Вести, 30.10.2021, Убијени Срби заслужују крст

Стратиште на Требевићу: Душан Шеховац на ивици јаме Казани Фото: Вести

У Сарајеву, на сарајевском ратишту, убијено је око 3.000 Срба, од којих око 120 деце, а још се трага за 200 несталих цивила и војника. Ако имате у виду – шта су и ко су жртве рата, сигуран сам да је више од 80 одсто злочина над Србима Сарајева остало нерешено. Истовремено, Сарајево је данас највећи старачки дом за Србе на Балкану и у њему се не рађају српска деца.

Ово, у разговору за “Вести” истиче Душан Шеховац, председник Центра за друштвена истраживања, транзицијску правду и демократију – “Истина и правда” из Сарајева.

Шеховац истиче да је одлука Градског већа града Сарајева о подизању споменика “суграђанима” на стратишту Казани пуна контроверзи и да су морали да се уваже апели Срба да те жртве буду “видљиве” – исписивањем њихових имена на ћирилици или православним обележјима.

Двоструки аршини

Шта је спорно у одлуци Градског већа Сарајева о изградњи споменика за жртве јаме Казани?

– У Граду Сарајеву постоји десетине спомен-обележја на којима стоји да су на одређеном месту српски злочинци починили злочин. Нигде се не наводи да су жртве Бошњаци, него се јавност обавештава да су жртве грађани. На пример, на спомен-плочи на Маркалама пише “На овом месту српски злочинци …убили…грађана Сарајева”. Имајте у виду да сада, први пут једна од институција, страна у грађанском рату у БиХ, гради споменик жртвама народа са којим су ратовали. Овај случај је због тога пун контроверзи.

Градско веће наглашава да се спомен-обележје подиже убијеним суграђанима и образлажу да нема потребе наглашавати националност жртава. Дакле, ово неће бити спомен-обележје убијеним Србима, али, имајући у виду да је већина жртава српске националности, мислим да је Градско веће и градоначелница требало да трагају за идејним решењем у ком би на неки погодан начин показали, означили да се овде ради превасходно о српским жртвама. Зато подржавам представнике српског народа из Републике Српске који предлажу да се на адекватан начин, користећи неке од идентитета српског народа кад пишу имена и презимена српских жртава то раде са ћириличним писмом и крај имена поставе православни крст. То је минимум.

Недавно сте написали да Спомен-обележје Казани заправо није посвећено жртвама ратних злочина већ да је то нешто друго, да је то посвећено жртвама убистава која су се десила у доба рата?

– То и јесте “квака” одлуке Градског већа Сарајева о изградњи овог споменика. Жртве које су убијене па бачене, касапљене, паљене или посипане кречом и на крају бачене у јаму Казани су по свим елементима: по времену у ком су се десили злочини, а то је ратно време; по извршиоцима, а то су командант и припадници 10. брдске бригаде Армије Републике Босне и Херцеговине су жртве ратних злочина. Међутим стварно, правно-формално, они су жртве убистава, нарочито окрутних убистава по пресудама сарајевских судова.

Укупно 14 припадника Армије Републике Босне и Херцеговине су осуђени за убиство и нарочито окрутно убиство. Имајући ове чињенице надам се да градоначелница и градски већници знају, а они сами знају зашто ово раде, да се у граду Сарајево подиже прво на Балкану спомен-обележје грађанима који нису жртве ратних злочина, него су жртве убистава, нарочито окрутних убистава.

Стратегија Бошњака

Који су још злочини у Сарајеву остали нерасветљени када је реч о српским жртвама?

– Ово је прилика да вас а и ваше читаоце подсетим да жртве рата нису само убијени, погинули и нестали грађани. Жртве рата су и логораши, интерниране и расељене, избегле особе, жртве силовања и других сличних тортура, жртве су и сви они којима је имовина опљачкана… У ствари, жртва рата је сваки човек који је оштећен на више начина и који је изгубио квалитет живота са којим је ушао у рат.

