Политика, 2. 4. 2023, Саво Штрбац: Степинац у европском парламенту

Опат Ђузепе Марконе, папски изасланик у Аграму са прерогативима папског нунција, у средини; лево Андрија Артуковић, министар унутрашњих послова, затим правде и религије НДХ, осуђени ратни злочинац; десно хрватски надбискуп А.Степинац, осуђени ратни злочинац (Друга бискупска конференција, Аграм, НДХ, 17. октобар 1941), фото: Архива

Ова конференција је првенствено у функцији предизборне кампање за идућу ’суперизборну’ годину у Хрватској (на реду су парламентарни избори за ЕУ, за РХ и председнички избори), а познато је да изборе у Хрватској добија она политичка опција која придобије гласове верника и ’бранитеља’, а за већину једних и других је Степинац светац

Прошле недеље је у Европском парламенту, упркос бурним реакцијама из Београда и „остатка света”, одржана конференција под називом „Блажени Алојзије Степинац – сведочанство вере, устрајности и наде”, коју је организовала Жељана Зовко, хрватска европарламентарка и потпредседница Клуба посланика десничарске Европске народне странке.

Алојзије Степинац (1898–1960) је био загребачки надбискуп за време Другог светског рата. Након што је по завршетку рата одбио одвајање Католичке цркве у Хрватској од Ватикана, од комунистичког суда је „због сарадње са италијанским и немачким окупатором, те усташким режимом у НДХ, за насилно католичење православаца, за помагање усташком режиму, али и непријатељску пропаганду након краја рата” осуђен 1946. на 16 година затвора и присилног рада, те петогодишњи губитак политичких и грађанских права. На издржавању казне у затвору Лепоглава провео је око пет година, када је под међународним притиском, интерниран у родни Крашић где је и умро. Папа Пије Дванаести, 1952. именовао га је за кардинала, а 1998. Папа Јован Павле Други га је беатификовао (прогласио блаженим). Жупанијски суд у Загребу му је 2016. године поништио пресуду из 1946, уз образложење да му југословенски комунистички режим није омогућио правично суђење.

Патријарх СПЦ Иринеј 2014. тадашњем и садашњем папи Фрањи пише писмо у којем га је „замолио” да питање канонизације кардинала Степинца скине с дневног реда и препусти „непогрешивом Суду Божјем”, истичући да је кардинал Степинац свесрдно подржао стварање НДХ, творевине веома блиске нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији, да је дозволио присилно превођење Срба у римокатоличку веру, да није протестовао, већ је ћутао када је „нацистички усташки режим на најужаснији начин послао у смрт три православна епископа, више стотина православних свештеника и монаха и више стотина хиљада православних верника, његових суграђана”. И папа Фрања је услишио молбу српског патријарха тако што је 2017. основао Мешовиту комисију, састављену од представника ХБК и СПЦ, са задатком да утврди лик и дело Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата, све под мотоом да „црква треба да мири а не да свађа”. Након шест одржаних сесија, комисија је завршила рад уз констатацију „да ставови две стране о тој теми остају супротстављени”, остављајући могућност да комисија, можда у неком другом формату, настави рад, што се до данас још није десило.

Организаторка конференције већ поменута Ж. Зовко, иначе Хрватица из Мостара, која је пре него што је постала евросапутница ХДЗ-а у ЕП била амбасадор БиХ у Француској, Шпанији и Италији, уочи почетка скупа изјављује да је процес канонизације бл. А. Степинца који је „закочен 2016. због политичке одлуке Свете столице да настави приближавање Православној цркви, не би ли стигли до Москве”, нужно откочити и завршити, поручивши са самог скупа: „Надбискуп Степинац у околностима најмрачнијег тоталитаризма у оквиру својих могућности заслужио је место праведника”, истичући да јој је жеља да се овим догађајем „придонесе очувању лика блаженог Степинца и пропагира истина о његовом животу и оставштини”.

