Прогон Срба из западне Славоније, хрватска операција Бљесак, 1. и 2. мај 1995. Фото: Спутњик, Срђан Илић
Документационо-информативни центар „Веритас“ упитао је, поводом 29 година од хрватске агресије на српско становништво у западној Славонији, која је била под заштитом УН и у којој је убијено скоро 300 Срба, међу којима 56 жена и осморо дјеце млађе од 14 година, ко то и зашто прави разлику између цивилних жртава у Загребу и Окучанима.
„Веритас“ истиче да нико није одговарао за ова убиства, пљачку, уништење имовине, злостављање заробљеника и протјеривање становништва.
Против западнославонских Срба, са око 15.000 житеља и око 4.000 војника, 1. маја 1995. године у акцији „Бљесак“ кренуло је више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага.
Заштитне снаге УН, које су на вријеме упозорили хрватски генерали, повукле су се на безбједна мјеста, препуштајући своје „штићенике“ на милост и немилост агресору.
Сјећајући се Јасеновца из 1941. године и Пакрачке Пољане из 1991. године, српски народ западне Славоније кренуо је у егзодус према Републици Српској.
На путу према „мосту спаса“ на ријеци Сави, сустизале су их авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци, а рањеници су клани или гажени тенковским гусјеницама.
У овој акцији су, према „Веритасовим“ подацима, погинуле и нестале 283 особе, од којих 40 посто цивила – 114.
Међу жртвама је 56 жена, осморо дјеце до 14 година и 75 особа старијих од 60 година, а међу несталима је још 109 особа, међу којима 46 цивила, укључујући и 23 жене.
Највише су страдала два села са претежно српским становништвом, Медари са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје дјеце, те Пакленица са 20 жртава.
Најтеже је страдала породица браће Вуковић из Медара, Ранко и његова супруга Анђелија са дјецом Гораном /11/ и Горданом /8/, те Милутин и његова супруга Цвијета и њихова кћерка Драгана /7/.
Већина од 1.450 припадника Српске војске Крајине заробљено је на превару уз помоћ заштитних снага УН, и прошли су тешка психичка и физичка малтретирања у Бјеловару и Вараждину.
Хрватски судови су осудили велик број заробљених Срба на дугогодишње казне затвора за сваковрсне ратне злочине, које су издржавали у злогласном затвору Лепоглава, док је неколико десетина заробљеника прошло вишегодишње специјалне тортуре злогласног логора „Лора“ у Сплиту.
Цивили који нису могли или нису жељели напустити своја огњишта, смјештени су у логоре за цивиле, а православни храмови и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена.
Хрватска је игнорисала Резолуцију 994 Савјета безбједности УН, којом је затражено да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене Загребачким споразумом о примирју из 1994. године.
Све наведене чињенице биле су познате и Хашком тужилаштву, које никада није отворило интензивну истрагу за злочине у тој акцији, као што Хрватској ни Савјет безбједности никада није увео казнене санкције зато што је као чланица УН извршила агресију управо на заштићену зону организације којој је и сама припадала.
Насупрот томе, Хашко тужилаштво, је већ 25. јула 1995. године оптужило тадашњег предсједника Републике Српске Крајине Милана Мартића да је 2. и 3. маја 1995. године „за одмазду издао наређење војним органима крајишких Срба да гранатирају Загреб“, усљед чега је погинуло шест цивила.
За то што се „није придржавао закона и обичаја који регулишу вођење рата“, Хашки трибунал је правоснажно осудио Мартића на 35 година затвора.
Влада Хрватске је 2021. године одбила замолницу из Тужилаштва БиХ о уступању кривичног гоњења против 14 хрватских команданата који су учествовали у акцији „Бљесак“, што је иницирано кривичним пријавама Центра јавне безбједности Бањалука из 2006. и 2007. године.
Са друге стране, у марту 2020. године загребачки Жупанијски суд у одсуству је осудио Мартића на седам година затвора, и командатна Српске војске Крајине Милана Челекетића на 20 година затвора због „осветничког ракетирања и гранатирања хрватских градова /Загреба и Карловца/ након војно-редарствене акције „Бљесак“.
При томе, како истиче „Веритас“, испаљивање ракета наређено је током извођења хрватске агресије и као упозорење агресорима да обуставе напад на српску област под заштитом УН, а пресуду је потврдио и Врховни суд Хрватске 5. јула 2023. године.
– Уз дужно жаљење свих ратних жртава, већ 29 година постављамо иста питања: ко то и зашто прави разлику између цивилних жртава у Загребу и Окучанима и по ком критеријуму међународни и национални судови процјењују ко и када крши законе и обичаје који регулишу вођење рата? – упитао је „Веритас“.