У Сарајеву, на сарајевском ратишту убијено је око 3.000 Срба, од којих око 120 су била малолетна деца. Око 4. 000 српских родољуба је погинуло бранећи своје породице, своје домове и завичај. Још се трага за око 200 несталих цивила и војника. Ако имате у виду – шта су и ко су жртве рата, сигуран сам да је више од 80 одсто злочина над Србима Сарајева остало нерешено. Остало је да се суди за стотине злочина над цивилима и заробљеним војницима који су се десили на територији града које је у рату контролисала власт и војска Републике Босне и Херцеговине. Предстоји квалитетна истрага и рад на оптужбама над логорашима, цивилима и заробљеним војницима. Ако је истина да је трајно град Сарајево од 1992. до данас напустило око 125.000 Срба, да их данас има испод 10.000 хиљада, и они који су отишли и ови који су остали могли би причати годинама о злочинима над њима и њиховим губицима. Не сме се заборавити да је Сарајево после Београда, пре рата, имао највише Срба и они су били грађани са изузетним компетенцијама и изузетним квалитетним улогама, пословима које су имали у Сарајеву.

Желе ли Бошњаци, али и представници међународне заједнице да чују за српску истину?

– Бошњаци који дуго година граде и свету се показују као једине жртве грађанског рата не желе да помогну или учествују у презентације истине, или српске истине о грађанском рату и садашњој БиХ, а посебно о Сарајеву које је за њих опкољени град, град херој. Од самог почетка грађанског рата до данас, они су показали мудрост и имали су новца па су купили оне који су градили светско јавно мњење да се покажу као жртве, добри момци и да прикажу Србе као лоше момке на Балкану.

Политичко преовладавајуће бошњачко Сарајево још није спремно да призна и обележи места ратних злочина где су убијани Срби а и други, правдајући се да би то било изједначавање жртве и агресора, изједначавање часне Армије Републике Босне и Херцеговине и нечасне Војске Републике Српске. Доказ да су многа убиства, злочини над цивилима Србима, на пример у Сарајеву и Сребреници, остала неосветљена је податак да су Срби за злочине над Бошњацима добили више од 1.000 година а Бошњаци за злочине над Србима 50 година.

Живите у Сарајеву. Како је бити Србин у овом граду?

– Нема ништа теже, сложеније и захтевније бити резидентни, свакодневни и сваконоћни, слободни и независни – аутохтони Србин у Сарајеву. Сарајево има заправо неколико група Срба. У првој их је највише и то су они – “Бакирови Срби”. Посебно је данас добро ратним и поратним сарадницима његовог бабе који уживају у свим могућим привилегијама. Они су задужени да свакодневно учествују у циркусу у коме се приказује мултиетничност Сарајева. Друга група Срба су они Срби који су били припадници Војске Републике Босне и Херцеговине, и посебно ако су ожењени Бошњакињама имају одређену себи корисну улогу. Сви заједно служе за показивање да у Сарајеву не постоји дискриминација, иако подаци говоре да само 1, 7 одсто Срба је запослено у ентитетским, градским и општинсклим институцијама и организацијама.

Трећу групу чини неколико хиљада “Додикових Срба”, који су запослени у државним институцијама и на посао долазе из Источног Сарајева, Републике Српске. Њима је у Сарајеву добро, имају добре плате и лак посао, по дану су у Сарајеву а кад им падне мрак на очи, онда су у Републици Српској. И наравно има и група Срба који су у рату били на територија Града Сарајево који је био под контролом војске и власти РС. Да су били присутни овде виде се у оном тренутку кад одлазе на боље место, види се по смртовницама јер су они део старачког српског становништва које је остало у Сарајеву. Сарајево је највећи старачки дом за Србе на Балкану и у њему се не рађају српска деца.

Водич родољубима из Бањалуке и Београда

Ви сте један од ретких Срба који сте више пута посећивали јаму Казани?

