Стандард, 11.12.2017, Радован Калабић: Угушени глас Јанка Туфегџића (1907-1944)

Јанко Туфегџић (други здесна) Фото: Стандард / Р.Калабић

Шта је био прави разлог због кога је Јанко Туфегџић после 1945. прогнан из српске књижевности

Даме и господо,
Браћо и сестре,

Пре неколико година просветне власти у Србији избациле су из обавезне лектире Хајдук Станка. Прво издање најчитанијег романа међу Србима његов писац Јанко Веселиновић посветио је Николи Тесли, нашем несумњиво највећем и, уз Пупина и Миланковића, најпознатијем научнику. Осим духовне блискости, Теслу и Јанка су, као свештеничке синове, повезивали и њихови заједнички православни корени.

Свештенички син био је и Јанко Туфегџић, унук Јанка Веселиновића, чије дело вечерас представљамо након седамдесеттри године од ауторовог физичког нестанка. И након седамдесетседам година од објављивања Туфегџићевог последњег наслова.Таман толико траје и прогонство песника На Церу, Вечне Србије, Непобеђене Мачве и Дрине из историје српске књижевности. Да ли је на казну књижевног остракизма после Другог рата Туфегџић осуђен због свог песничког дилетантизма, јаловог надахнућа, или можда језичких и стилских недостатака?

Или разлоге за овај његов изгнанички статус у српској књижевности не треба тражити на плану литерарном и естетском, већ на оном политичком и идеолошком? Једно је сигурно: кроз личну и стваралачку судбину Јанка Туфегџића преломила се наша српска међуратна, ратна, као и поратна, судбина.

Но пођимо редом.

1.
„Православних поета нема. То су мрачњаци које напредни Београд
већ давно гледа преко рамена“.
Милош Црњански, 1935.

Јанко Туфегџић дипломирао је на групи за југословенске књижевности Филозофског факултета у Београду. У чланство Удружења књижевника примљен је 1928. године, када је и објављена његова прва збирка песама Беспућа и блудње. Већ следеће године објавио је нову збирку Звездани хлад, а 1940. из штампе излазе Невидљиве битке.

У напону стваралачке снаге, у његовој тридесеттрећој години живота, дошло је до наглог прекида у објављивању Туфегџићевих  радова.

Све што је потом написао у наредних пет година под ратом и окупацијом, остало је у рукописима, које је сачувала Јанкова кћерка Планинка. Она их је предала својим синовима, а Јанковим захвалним унуцима Јанку и Стевану Марковачком. Само захваљујући њима двојици, као и приређивачу Песама госпођи Југослави Љуштановић, добар део ове рукописне заоставштине први пут се нашао у овој књизи коју вечерас представљамо. И ту лежи њена посебна вредност и њен несумњиви значај. Поред ове новине, у књизи Песме на једном месту нашле су се и све три Јанкове песничке збирке објављене за његовог живота.

Туфегџићев поетски дар, његов лиризам, његова критика монетаризма и вулгарног материјализма, његово христољубље, родољубље и љубав према природи и према Русији нису били у књижевној моди ни између два рата. Али мора се признати да тадашња преовлађујућа књижевна мода нити је диктирала забрану, нити прећуткивање, нити једнодушну критику. Тако су и стихови Јанка Туфегџића наилазили на заслужене похвале и ласкаве оцене многих угледних пера, попут Радета Драинца, Ристе Ратковића, Ђуре Гавеле, Вида Латковића, Бошка Новаковића и др.

Као најжешћи критичар његовог песничког дела јавио се, међутим, својевремено уредник Српског књижевног гласника Милан Богдановић, који је у Политици 1933. објавио Лирске преживелости. Сам наслов Богдановићевог написа назначио је и својеврсну пресуду Туфегџићевој поезији.

За боље разумевање оновремених књижевних прилика ваља знати да су се тада Милан Богдановић у Београду и Мирослав Крлежа у Загребу већ били позиционирали као водеће фигуре марксистичке књижевне левице у борби против концепта  националне књижевности и Милоша Црњанског, као њеног најизразитијег представника.

