Политика, 1. 4. 2025, Саво Штрбац: ’Олуја‘ испред београдског суда за ратне злочине

Саво Штрбац, председник ДИЦ Веритас, првог дана суђења за хрватски ратни злочин ракетирања избегличких колона из Републике Српске Крајине, 7. и 8. августа 1995. године. Снимак испред Вишег суда Београду 28.3.2025. Фото: Политика, Мирослава Дерикоњић

Иако је почетак главног претреса у предмету „Петровачка цеста – пилоти“ био заказан за 10 часова, пред зграду Специјалног суда у Устаничкој 29 у петак 28. марта, дошао сам 45 минута раније. Поранио сам како бих дочекао и сведоке за данас позване и оне који на позив „Веритаса“ долазе као подршка оштећенима и као притисак на суд да више не одлаже почетак суђења.

Потсећања ради, Тужилаштво за ратне злочине Р. Србије, након спроведене опсежне истраге, у марту 2022. подигло је оптужницу по командној одговорности против четири хрватска официра пилота због авио-гранатирања крајишких избегличких колона 7. и 8. августа 1995. на Петровачкој и Приједорској цести, коју је Кривично ванпретресно (КВ) веће Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду потврдило 3. јуна исте године. У оптужници се наводи да је у тим гранатирањима смртно страдало укупно 13 цивила, међу којима трудница и четворо деце, док их је најмање 24 рањено, од којих деветоро деце.

Већ у октобру исте године заказано је припремно рочиште, на којем се отворило питање суђења у одсуству, пошто у спису није било доказа да је хрватска страна, преко које су дипломатским путем оптуженим пилотима послати позиви за то рочиште, исти и уручени, због чега је рочиште, ради прибављања таквог доказа, одгођено за новембар. Пошто се ни за друго припремно рочиште није прибавио очекивани доказ, Претресно веће заказује рочиште за главни претрес за децембар које ће се одржати уколико се у међувремену прибави доказ о уручењу или покушају уручења позива оптуженима. А пошто Министарство правде Србије није могло да достави ништа више од оног што је већ доставило (доказ о уручењу замолнице дипломатским путем), претресно веће доноси „соломонско решење” да предмет врати КВ већу да оно одлучи о предлогу тужилаштва о суђењу у одсуству, што је пропустило да уради приликом потврђивања оптужнице.

И уместо да „поправи штету”, КВ веће 8. фебруара 2023. доноси „једногласно одлуку” под називом „службена забелешка” (!?) „да се списи предмета врате поступајућем председнику већа, за сада без одлуке о наведеном предлогу те да се предлог за суђење у одсуству поново изнесе на већање након добијања одговора од стране Министарства правде и управе РХ да ли је поступило по замолницама овог суда”, односно да ли су окривљенима уручени позиви за поменута рочишта или покушана достава истих.

И КВ и претресно веће чекали су поменути доказ упркос саопштењу хрватског Министарства правосуђа и управе, објављеног на сајту њихове владе по примању прве замолнице, да београдску оптужницу не признају и да по њој неће поступати.

Оваквом игром „пингпонга” између КВ и претресног већа Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду прође цела 2023. и првих седам месеци 2024. без икакве судске активности у овом предмету.

Тек 9. августа 2024. КВ веће Одељења за ратне злочине, саопштава да је 3 дана раније донело решење којим је усвојен предлог тужилаштва да се оптуженима у предмету “Петровачка цеста – пилоти” суди у одсуству “будући да нису доступни суду”.

Апелациони суд у Београду је 25. децембра 2024 одбио жалбе бранилаца на решење КВ већа и потврдио првостепену одлуку уз образложење: “Разлози због којих је оправдано донета оваква одлука је чињеница да се никоме од окривљених за овај злочин није судило ни у једној држави, али и зато што је потребно заштити интересе породице оштећених. Такође, одлука о суђењу у одсуству је исправна с обзиром на то да је смањена могућност да се непосредно испитају сведоци и прибаве други докази услед протока времена”.

Дакле, коначно је предмет био спреман за суђење. Претресно веће је промтно заказало главни претрес за 10. фебруар 2025. Али се овај пут одржавању заказаног рочишта испречио спољни фактор – једномесечни штрајк адвоката, који је проглашен неколико дана пре заказаног рочишта.

Због свега наведеног “Веритас” је преко медија и директним контактима позвао Крајишнике да дођу на ново рочиште заказано за 28. марта пред зграду Специјалног суда и да као публика будемо подршка и сведоцима и оштећенима али и да својим присуством на главном претресу пошаљемо поруку правосуђу да се не може као до сада играти са овим предметом.