– У праву сте. Више пута сам крај јаме положио цвеће, запалио свећу и помолио се за смирај душа српских жртава. Срећан сам што сам био и водич ка Казанима српским родољубима из Бањалуке и Београда који су у новинама и на порталима објавили неколико патриотских текстова о злочинима над Србима у Сарајеву. Чињеница је и да је само један представник удружења које је проистекло из рата из Републике Српске обишао ово стратиште, а то је урадио у оквиру посете Бакира Изетбеговића јами Казани. Неколико Срба из политичке власти Федерације Босне и Херцеговине посетило је ово место злочина и морам нагласити да су они предложили и залагали се за изградњу споменика. Данас су представници српског народа из Републике Српске јако активни и залажу се за истину о страдању Срба у Сарајеву из даљине и близине, али нису верски, политички, државни представници Срба, а ни представници борачких организација имали осећај да је време да дођу на Требевић, и да крај јаме Казани лично и у име својих институција и организација одају почаст српским жртвама.

Чекајући истину

До којих сте података дошли истражујући злочине на Казанима. Колико је људи убијено, на који начин?

– На пуну истину о ратним злочинима, захваљујући неодговорности институција и организација Босне и Херцеговине, и ентитета још дуго ћемо чекати. По тврдњама истраживача МУП-а Републике Српске, у Сарајеву је убијено више хиљада Срба цивила, што је у свом извештају потврдила и комисија за Сарајево. Представник овог Министарства Спасоје Тушевљак је изјавио да јама Казани и њена околина крију тајну о више од хиљаду убијених и на падинама, јамама Требевића запаљених, кречом посипаним, касапљених српских жртава.

Сарајево баштини “истину” да је убијено на овом подручју или пренето са других подручја око 50 жртава, а до дана данашњег ексхумирао 29 жртава, од којих је 17 идентификовано и чија имена ће бити уклесана у камен спомен-обележја. Жртве, а посебно Срби у граду, убијане су на све могуће начине: бацањем са зграда, хладним и ватреним оружјем, неки од њих масакрирани, а на већини ексхумираних се налазе трагови паљења или посипања крећем да се затру сви трагови.

“Злочин” преправили у “догађај”

Ово није и једини случај да споменици српским жртвама не смеју да имају у називу да је над њима почињен злочин?

– Српске жртве у Сарајеву су од краја рата “жртве ратних збивања”, “ратних дешавања”, а бошњачке жртве су од почетка жртве српских фашистичких агресора, српских злочинаца. Када су породице српских жртава на спомен-обележју на Чемрну-Илијаш уклесали текст “Као жртве ратног злочина из протеклог рата у БиХ”, надлежне општинске службе општине Илијаш су им као услов да спомен-обележје добије грађевинску дозволу захтевале да се реч “злочина” замени са речју “збивања”.

Најлакше је сакрити се у маглу

Од рата је прошло толико година а многа убиства Срба у Сарајеву су и даље остала нерешена и некажњена?

– Већина злочина над Бошњацима у Сарајеву су расветљена и већина Срба која су починила те злочине су осуђени, мислим на појединачне злочине. Остало је још неколико случајева колективних убистава која нису процесуирана. Под притиском међународне заједнице, оснивањем Хашког трибунала за злочине над несрбима у Сарајеву осуђени су генерали Младић, Милошевић и Галић, Плавшићка, Караџић, Крајишник, Симатовић и Станишић.

Нема ниједне пресуде у Хагу за злочине Бошњака над Србима у Сарајеву. Исти такав дисбаланс на штету Срба можете видети ако погледате пресуде Суда Босне и Херцеговине и кантоналних судова. У Сарајеву преовладава наратив да је само српска страна рата чинила ратне злочине, иако постоји десетине пресуда о злочинима над Србима које су починили Бошњаци. Јавност Сарајева на све начине оправдава те злочине као појединачне, случајне, ненамерне, неорганизоване и непланске, а српски злочини су у контексту агресије и геноцида, планирани, организовани, намерни и зато сматрају да не постоји оправдање да се подигне први споменик жртвама ратних злочина над небошњацима, а има много места где су се десили ратни злочини над Србима и осталим. Најлакше се сакрити у густу сарајевску маглу и причати бајке о часној Армији Републике Босне и Херцеговине, која се, по њима, бранила, која није у Сарајеву планирала, организовала и намерно починила ратне злочине, него су то починили одметнути појединци из армије и зато то нису ратни злочини већ убиства у рату.

Ђорђе Баровић – Вести