За сећање на страдале претке, или насушна српска потреба
Непосредан повод иницијативe за оснивање Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у XX веку је чињеница да је у прошлом, двадесетом, веку српски народ имао неколико наметнутих веома тешких ослободилачих и одбрамдбених оружаних сукоба и у тим сукобима претрпео је огромне људске губитке.
Милиони наших сународника су током тог раздобља избрисани из спискова живих, али до данас нису унети у спискове мртвих. Ово је покушај да коначно, колико је то сада могуће, сачинимо те спискове и са њима изађемо пред домаћу и страну јавност. Сигурно је да тим пре свега хуманим послом много каснимо, али још више ћемо каснити ако опет нађемо разлог да све то одгодимо за неко повољније време. Ми данас живи Срби, и наша генерација, желимо да одужимо велики дуг према многим генерацијама својих недужних покојника. То је наша наслеђена људска обавеза која је из разних околности стално одлагана.
Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у XX веку је у првом реду израз воље грађана да сами личним ангажовањем, властитим радом и средствима подигну у Београду на репрезентативној локацији Меморијални центар посвећен својим страдалим прецима. Свакако, тиме се у овом подухвату не искључује ангажовање и непосредно учешће државе... Цео текст мисије Српског меморијалa: За сећање на страдале преке, или насушна српска потреба.
Српски меморијал
Миливоје Иванишевић: Трећи мировни уговор у истом веку – или: Дејтон 1995.
„Дејтонски мировни споразум двадесет година послије“, Академија наука и умјетности Републике Српске, зборник радова, књига XI , Одјељење друштвених наука, књига 35, Бања Лука, 2016.
Јово Бајић: Библиографија о геноциду над српским народом, 2017.
Библиографија садржи преко 2000 наслова и подељена је на три основне тематске целине:
- Први светски рат,
- Други светски рат,
- Оружани сукоби и Нато агресија 1991–1995. годинe.
Логори за Србе у Аустроугарској
Аутори: проф. др Милоје Пршић и мр Сава Станковић
Људски губици српског народа у 2. светском рату
Преко мртвих предака знамо ко смо, шта смо и одакле смо. Они одређују нашу свест о припадности национу и вери и уче нас слободи, чојству, јунаштву. Бранећи те вредности и Срби су гинули или су их други због тога убијали – каже Штрбац.
Логори за Србе у Бугарској
Аутори: проф. др Милоје Пршић и мр Сава Станковић
Обележје жртвама усташа на Сајмишту?
Да би овај монументални споменик никао, требало би што пре одредити његов садржај, прикупити документацију, направити пројекат и одредити начин прикупљања средстава – рекао је Матановић.
Зашто „Српски меморијал“?
Миливоје ИВАНИШЕВИЋ: Реч о Сарајеву
(Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић-Гавриловић: „Геноцид над Србима - Сарајево 1992-1995. Сведочења преживелих логораша“)
Геноцид над Србима у Сарајеву и грађански рат у Босни и Херцеговини започео је 1. марта 1992. у недељу када су у центру Сарајева муслимански екстремисти с улице отворено пуцали на српску цркву и сватове. Том приликом су убили старог свата Николу Гардовића, само зато што је србин и хришћанин. То је био знак за општи напад на Србе, а Сарајево је претворено у највећи концентрациони логор после Другог светског рата у коме су муслимани убили 7019 Срба, што је знатно више него што их је за време Другог светског рата убио познати крволок, Хрват Анте Павелић. У току истог ме[...]
Академик Василије Ђ. Крестић: О геноцидности хрватске политике
У науци је добро познато да је свуда у свету, где је долазило до масовне деструкције имена неке нације, то био знак за физички напад на ту нацију, да је то било јавно жигосање и упирање прстом на оне који су сметали и које је, нимало бираним средствима, требало одстранити из средине у којој су били непожељни. Деструкција српског имена у Хрватској увек је била праћена непрестаним јавним истицањем да су Срби издајници, да су реметилачки чинилац хрватског друштва и хрватске политике, да су „народна неприлика“, „да Хрвати нису српска браћа, јер су Срби браћа са псима“, да су хајдучки и разбојнички народ, да су византијски препредени и лукави и да је „Српство опасно по својим мислима и по свом ра[...]
Саво Штрбац: Логор Јасеновац пред Међународним судом правде
1. ДА ЛИ СУ ЗЛОЧИНИ ИЗ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА МОГЛИ ПРЕД МСП – ВРЕМЕНСКА НАДЛЕЖНОСТ
Хрватска је још у јулу 1999. године тражила од Међународног суда правде (МСП) , највишег свјетског суда, да Србију прогласи кривом за геноцид који су, по њој, од 1991. до 1995. године починиле војне, полицијске и паравојне снаге под директном контролом СРЈ односно Србије. На то је Србија 2010. године узвратила противтужбом, тврдећи да је Хрватска у операцији „Олуја“ починила геноцид над Србима.
есто се, и у јавности и у струци, и прије и послије подношења поменутих узајамних тужби Хрватске и Србије, постављало питање зашто Срби, Јевреји и Роми никада нису тужили Хрватску за геноцид који је над њима извршен о[...]