Прави књижевни рат отпочео је 1932, када је Црњански у листу Време објавио чланак Ми постајемо колонија стране књиге, уперен првенствено против београдског Нолита. Друга фаза овог сукоба међу писцима у међуратној Југославији настављена је у првој половини 1934. такође на страницама Времена, када је објављен Оклеветани рат, полемички обрачун Црњанског са Крлежом. У завршну и фронтовску битку против марксистичке литературе и продора комунистичких идеја у српско друштво, против пацифистичког клеветања српских ослободилачких ратова, као и против франковштине, која је из Загреба и Беча дубоко пенетрирала у више слојеве југословенске престонице и у њене књижевне кругове, Црњански улази тек након оснивања часописа Идеје.

Први број гласила које је било у власништву и под уредништвом писца Сеоба и Дневника о Чарнојевићу изашао је 6. октобра 1934, само три дана пред убиство краља Александра I Карађорђевића у Марсеју. У овом гнусном политичком злочину запажену улогу су одиграле и хрватске усташе, на челу са Антом Павелићем, будућим поглавником наказне и геноцидне НДХ.

2.
„Прави марксист зна да са црквама и хришћанством
не може бити компромиса, ако се жели победа марксизма“.
Милош Црњански, 1937.

Иза програмских ставова Милоша Црњанског у први мах најодлучније су стали И. Невистић, Димитрије Најдановић и Владимир Вујић. После Другог рата сви они су протерани из српске књижевне историје. Уређивачку политику Идеја подржали су својим сарадничким прилозима Станислав Винавер, Милан Кашанин, Момчило Настасијевић, Исидора Секулић, Светислав Стефановић…

Иза светназора Милана Богдановића и Мирослава Крлеже – кога су, уосталом, као и Троцког, власти Краљевине Србије протерале 1912. као стране агенте – стали су и подупрли их чланови редакционог одбора Нолита из Београда: Павле Бихали, Густав Крклец и Јосип Кулунџић. Занимљиво је да је Густав Крклец касније био уредник усташког недељника Граничар, који је излазио у окупираном Земуну од 1942. до 1944. године и који је ширио отворену мржњу према Србима, према Ромима и према Јеврејима. „Густлу“, како су Крклеца звали, то уопште није сметало да 1972. постане ни мање ни више него председник Савеза књижевника Југославије, у коме су на челним функцијама од његовог оснивања били Богдановић и Крлежа.

У управи Савеза књижевника Југославије био је и Велибор Глигорић. Он је први у Београду песнику Ламента над Београдом прикачио етикету „малог књижевног Хитлера“. Исту етикету одаслану из Београда радо су прихватили и користили у другим крајевима Југославије. Крлежа, Аугуст Цесарец и Саво Марковић Штедимлија обогатили су асортиман у етикетирању, проширујући га на оптужбе за фашизам и поредећи Црњанског и са Гебелсом, Фон Папеном и са Герингом.

Против писца Дневника о Чарнојевићу устали су и Милован Ђилас и Радован Зоговић у Београду. Као и цео литерарни, промарксистички и антисрпски оријентисани Загреб: Хорват, Врачаревић, Лопичић, Херман, Дурман, Магдић, Галогажа…

Милош Црњански је знао да у Јанку Туфегџићу нема само оданог и верног пријатеља, са којим је за летњих жега радо одлазио на Дрину и у његову родну кућу у селу Бадовинци у Мачви, већ да у унуку Јанка Веселиновића има правог, вредног и достојног истомишљеника, следбеника и делатника на пољу националне књижевности и културе.

Неколико година пред Други светски рат писац Ембахада послат је у ембахаде, да би се по ослобођењу земље нашао заточен као политички емигрант у Лондону. Његов даљи животни и стваралачки пут многима од вас је добро познат. Као што вам је позната и драма његовог повратка у Београд, након скоро четврт века.

Јанко Туфегџић је остао у Београду и наставио да пише песме, прозне записе, чланке и репортаже у Правди, у којој је био стално запослен као новинар до 1938. Касније је обављао дужност главног и одговорног уредника Ошишаног јежа и био стални дописник Политике. Члан новинарског Удружења био је од 1929. Говорио је француски, енглески и чешки језик, а служио се немачким и италијанским. Често је путовао у Италију, Чешку, Француску, Аустрију, Швајцарску, Мађарску и Бугарску.

3.
„Погледајмо како ствари стоје са чисто српског интереса“.
Милош Црњански, 1935.

