Вечерње новости, 1.5.2016, Испуњена жеља војводе Бојовића

Јованка Симић | 01. мај 2016.

Спомен-плоча Србима страдалим у аустроугарском логору Нађмеђер (Nagymgyer, данас Велики Међер) током Великог рата Фото: Vets.cz, Ladislav Barabás

Сто година смо се оглушивали о молбу великог ратника да не заборавимо Србе страдале у логору Нађмеђер. На мермерном спомен-зиду највећег гробља после Зејтинлика биће уклесана имена 6.000 страдалника

Дај Боже, да им се њихова велика уједињена отаџбина што скорије одужи великим и достојним спомеником.

Овом реченицом, у којој има прекора због пословичне српске заборавности и молбе да се кад-тад присетимо пострадалих у Великом рату у словачком логору Нађмеђер, војвода Петар Бојовић завршио је 1936. године предговор књизи историчара Ристе Ковијанића „Нађмеђерска долина смрти – на гробовима 6.000 српских мученика.“

Али, не, нисмо тада послушали ни Ковијанића ни Бојовића, па смо протеклих деценија забораву предали Нађмеђер, мада је то стратиште, после Зејтинлика, наше највеће гробље, из Првог светског рата, изван Србије.

Тек ових дана молба славног војсковође и стратега Бојовића биће услишена. Споменик страдалницима у аустроугарском логору у Нађмеђеру, уз благослов патријарха српског господина Иринеја, биће постављен 2018. године, на стогодишњицу завршетка Великог рата.

Аустроугарски логор Нађмеђер (Nagymegyer) током Првог светског рата / Стратиште било полигон за тренирање паса Фото: Вечерње новости

Идејно решење споменика по замисли Станета Рибича, председника Удружења Срба у Словачкој, и архитекте Мирослава Крстоношића подржао је и Републички завод за заштиту споменика културе.

– Биће то зид дужине тридесетак метара сачињен од 44 плоче, на којима ће са унутрашње стране, обложене мермером, бити уписана имена свих погинулих, те године њиховог рођења и смрти – открива за „Новости“ Небојша Кузмановић који је докторирао на тему српско-словачких историјских веза.

– Споменик ће заменити неугледну гвоздену ограду којом је опасан део гробља, а средства за његово подизање обезбеђена су скоро у целости донацијама.

МАЛОБРОЈНИ, А СТАТУС МАЊИНЕ
Од око 5,5 милиона житеља Словачке, њих нешто мање од 700 су Срби. Без обзира на малобројност, Словачка је нашим сународницима 2010. године доделила статус националне мањине, показујући тиме и жељу да штити и негује српски национални идентитет.

 

Управо је Кузмановић пре 15 година открио да је локална мађарска власт у Нађмеђеру, надомак Братиславе, тих дана српско гробље претворила у полигон за тренинг и трке паса. Његово сведочење прве су пренеле „Новости“ почетком октобра 2001. године.

На наш текст одмах је реаговао амбасадор СЦГ у Братислави Мирослава Копечни, те је словачка влада поништила ту поразну одлуку локалне власти. Тиме је са тих наших предака почела да се скида копрена заборава.

– Убрзо смо основали српско удружење „Светозар Милетић“ које је реновирало гробље и поставило спомен-плочу са натписом: „Српским мученицима страдалим 1914-1918. Српски народ“ – с нескривеним поносом истиче др Кузмановић.

На ту плочу и оближњи крст, од 2004. године, на Дан примирја у Првом светском рату, као и на Видовдан, српске делегације полажу венце и одају почаст страдалим сународницима у Нађмеђеру. Градоначелник тог места Александар Невери прихватио је и иницијативу удружења да улица на коју се ослања српско гробље буде преименована у Српску улицу.

Словачки архиви памте да је гробље у Нађмеђеру настало 1918. као део италијанског ратног гробља. За време Првог светског рата Срби су осим у Нађмеђеру страдали и у Шаморину и Дунајској Стреди.

О њиховом страдању први је сведочио један од преживелих робијаша, историчар Ристо Ковијанић. Био је учесник у три рата и од 1916. до 1918. заточеник нађмеђерског логора. Своја сећања на логорске дане на српском и на словачком језику описао је у књизи „Нађмеђерска долина смрти“.

По Ковијанићевим сећањима, само за два месеца, од 20. децембра 1914. до 20. фебруара 1915. аустроугарски војници стрељали су више од 2.900 војника из Србије и Црне Горе. Остали заробљеници поумирали су доцније од глади и тифуса.

ДОСИТЕЈ И ЗМАЈ
Место Модра заправо су словачки Сремски Карловци. Тамо и у Братислави школовали су се српски просветитеље Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Ђура Даничић и песник Јован Јовановић Змај. Споменик Змају, дело сремскокарловачког вајара Ђорђа Лазића Ћапше, биће ускоро откривен у Модри.

 

Сва њихова имена, читав век после њиховог страдања, први пут наћи ће се на једном месту, уклесана у спомен-зиду. О пострадалим српским војницима и заробљеницима у Нађмеђеру, редитељ Срђан Илић припрема документарни филм, а Кузмановић књигу.

Дуг отаџбине није одужен „што скорије“ како је желео војвода Петар Бојовић, али – боље икад, него никад.

БРАЋА РУСИ, ГРЦИ И СЛОВАЦИ

– Недовољно смо свесни да Србију и Словачку већ седам векова спајају дивне везе у којима смо једни другима помагали и штитили се међусобно – каже Кузмановић.

– Словаци су наши искрени пријатељи, попут Руса и Грка. Показали су то и на протестима због НАТО агресије на Србију, потом одбијањем да признају Косово, а пре неколико месеци гласали су против пријема Косова у Унеско.