ЧЕТВРТ ВЕКА ОД ПОГИБИЈЕ ХЕРОЈА: Заклетва је за њих била већа од живота

Војник Стојадин Мирковић и мајор Милан Тепић Фото: Блиц / Приватна архива

О херојима мајору Милану Тепићу (34) и војнику Стојадину Мирковићу (19), који су животе дали у Бјеловару да рата не буде, требало би причати и мимо годишњица њихове јуначке смрти како нико на овим просторима не би више ни помислио на рат.

Тог 29. септембра 1991. године Милан и Стојадин били су једини у опкољеној касарни Војске СФРЈ у градићу у средишту Хрватске који су веровали да бивша Југославија може опстати.

Да би спречио Зенге, које су их нападале, да дођу до оружја и тако наставе да сеју смрт, Тепић је минирао магацин муниције у Беденику, код Бјеловара, и храбро погинуо заједно са Мирковићем, јединим војником који се оглушио о наређење мајора да се повуче. Неустрашиви младић остао је добровољно у транспортеру не би ли одбранио магацин. Нажалост, страдао је од непријатељских зоља.

Четврт века касније породица Тепић носи се са болом, поносно попут Милана.

– Мој отац је знао шта ће урадити и у последњем разговору са мајком то је наговестио. Веровао је држави, војсци и народу. Да није тако поступио, то не би био он. Не би могао да живи са тим. Могао је да активира експлозив и удаљи се на безбедно место, међутим остао је како би био сигуран да ће му план успети. Вероватно да се с таквим образом, ставом и убеђењима не би снашао у данашњем друштву – наглашава Александар (33), Миланов син, који је у Београду завршио Војну академију.

Милан, који је постхумно проглашен за хероја, како каже Александар, баш тог кобног септембра био је одређен за командира војног складишта у Беденику.

– Прешао је из касарне у Бјеловару у тај магацин и требало је у октобру да се врати у касарну. Ето, да је до напада на складиште дошло два-три дана касније можда би преживео. Али познавајући њега, он се не би тек тако предао непријатељу – истиче Александар.

Исто је осећао и Тепићев највернији војник Стојадин Мирковић, који је имао мање од месец дана до завршетка војног рока.

– Последњи пут смо се чули крајем августа пошто су у тој касарни у септембру потпуно блокирали телефоне. Питао ме је: “Мајко, како се бориш сад када имаш два војника?” Сазнао је да је и старији Добривоје отишао у резерву. Одговорила сам му да сам поносна, а он ми је рекао: “Издржи, мајко, проћи ће 120 дана.” Чим сам спустила слушалицу, плакала сам. Предосетила сам да нешто није у реду – прича кроз сузе Аница, Стојадинова мајка.

За експлозију у Беденику чула је на телевизији и одмах је наслутила најгоре.

– Јавили су да је погинуо један војник у оклопном транспортеру. Нису наводили име и презиме. Замислите тај мој живот када сам тек у новембру отишла са конвојем у Загреб, где су били заробљени војници из касарне. Ишла сам од једног до другог и питала за Стојадина. Тек трећи војник ми је рекао да је Стојадин погинуо. Рекла сам: “Ако је погинуо, дајте ми да га видим.” Тек после четири године послали су ми тело – јеца мајка храброг војника из Доње Лесковице, код Ваљева.

Стојадин је, каже, био највеселији младић у крају.

– Војска је за њега била светиња. На заклетви у Бањалуци, чим је видео нас неколико, ставио је прст на уста да не бисмо много галамили. Хвалио се да је одлично савладао вожњу оклопног транспортера и да ће остати у Бањалуци, а да ће прекоманду добити они који не знају да возе. Међутим, испало је све супротно. Одмах су га послали за Бјеловар – наглашава Аница, чији је син постхумно одликован Орденом за заслуге у области одбране.

Рат прекинуо детињство

– За мене и сестру, који смо тада били други разред ,очева погибија се некако пребрзо десила. До тада смо живели у Козарској Дубици потпуно безбрижно. Живели смо са осталом децом. Нико није гледао ко је Србин, Хрват или муслиман, иако Уна дели Хрватску и Босне, а на 20 километара је Јасеновац – описује Александар.

Монографија за вечно памћење

Тачно две и по деценије након епске погибије Милану и Стојадину је посвећена монографија “Хероји отаџбине” коју је написао Новица Пешић, а подржало Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца из Београда.

Гроб и даље празан

Ни две и по деценије после очеве и мужевљеве погибије, Миланова деца Александар и Тања, као и његова супруга Драгица неће изаћи на гробље. Миланов гроб у месту Козарска Дубица и даље је празан.

– До дана данашњег чекамо да нам Хрватска преда посмртне остатке. Чули смо да су након експлозије пребачени на гробље Мирошевац у Загребу, али никада није урађена ДНК анализа. Боли нас све то што и даље нисмо сахранили Милана – отворио је душу Александар.