Један од говорника на конференцији је био и монс. Јурај Батеља, иначе Степинчев постулатор каузе, који је навео да је „великосрпска и комунистичка пропаганда десетлећима ширила неистине и полуистине о загребачком надбискупу А. С. те да је та власт јавност уверавала да је Католичка црква фашистичка и антисемитска институција, а „режим безбожне власти забранио је Цркви сваку могућност изношења истине у јавност. Тако је практички започело и изведено судско уморство надбискупа Степинца, а лаж се покушала наметнути као истина”, наводећи пример из 1936. године, када су први прогнани Јевреји из Немачке и Пољске почели стизати у Загреб, да је надбискуп коадјутор Степинац стао на чело одбора за збрињавање тих људи те прикупљање средстава да им се омогући достојан живот и да добију запослење, а „бројне захвалнице Јевреја појединаца и јеврејских установа сведоци су такве распрострањене и живе делатности”.

На конференцији је представљен и енглески превод књиге монс. Батеље „Блажени Алојзије Степинац – Спасавање Јевреја и Срба у Другом светском рату”, о којој су говорили историчари: др Робин Харис (Британац са хрватским пасошем, који се детаљно бави хрватском историјом, теми Степинца посветио је велик део свог научног рада, а аутор је и књиге „Степинац. Његов живот и време”) и др Естер Гитман ( америчко-јеврејска научница пореклом из Сарајева, аутор књига „Кад храброст превлада – Спасавање и преживљавање Јевреја у Независној Држави Хрватској 1941–1945” и „Алојзије Степинац – Ступ људских права”).

Један од говорника је био и монс. Хрвоје Шкрлец, саветник у Апостолској нунцијатури при ЕУ, који је у свом предавању навео: „У иноземству су у Степинчеву невиност веровали многи. На пример, француски нобеловац Франсоа Моријак написао је да је Алојзије Степинац осуђен зато што је одбијао раскинути везе с папом. У Србији је критички говор о тој пресуди одувек био и још увек остаје готово табу тема. Док већина епископа и свештеника СПЦ те јавно мнење у Србији сматрају да је Степинац крив, постојали су и они који нису делили то мишљење, као што су на пример епископ загребачки Доситеј, којему је А. Степинац спасио живот, и епископ канадски Дионисије”.

Хрватски историчар јеврејског порекла Иво Голдштајн за Степинца каже: „Он није био усташа, његовог брата су убили усташе или Немци јер је био симпатизер партизана. Са друге стране се презентира као светац, а није био. Он је био човек с много дилема у једном мучном времену у ком није било лако наћи одговоре, па их ни он није нашао… Био је свестан усташких злочина, али је сматрао да њих као католике може исповедити и да они окају грехе.” А српски историчар Предраг Марковић за Степинца каже: „Он није био злочинац, али нечињење је неки пут једнако злочину”.

Сви актери ове приче су, мање или више, у праву, и они који га критикују и они који га хвале. Верујем да је Степинац за време НДХ приватно спасио и оних 58 Јевреја, чија имена наводи историчарка Гитман, а можда и загребачког епископа Доситеја, како наводи монс. Шкрлец, али је, истина и да је, као јавна личност, ћутао на сва она зла која су почињена од усташког режима, које је у свом писму папи Фрањи навео патријарх Иринеј, а на шта указују и историчари И. Голдштајн и П. Марковић у својим оценама лика и дела А. Степинца. Дакле, Степинац не одговара за добро што је урадио, него за зла на која је жмурио и ћутао.

Ова конференција, иако одржана у згради парламента ЕУ у Бриселу, неће разрешити постојеће контроверзе о Степинцу, тако да ће и даље за већину Срба и православаца бити злочинац а за већину Хрвата и католика светац. Уверен сам да Степинац за време понтификата садашњег папе Фрање неће бити канонизован, као што сам уверен да ће неки будући папа поново одлучивати о његовој канонизацији, чега су свесни и организатори и учесници поменуте конференције. Одлука о Степинчевој канонизацији могла би зависити о доказима који се крију у донедавно тајном архиву папе Пије Дванаестог у Ватикану, који „чешљају” и наши (надам се) и њихови експерти.

Ипак, ова конференција је првенствено у функцији предизборне кампање за идућу „суперизборну” годину у Хрватској (на реду су парламентарни избори и за ЕУ и за РХ те председнички избори), а познато је да изборе у Хрватској добија она политичка опција која придобије гласове верника и „бранитеља” (ветерана) а за већину једних и других је Степинац светац.