Вечерње новости, 19. 11. 2018, Новости откривају: Заборављена гробница 6.500 Срба на Гардошу
САМО педесетак метара од споменика Симона Херцла, деде родоначелника ционистичког покрета Теодора Херцла, на Јеврејском гробљу на Гардошу, у Земуну, лежи заборављена масовна гробница. У њој почивају посмртни остаци 6.500 Срба, махом цивила са Козаре, и нешто мање партизана. Поред гробнице само бели споменик, који је давних дана подигао СУБНОР… Независне новине, СРНА, 18.11.2018, Представљена књига „Глад и тамница“ Јездимира Дангића
У оквиру „Братуначких духовних вечери“ синоћ је представљено друго издање романа „Глад и тамница“ Јездимира Дангића који је први пут објављен 1940. године. Представљајући ову књигу, Радивоје Керовић је рекао да се о њој и њеном аутору деценијама није могло говорити јер је то комунистички режим забрањивао због Дангићеве улоге…
Борба за веру, 18. 11. 2018, Леон Којен: Беседа на помену жртвама комунистичког терора
У последњих четврт века у овој земљи су били на власти различити режими, различити лидери, многе странке и коалиције, бар на речима и различите идеологије. Али разлике међу њима, какве год да су биле, нису измениле једну ствар. Зид равнодушности и ћутања подигнут да се затре успомена на десетине хиљада…
Спутњик, 14.11.2018, Корени најопаснијег пројекта на Балкану посађени и у Старом Расу
Иако сматра да медији придају превише пажње ономе што Сулејман Угљанин прича јер је реч о „политичару који је пре десет година причао једно, пре пет друго, а данас прича треће“, историчар др Милутин Живковић из Института за српску културу каже да је идеологија „Велике Албаније“ на простору Санџака дуго…
Стање ствари, 14.10.2018, Никола Милованчев: Да ли постоје српске жртве логора Земун
Tреба приступити утврђивању имена страдалих у логору Земун. За полазиште ту је 3.075 пострадалих из једне једине општине, Козарске Дубице. Треба ићи од општине до општине, од града до града, од села до села. Жртве нашега народа су биле огромне Душан Комарчевић, новинар Радија Слободна Европа, објавио је 28. септембра…
Спутњик, 11. 11. 2018, Енигма: „Бој на Косову“ међу биткама западне Европе у француском дворцу
Случајност је хтела да један туристички обилазак дворца Шонансо на Лоари историчара и професора на париској Сорбони др Бошка Бојовића донесе невероватно откриће – монументалну таписерију Косовског боја. У једном од најпознатијих и најпосећенијих двораца у Француској, она се налази у предворју собе која је припадали краљици Марији Медичи. Византолог,…
Не заборављамо – Памтимо
РТ Балкан, 30. 9. 2023, Нацисти, еугеника и Срби: Ужаси дворца Хартхајм
У подлогору Маутхаузена, Хартхајму, који је током Другог светског рата био завод за еутаназију и место где су се вршили медицински експерименти, према проценама убијено је више од 260 Срба
Сва историја дворца Хартхајм промењена је за свега неколико недеља. Толико је требало нацистима да ренесансно здање, једно од најрепрезентативнијих своје врсте у Горњој Аустрији, преуреде за своје потребе. Више га нико неће прво помињати по архитектури, па ни по његовој историји од 17. века до крвавих година оног двадесетог, већ по томе што је био један од шест центара за еутаназију Трећег Рајха. По броју у[...]
Политика, 20.10.2021, Осам деценија од крвавог пира у Шумарицама
За само три дана, од 19. до 21. октобра 1941. године, у Крагујевцу и околним селима стрељано је око 2.800 људи, међу њима и 300 ђака, а најмлађи Драгиша Николић имао је непуних 12 година. – „За целу Србију створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво”, речи су злогласног генерала Франца Бемеа, који је издао наредбу познату као „сто за једног”
Крагујевац – Овог 21. октобра навршава се осам деценија од крвавог пира немачких војника који су у јесен 1941. године, за само три дана, у Крагујевцу и околним селима стрељали око 2.800 људи, међу њима и 300 ђака. Најмлађи Дра[...]
Глас Српске, 07. 8. 2024, Обиљежено 29 година од злочина: Петровачка цеста вјечита опомена за српски народ
Са Петровачке цесте у мјесту Јањила, у општини Босански Петровац, гдје је данас служен парастос и положени вијенци за српске цивиле убијене на данашњи дан 1995. године у нападу хрватске авијације, поручено је да овај злочин не смије бити заборављен.
Парастос је служило свештенство Бихаћко-петровачке епархије.
Вијенци су положени поред спомен-крста невино страдалих жртава.
Обиљежавању су присустовали министар рада и борачко-инвалидске заштите Данијел Егић, министар за научнотехнолошки развој и високо образовање Српске Жељко Будимир, директор Документационо-информационог центра “Веритас[...]
ZlociniNadSrbima.com, 15. 8. 2021, Булози код Рогатице, 1992.
Злочин у Булозима је монструозни злочин који су припадници муслиманске тзв. Армије Босне и Херцеговине починили над Србима цивилима у малом планинском селу Булози надомак Рогатице, на истоку Босне и Херцеговине.
Тог кобног 15. августа 1992. године је убијено 12 мјештана, од којих је најмлађа жртва био дјечак стар свега 4 године живота.
Овај ужасан злочин је био само једна карика ланца геноцида који је током деведесетих година 20. стољећа (трећи пут) спровођен над православним Србима у Босни и Херцеговини... а извршен је по директиви муслиманског ратног руководства који су предводили: Алија И[...]
Опанак, 21.2.2018, Оне немају споменик: 50 Српкињица, бежећи пред Турцима, скоком у Саву отишле заједничку смрт
На страницама српске историје бледо се назире подвиг 50 српских девојака које су после пропасти Првог српског устанка, бежећи од турске освете, решиле да се ухвате за руке и скоче у Саву у селу Скела крај Обреновца.
Не желећи да изгубе девојачку част и достојанство изабрале су смрт уместо срамоте. Од 1813. године па све до данас није постављен споменик у знак сећања на морални подвиг 50 младих Српкиња. Само један скроман натпис на згради Дома сведочи о овако великом подвигу.
Срби су успели да у Првом српском устанку протерају Турке са ових простора, али после неколико година мира уследио[...]
