Печат, 17. 5. 2009, Смиља Аврамов: Геноцид као историјски феномен

Проф др Смиља АВРАМОВ: Ишчезла је вертикала наше историје у коју су уткане врхунске цивилизацијске вредности Фото: Танјуг, Драган Станковић (Уручење Сретењског ордена првог степена за нарочите заслуге за Републику Србију и њене грађане у области научне и просветне делатности, 15. 2. 2015)

Двотомна капитална књига „Геноцид у Југославији – 1941-1945, 1991…“, једног од врхунских стручњака за међународно право, професорке Смиље Аврамов, бави се трагичном судбином Срба кроз двадесети век, век обележен „мега смрћу“.

За разлику од Јевреја који су ћутање о својим страдањима прогласили „злочином против човечности“, геноцид над Србима избрисан је како из светске, тако и из националне историје. Стратегија „заборава и превазилажења“ у послератном периоду вратила се Србима као бумеранг крајем прошлог века.

Полазећи од поставке да „за српски народ геноцид представља кључно питање његове прошлости и његовог даљег битисања“, професорка Аврамов је први део своје студије посветила теоријско-филозофском разматрању геноцида, док се у друга два дела бавила конкретним случајевима геноцида и ратних злочина почињених углавном над Србима на простору бивше Југославије од 1945, преко 1991. до данас.

Посао достојан дивљења велики је допринос истинитом сагледавању историје која је данас у великој мери фалсификована широм западних меридијана. Књига коју су издали Академија за дипломатију и безбедност и издавачка кућа ИГАМ из Београда, била је и главни повод за разговор са професорком др Смиљом Аврамов.

Срби су вероватно једини народ који је у 20. веку три пута био суочен са опасношћу тоталног уништења. Није ли онда врхунац цинизма да управо Срби почетком 21. века буду тужени као починиоци геноцида?

Оптужба против српског народа за геноцид представља врхунац хипокризије. Хрвати су, примењујући напад као најбољу одбрану, наумили да тужбом против нас прекрију све огромне злочине које су починили. Геноцид као феномен „коначног решења“ применили су над Србима оба пута. И поред тога што је правна наука данас доживела тотални пораз, дубоко сам уверена да ћемо тај спор добити. Велику кривицу за хрватску тужбу сносимо и ми сами, односно наше власти, ове, али и оне из моје генерације. Да смо којим случајем проблем хрватског геноцида над Србима на дневни ред поставили 1945. године, не бисмо доживели 1991, а ни ту тужбу. Ми смо уместо тога затварали очи пред стварношћу. Срби су наивно, да не кажем глупо, улетали у разне међународне комбинаторике, а да претходно нису били начисто са мотивима и позадином понуђених им решења.

Ваша нова двотомна књига носи наслов „Геноцид у Југославији – 1941-45, 1991…“. Тај наслов већ сам по себи указује на континуитет геноцида, а оне три тачке на крају злокобно слуте да процес није завршен.

Оно што сам настојала да докажем у овој тужној књизи, управо је континуитет геноцида: 1991. је само продужетак 1941. године. Геноцид над нашим народом није довршен, још увек доживљавамо убијање Срба и на Косову и у Хрватској.

И појединачни акти спадају под појам геноцида, уколико имају за циљ да докрајче и истребе до краја одређену групу или нацију. Постоји пре свега идеолошки континуитет између 1941. и 1991. године јер је усташка идеологија врло помно негована у том периоду. Они су били иркорпорисани у западним земљама у готово све структуре власти. Осим тога усташе су имале своје одвојене војне и цивилне организације. Онда се 1990. организовано враћају у Хрватску, само што тада распуштају своју организацију и укључују се у политичке партије. Приказала сам историјат усташког покрета од 1945. до 1990. године акцентујући и документујући њихове везе са хрватским комунистима на највишем нивоу. И у државно-правном смислу постоји континуитет њихових злочина. Туђман је то отворено признао да је структура његове државе у великој мери копија НДХ.

То је и Месић говорио. Чувена је његова изрека да су Хрвати, за разлику од свих других, победили три пута. Трећа победа је заправо стварање НДХ.

