РТРС, Срна, 6. 4. 2025, Веритас: Голгота купрешких Срба у хрватским казаматима 1992. године

Купрес Фото: dnevnik.ba

Документационо-информациони центар „Веритас“ саопштио је да су се навршиле 33 године откад су хрватске војне снаге у априлу 1992. године убиле 54 српска цивила и територијалца у српским селима на Купресу, а 150 заробиле и скоро два мјесеца тешко злостављале, за шта до данас нико није одговарао.

Од оних који су преживјели голготу хрватских и херцеговачких казамата, многи су у међувремену помрли, а они који су још живи осакаћени су и физички и душевно, наводе из „Веритаса“.

Прије 33 године хрватске јединице састављене од припадника ЗНГ, ХОС и ХВО напале су и заузеле српска села на купрешкој висоравни у југозападној Босни, укључујући и градић Купрес.

Од 3. до 6. априла 1992. године убили су 54 српска цивила и територијалца, а око 150 одвели у логоре у западној Херцеговини и Хрватској, гдје су неки убијени, а остали ужасно мучени.

Припадници хрватских формација су 6. априла у ресторану фирме „Квалитет“ у Купресу сакупили шездесетак територијалаца и цивила и одмах по предаји, пред осталим заробљеницима, убили Стеву Лугоњу /26/ и Драгана Челебића /26/.

Наредног јутра, хрватски војници су заробљене Србе, полуголе, по снијегу и хладноћи, тјерали да ходају према 23 километра удаљеној Шујици и на том путу из ватреног оружја ликвидирали Жарка Живанића /46/.

Од Шуице су их истог дана камионом превозили до Сплита и успут их физички и психички жестоко малтретирали.

По доласку у Сплит, један хрватски војник је, ничим изазван, палицом ударио Петра Спрему /47/, који је од ударца пао и ударио главом о ивичњак, након чега му је пјена ударила на уста, а након неколико дана умро је у затвору.

У Сплиту су их заточили у злогласни логор „Лора“ и ту су затекли десетак комшија заробљених у Доњем Маловану и још неке Србе из Пребиловаца и Мостара. У „Лори“ је услиједио наставак мучења: спајање на индукторску струју пољског телефона, „самоударање“ главом у зид, међусобно ударање заробљеника&хеллип;

Након шест дана проведених у „Лори“ камионима их довозе у Задар, гдје их раздвајају у двије групе и гдје се наставља мучење.

Након два дана проведена у Задру, поново их товаре у камионе, с тим да су претходно осморицу издвојили: Љупка Милића /51/ и његовог брата Ратка /54/, Спасоја Канлића /35/, Славка Драгољевића /46/, Душана Никића /41/, Мирка Чивчића /30/, Душана Милишића /33/ и Јову Марића /49/.

Остале довозе у Еминово село код Дувна, гдје су их поново малтретирали и иживљавали се над њима.

Након два дана одвозе их у Вргорац, али не све – и овдје су осморицу издвојили: браћу Драгана /32/ и Миливоја /38/ Машића, браћу Радована /40/ и Марка Машића /41/, Ратка Лугоњу /30/, Ђоку Марића /60/, те Николу /35/ и Душана /27/ Дувњака.

У Вргорцу је услиједило исто малтретирање као и на претходним локацијама, па је од батина у ћелији умро Миле Спремо звани Мигац /47/, кога су логораши морали покопати у оближњем каменолому.

Након шест дана проведених у Вргорцу, преживјеле заробљенике одвозе у Љубушки, гдје остају још двадесетак дана и поново пролазе злостављање.

Преживјели заробљеници размијењени су 14. маја 1992. године у Житнићу код Дрниша.

Један од њих Стојан Зубић /67/ размијењен је на носилима и умро је од повреда три дана касније у книнској болници.

Купрешки свештеник Зоран Перковић /33/, који је заробљен са осталим Купрешацима и један од најжешће малтретираних, размијењен је на истом мјесту девет дана раније, а на размјену је дошао са осам сломљених ребара.

Посмртни остаци двојице Спрема предати су српској страни у новембру 1993. године.

До данас се не зна судбина 16 заробљених купрешких Срба издвојених у Задру и Еминову селу.

За описану голготу купрешких Срба још нико није одговарао.

– Из одлуке Уставног суда Хрватске у предмету `Зубић против Хрватске` од 26. септембра 2024. године дознајемо да купрешке жртве на хрватској страни нису ни евидентиране. Од око 5.000 Срба по попису из 1991, на Купрешкој висоравни их сада живи 500 до 600 – наводе из „Веритаса“.