Почетак Другог светског рата затекао је Јанка Туфегџића у чину резервног пешадијског капетана II класе. На позив свог синовца коњичког поручника Војислава Воје Туфегџића, Јанко је ступио у војничке редове ђенерала Драже Михаиловића, првог устаника против Хитлера у Европи. Био је шеф пропагандног одсека у штабу прво капетана, а касније пуковника Драгослава Рачића у Церском корпусу, а потом у Церско-мајевичкој групи корпуса ЈВуО. Уређивао је листове Глас Цера, Шумске вести, Уљез… Углавном је био стациониран у једној пећини у селу Горње Кошље на планинини Бобији, код Љубовије. На овој планини четници су за време рата, уз помоћ мештана Доње Оровице и околних села, подигли православну цркву брвнару. У овој цркви су у зиму 1943. године венчани (на слици испод, у позадини са свећом кум Драгослав Рачић) Јанко Туфегџић и Зора Новаковић, матуранткиња шабачке гимназије родом из мачванског села Клења. Наредне године рођена је њихова кћерка Планинка, а само пар месеци по њеном рођењу, Јанко са војницима осталих  јединицама најодликованијег српског официра ћенерала Драже Михаиловића повлачи се у Босну.

У новембру 1944. губи му се сваки траг, све доскора, када је његов унук Јанко Марковачки после упорног трагања дошао до поузданих сазнања да су његов деда и неколицина Туфегџићевих сабораца побијени на спавању у кући у једном муслиманском селу након што им је претходно понуђено гостопримство.

И сад тек долазимо до оног најважнијег и до правог разлога због кога је Јанко Туфегџић после 1945. прогнан из српске књижевности. Пред нама се сада у овој књизи, у поглављу Планино туго… II отварају аутентични записи и потресна литерарна сведочанства о херојској борби четника ђенерала Драже Михаиловића против немачког окупатора и против усташа и комуниста.

Као кула од карата, руше се пропагандни митови о 7. јулу 1941, као датуму устанка у Србији, пошто је на видело историјске науке непобитно изашло да је Лозница први ослобођени град од немачког окупатора на тлу Србије и на тлу Европе у Другом светском рату. Најмлађи мајор у Краљевини Југославији, а касније потпуковник Веселин Мисита, на челу устаника Драже Михаиловића погинуо је истог дана у коме је предводио ослобођење Лознице 31. августа 1941.

У кратким новелама Вод смрти и Цуле Јанко Туфегџић нам даје литерарни опис, као актер и као сведок, четничке опсаде Шапца и ослобођења Ковиљаче 6. септембра 1941, на рођендан краља Петра II. Напад на Немце у Ковиљачи предводио је Туфегџићев командант Рачић, а окупатору су у помоћ прискочиле и усташе из Босне. Туфегџић је гледао и описао погибије сабораца, што од пушчаног метка, што од гелера, што од развучених жица кроз које је окупатор провео струју високог напона…

Уследиле су четничке победе над Немцима у Зајачи и Крупњу. У краткој приповести Стрељање Туфегџић доноси скоро надреалне сцене понашања пред егзекуцију тројице усташа, једног муслимана и Руса инжињера, који су служили непријатељу и обавештавали га о кретању устаничких јединица.

Довољне су само ове три Туфегџићеве кратке новеле, а има их још, као врхунско књижевно сведочанство о томе коме је припало првенство у борби против немачког окупатора на тлу бивше Југославије, а ко се потом закитио туђим перјем и своје противнике у грађанском рату означио као издајније народа и слуге окупатора.

Бар вама овде јасно је, да ништа сем ове три кратке новеле није написао, и оне би биле довољне да се после Другог рата угуши глас и утули књижевно кандило Јанка Туфеџића, коме вечерас у Удружењу књижевника Србије одајемо дужну пошту. И, макар уз велико закашњење, трудимо се да исправимо једну велику књижевну и културну неправду. Знам да је мало све ово да Јанка вратимо на врх светлих страница српске књижевне историје. На оно место које му, према естетској вредности његовог дела, заслужено припада.

Сви ми који смо се овде и овим поводом сабрали у Француској 7 управо на Ваведење Пресвете Богородице на неки начин смо и духовни потомци Јанка Туфегџића. И, ако нећемо ми, ко ће други то да предузме у културној клими ове престонице, која још мало па к’о јаје јајету личи на ону из предратне деценије прошлог века.

Хвала вам на пажњи с којом сте ме саслушали.

Беседа изговорена на представљању постхумног издања „Песме“ Јанка Туфегџића (1907-1944) у Удружењу књижевника Србије, Француска 7, на Ваведење 2017. године