Тако је. Дакле, кривицу сносе наши политичари који нису сагледали позадину тог догађаја. Данас чак и хрватски теоретичари и историчари, попут Душана Биланића, пишу о томе колико је Броз гајио одиозност према Србима. Када је након рата дошао у Вршац, први његов налог био је да се Србија третира као окупирана земља.

Други налог односио се на ликвидацију српске буржоазије, а посебно ликвидацију солунаца и српске интелигенције. Остала је прећутана књига Велибора Савића „Солунци на ломачи“, па онда ликвидација војводе Бојовића и читаве његове породице, као и унука војводе Путника. Трагично је да ни данас немамо тачан број наших ратних и поратних губитака. Колико је професора факултета, глумаца, уметника, уопште људи који су носили униформе, страдало?

Још једна наша велика грешка била је та што смо дубоко веровали нашим бившим ратним савезницима који су играли двоструку улогу. Пре свих Велика Британија. Позивајући се на аутентичне изворе навела сам у другом тому да је Павелић од 1926. године радио за британску обавештајну службу. Овде се лако и лаковерно прелазило преко англоамериканског бомбардовања Србије 1944. године, у време када су се Немци повлачили из Србије. И када је највећа концентрација Немаца била према Загребу, на који није пала ниједна бомба. А Србију су темељно разорили.

Готово је заборављено да су англоамеричке снаге пред крај рата бомбардовале заробљеничке логоре српских официра и војника. У широј историјској перспективи постоји дубока веза између бомбардовања 1944. године и бомбардовања наших савезника 1999. године. И једно и друго без икаквих правних основа. Иза геноцида над Србима у НДХ стајала је нацистичка Немачка и Ватикан. Иза геноцидне политике 1991. стајао је уједињени Запад, победничке и поражене земље у Другом светском рату.

Како се десило да су оба геноцида прећутана?

Тачно, геноцид над српским народом прећутан је и негиран 1991, као и онај 1941. Режисери најпрљавијег рата у модерној историји, оног против Југославије, не само да су прећутали геноцид, него су лицемерно Србију разапели на крст срама и прогласили кривцем за разарање СФРЈ, па и за геноцид.

Нама је данас потребно суочавање са том горком истином. Геноцид је у том склопу кључно питање, будући да осветљава не само локалне односе унутар бивше земље, него, пре свега, однос Запада према српском народу. Иако је Генерална скупштина УН 1992. прогласила етничко чишћење као геноцид, за „Олују“ и „Бљесак“, којима су коначно почишћени Срби из Хрватске, до данас нема казне.

Треба имати у виду да су у тим акцијама Хрватима помагали амерички генерали. Американац Питер Сингер написао је у својој књизи да Хрвати нису имали капацитет да изађу на крај са Србима. И још је признао да су „Олују“ они, Американци, извели. Ја то цитирам у књизи. Идеалан је тренутак у овом историјском часу да поставимо карте на сто, да престанемо једном са додворавањем, савијањем кичме и самооптужбама. То народ више не може да поднесе.

Треба видети како су се Јевреји и Јермени изборили за признање геноцида над њима. Они су добили своје обештећење. Иако у то време није постојала држава Израел, страдали Јевреји били су држављани разних земаља. Ништа им то није сметало да поставе одштетни захтев који се извршава до дана данашњег. Само су Немци држави Израел исплатили 72 милијарде марака, као и доживотне пензије преживелим логорашима или њиховим малолетним наследницима.

А ми? Како коментаришете чињеницу да данас у Београду велики број људи проналази све могуће разлоге за неподизање противтужбе за геноцид Хрватској.

Српски народ није добио репарације, нити обештећење за геноцид почињен над њим. Ми не знамо тачно до детаља у чему се састојао споразум између Бранта и Тита којим су опроштене репарације. Осим ако се не рачуна изградња Кршког немачким капиталом. Споразум Тита и Бранта постоји у тајним архивама, али ми није јасно зашто данашња власт не дозвољава нама, научним радницима, увид у тај део архива. Данас се поједини наши правници позивају на ретроактивност из незнања. Или је нешто друго у питању?

