Башта Балкана, 31. 3. 2019, Душан Бабац: Ко је организовао пуч у Југославији 27. марта 1941. године? [из Архиве]

Народно одушевљење на улицама Београда… после пуча 27. марта 1941. Фото: РТС, Војни музеј

У новијој српској историографији, а поготово публицистици, одомаћила се теорија да су Британци платили официрима за 27. март што је у најмању руку тврдња без покрића. Дакле, ко је организовао пуч тог датума на самом почетку рата?

Наиме, тек 21. марта када су пропали британски покушаји да се притиском на Владу отклони потписивање Пакта долази до иницијативе за удар. „Тада се траже снаге које би га могле извести. Дипломатија и СОЕ још 24. марта процењују да њихове везе – Земљорадничка странка, Народна одбрана, Српски културни клуб, СДС и појединци могу припремити терен за удар, али га не могу стварно и спровести.

Њихове везе траже подршку унутар војске. Тражи се личност из редова пензионисаних генерала. И Посланство у Београду и СОЕ су 25. марта несигурни у успех. На крају нико од њихових веза није организовао и извео удар. Што се тиче контаката по војној линији, 21, 22. и 23. марта (према извештајима) још увек је преокупација Британаца да у случају приступа Југославије Пакту евакуишу југословенске ваздухопловне снаге и подрже „јужну“ армију, „ако се буде хтела борити“.

Британци су желели да дође до промене, али они које су они плаћали и помагали оружјем и штампањем летака, нису били организатори и спроводиоци пуча. После војног удара многи, као и војни и ваздухопловни аташеи при британском посланству, почели су да увећавају своју улогу у збирним рапортима.

Гласови разума заступају тезу да је приступањем Пакту Југославија имала јединствену прилику да „остане неутрална, избегне страховите жртве а да при томе никада не би ни слала своје трупе на Стаљинград“.

Историја је показала да Трећи рајх није држао до потписаних уговора, већ је водио политику притисака које је спроводио од етапе до етапе, што је најбоље осетио Совјетски Савез у јуну 1941. иако је имао чврсту гаранцију у виду споразума о ненападању „Молотов – Рибентроп“.

Сличан је пример вишијевске Француске која је окупирана у новембру 1942. године због развоја ситуације на фронту у северној Африци.

Југославија је нападнута 6. априла по већ припремљеном плану, јер су у нападу учествовале и јединице које нису биле предвиђене за напад на Грчку, а уз њих су укључене и јединице мађарске и италијанске војске. Немогуће је било да се разраде заједнички планови напада са Мађарском и Италијом за 4 до 5 дана.

У ствари, Југославија је нападнута по плану разрађеном још почетком 1939. године на заједничким састанцима представника генералштабова Немачке и Италије, Бугарске и Мађарске. Тај план је чак и објављен у Југославији у књизи анонимног италијанског аутора, под насловом „X хипотеза X“ у издању Геце Кона. Југославије је нападнута скоро у потпуности како је дато у књизи осим што су из Бугарске нападали само Немци без Бугара.

Судбина Југославије била одлучена још много пре 27. марта. Тако се из дневника грофа Ћана види да је још 7. јула 1940, на састанку код Хитлера, било одлучено да „Југославија каква је сада неће моћи да има право грађанства у новој од Осовине створеној Европи“.

Слична сазнања или индиције имали су у то време преостале дипломате Вишија у Риму, Будимпешти и Софији. Из Мађарске 25. септембра од обично добро информисаних извора чуло се да је план начелно договорен у Риму. Када дође време за његову реализацију, а то није тренутно, план Далмацију предвиђа у италијанској зони, Словенију и већи део Хрватске у немачкој, Мађарској следује добар део „садашње границе до Земуна”.

Из бугарске престонице се чуло да је генералисимус Жеков после повратка са разговора код Хитлера и фон Рибентропа пренео софијским званичницима и интимним пријатељима „да се у Берлину тренутно не планира војна акција на Балкану због економских и практичних разлога, чека се коначна победа Рајха за комадање Југославије, која ће се свести на границе Старе Србије, а Грчка, која је савезник Енглеске, биће подвргнута, када дође тренутак за то, третману какав заслужује“.

Прокламација о ступању на престо Њ.К.В. Петра II Србима, Хрватима и Словенцима Фото: Српски глас, Народна библиотека Србије, meskalero

Хитлер је планирао да нападне Југославију у јесен 1940. године вероватно средином октобра. Није напао само из једног разлога. Стручњаци за привреду су му сугерисали да би Југословени могли приликом повлачења да изврше таква разарања постројења у Бору, Мостарским рудницима, Трепчи, неким македонским рудницима и да не набрајам даље који би могли да избаце ове за немачку привреду битне изворе руде најмање 6 месеци из погона. Посебно због зиме сматрало се да је могуће да Бор и други споменути рудници не буду у пуној производњи све до јесени 1941. године.

На основу тога Хитлер је одлучио да се напад на Југославију одложи док се не рашчисти ситуација на истоку. У складу са тим је Мусолини обавештен да се напад на Југославију одлаже за јесен 1941. године после чега је овај напао Грчку. Наравно, није споменуо да планира да нападне Совјетски Савез.

По Ћану (који је тада био министар спољних послова Италије) управо одлука Хитлера да се напад на Југославију одложи за јесен 1941. године је нагнала Мусолинија да нападне Грчку.

Дакле, Немци су искористили своје припреме за напад на Југославију октобра 1940. године да на основу већ постојећег и усвојеног заједничког плана за напад на Југославију изврше промену концентрације својих снага у току извршења стратегијског развоја. То им је било могуће јер су у румунском Банату у јесен развили читав низ својих ваздухшних база које у јесен 1940. године нису могле да буду усмерене ни против кога другог него против Југославије.

Исто важи и за ваздушне базе у јужној Мађарској.

Од августа 1940. године немачки стручњаци су контролисали железнице у Мађарској и Румунији и заједно са Румунима и Мађарима разрадили до краја септембра 1940. године комплетан план превоза 25 немачких дивизија до искрцних станица на југословенско–мађарској и југословенско–румунској граници. Чак су до средине октобра на свим мањим железничким станицама у Мађарској и Румунији урађене искрцне рампе по немачким стандардима да би се омогућио брзи истовар. По подацима Oberkommando der Wehrmacht (OKW) до почетка октобра 1940. године били су завршени сви потребни радови за брз превоз, искрцавање и развој 25 дивизија Вермахта у Мађарској и Румунији.

И да се вратимо на пуч. Неки сматрају да српски официр није био у стању сам да организује пуч, вероватно и најпопуларнији пуч у народу у историји 20. века, без жртава.

Један од основних разлога широке народне популарности пуча је осећај опште постиђености најширих слојева српског народа потписивањем Тројног пакта 25. марта 1941. Димензије народне подршке су биле толике, да чак ни комунистичке власти после рата нису одолеле а да не покушају да присвоје заслуге, што је тек релативно скоро потпуно раскринкано.

Данашњи став баштиника посткомунистичке историографије гласио би отприлике: „кад нисмо ми организовали 27. март, онда није ни ваљао“.

Краљевина Југославија је у том тренутку у поређењу са свим државама у Европи била заиста једна од ретких која није била фашистичка (чак су и неутралне Португалија, Шведска и Швајцарска имале профашистичке владе на власти у то време).

Из књиге Душана Бабца „Петар Други, краљ у изгнанству“