И дошли су Крајишници. Испред улаза у зграду затекао сам за данас позване сведоке Душана Пиплицу, Мирка Дрчу, Саву Стијеља и Милку Векић, рођену Стијеља.

Пиплицу је из Апатина довезао син пок. Душана Беслаћа, који је у том догађају тешко повређен. И он би сведочио да је главни претрес одржан раније. Нажалост више не може да сведочи – преминуо је у марту 2023.

Саву Стијељу, који је као осмогодишњак доживео авио-гранатирање на Петровачкој цести, допратиле су сестре Александра, која је као трогодишњакиња била рањена од гелера гранате, и Тања која је рођена двадесетак дана касније у новосадском породилишту и није ни видела мајку, која је умрла неколико мунта након порођаја.

Савина, Александрина и Тањина тетка Милка Векић није била у колони на Петровачкој цести, а сведочила је о ономе што јој је причала мајка Сава, која је код ње у Мирковцима живела после “Олује”.

Причу мајке и баке Саве управо сам ја и записао у јануару 1996. у просторијама “Веритаса” у Београду и лансирао је у свет. Причу коју ми је испричала више није могла да понови, па тако ни пред истражиоцима Хашког трибунала. Не због тога што није била истинита, већ због суза бола које би јој потекле чим би почела да говори о догађају на Петровачкој цести. Плакала је и кад ју је мени причала, али сам ја имао више такта и стрпљења да је саслушам, а и она је имала више поверења у мене (знала је чији сам и одакле сам и да сам син њене посестриме Милке из девојачких дана) него у људе који су говорили њој непознатим језиком.

Не могу заборавити Савине сузе док ми је причала како је, искачући из наткривеног камиона с рањеном снахом Ведраном у осмом месецу трудноће и са уницима Савом и Александром, у горућем аутомобилу видела обезглављеног сина и непокретног мужа, а није смела ни да им приђе и да их изблиза погледа и опипа, бојећи се још веће несреће.

На суђење је дошла и Наташа Дракулић, наша позната драматуршкиња, која је као шеснаестогодишњакиња прошла “цестом смрти” пре гранатирања. Дошла је уместо свог рођака и вршњака Душана Дракулића, којег је гелер из лансиране гранате погодио у десну ногу, па му се од тада перманентно сушила и нарушавала здравље, а он више не може да сведочи – умро је у новембру 2022. у 44 години живота.

Због ограниченог простора не могу поименице споменути све људе који су дошли да буду подршка оштећенима, међу којима је било и десетине оних који су прошли Петровачком и Приједорском цестом пре или после гранатирања, као што је било и оних који нису тих дана пролазили поменутим друмовима, али их боли, колико крајишка трагедија, толико и неправда према њима. Међу њима је било и десетак студената Правног факултета у Београду, које су окупиле Марија и Милица, рођене у Србији десетак година после “Олује”, чији родитељи су прошли “цестом смрти”.

Многи од оних који су дошли да присуствују суђењу ушли су у судницу и пратили суђење. Али не сви. Наиме, приликом уласка у судску зграду пролази се кроз скенер, што успорава улазак. Изненеда излази човек у униформи и каже: “готово је с уласком, рочиште је почело, председник већа је наредио да више никога не пуштамо”. Десетак људи остало је испред улаза. Остао сам и ја. Не због тога што сам каснио, већ због тога што сам као домаћин позивар дочекивао све госте и пропуштао их испред себе, не очекујући да ће нам неко затворити врата испред носа.

Протествовао сам. Говорио људима из обезбеђења да замоле председника већа да сачека неколико минута да уђу сви који су дошли да прате ово суђење. Знали су ко сам. Објашњавао сам им да сам и сам годинама био председник већа у суду истог ранга и да бих ја свакако сачекао да уђу сви заинтересовани. Били су неумољиви.

Јавно питам председника претресног већа Владимира Дуруза зашто није сачекао још који минут са почетком главног претреса? Кад смо чекали 27 година до подизања оптужнице и још три године на одлуку суда о суђењу у одсуству, ни тих неколико минута не би променило утисак о брзини поступања у овом предмету. А ако су људи из обезбеђења сами донели одлуку да нам пред носом затворе врата и оставе нас напољу, њихов поступак је још поразнији. Ово пишем и у уверењу да се овакви поступци убудуће неће дешавати, што ћемо моћи тестирати већ 8. маја, за када је заказан наставак главног претреса.

Саво Штрбац