Наводно, Конвенција о геноциду донета је 1948. па се не може применити на догађаје од 1941. године. То је апсолутно нетачно јер би у том случају цео Нирнбершки процес и акти који су везани за њега били ништавни. Управо је обрнуто. Генерална скупштина УН је нирнбершке принципе кодификовала и прогласила их саставним делом универзалног међународног права.

Ви сте стручњак за међународно право, али је ваша књига о геноциду над Србима истовремено и велики допринос српској историографији.

Не могу се правити научне синтезе без емпиријске грађе за обраду неког феномена. Тако вам је и са геноцидом. Да бих извршила класификацију тих великих злочина морала сам да укључим историјске елементе. Историчари су написали бројне књиге о злочинима над Србима у 20. веку, али су оне углавном прећутане. За наше политичаре не постоје. Из тих књига они нису извукли никакве закључке.

Не постоји део где је живео српски народ у Хрватској а да он није научно обрађен. Да је све то сакупљено на једном месту, на основу те грађе могло се доћи до тачног броја побијених Срба. Али те књиге су одбачене. Ова власт не показује никакав интерес за српске жртве. Сви ми пишемо по приватној иницијативи и властитој савести, да би оставили будућим генерацијама траг о злочинима. Ако оне уопште буду заинтересоване за њу.

Како објашњавате ту незаинтересованост?

Има ту више фактора. Да ли смо изгубили историјско памћење? Да ли је корумпирана политичка псеудо елита „прогутала удицу“, да ли је наука затајила? Постоје и налози које клијентела преузима. Све то довело је до велике фрустрације српског народа. Откуд неповерење и отпор према властима? То је последица такве политике. Људи су резигнирани и немоћни.

Постоји, дакле, још један континуитет када је српска политика у питању. Реч је о незнању политичара и њиховом избегавању да се ослоне на науку. Зашто?

У свим цивилизованим земљама постоје научне структуре које свакодневно брифују политичаре и усмеравају политику у одређеном правцу. Наша унутрашња, али и спољна политика, велика је импровизација. Погубан је недостатак кооперације између науке и политике, чак би се могло рећи да међу њима постоји антагонизам. Политичари се плаше научних радника. Псеудоинтелектуалци окупљени у некаквим НВО имају много већи утицај на наше политичаре од врхунских научних радника. Чак их финансирају из буџета.

А када погледате те тзв. НВО, оне уопште нису невладине, оне су независне једино у односу на нашу Владу. Али су врло везане за стране владе које их у већини финансирају. НВО које су настале у време разарања СФРЈ, истурени су пропагандни пунктови одређених земаља. И овде легално раде оно што би се у свакој другој земљи могло подвести под класичну шпијунажу, или под антидржавну делатност.

Зато их је Путин забранио у Русији.

Није их забранио само Путин. У великом броју азијских земаља, које нису комунистичке, такође су им забранили рад. Узмите Малезију или Сингапур. Тамо су похапсили представнике страних међународних организација које су вршљале по земљи, потом их пустили и протерали из државе. Западноевропске земље такође имају врло строг систем контроле над НВО сектором. Тамо ове организације морају строго да се придржавају програма рада имајући у виду интерес своје земље. Код нас је у том погледу потпуно анархично стање.

Хаотично стање које помињете у вези са НВО, влада у многим областима нашег друштва. Фабрикује се историја, понављају се у медијима лажи које, изречене више пута, постају „истина“. Једна од њих је да су нас наши савезници и пријатељи бомбардовали 1999. само због Милошевића.

То су најобичније глупости које ни полуписмени људи не прихватају. Свести тако компликован друштвени проблем, као што је нестанак једне државе, на једну личност, то је, да не употребим тежи израз, инфантилизам. Која је то држава нестала у свету, а да у њен нестанак нису били умешани и страни фактори?

Трагедија Југославије планирана је од 1945. године. Видело се то по активности усташа, по унутрашњем уставном развоју који је ишао до тачке када би се квазиправно могло оправдати разарање државе. Та тачка је Устав из 1974. године. А само бомбардовање 1999. године је такође врста геноцида над овим народом. Сваљивати све на мртвог Милошевића кукаквички је, бедно и подло. Он је имао политичких грешака али оно за шта је оптужен у Хагу ноторна је лаж. Као и много шта друго што му товаре овде.