Danas, 25. 8. 2024, Зоран Мишић: „Стани брате није мрак и прочитај овај знак“: Шта нам кроз векове „поручују“ споменици без гробова, крајпуташи у Шумадији [Фото]

Фото: Danas, Завод за заштиту споменика културе Крагујевац

„Приђи путниче те прочитај оваи спомен тужни”, „Стан путниче немој да ме прођеш”, „Стани брате није мрак и прочитај овај знак де смо пропали на граници остали”, „Стан путниче роде мој и прочитај спомен тужни мој” или „Приђи ближе, ој Србине брате, никад ја нисам мрзео на те”, само су неки од типичних натписа са, до данас „претеклих” и „преживелих” 134 крајпуташа из Шумадије.

Поводом обележавања стогодишњице завршетка Првог светског рата Завод за заштиту споменика културе Крагујевац реализовао је пројекат рекогносцирања, састављања пописа и стручне обраде и анализе шумадијских крајпуташа (надгробних споменика без гроба) подигнутих српским војницима страдалим у ратовима од 1876. до 1918. године.

Резултат тог рада је монографија „Крајпуташи Шумадије” чији су аутори: Ненад Карамијалковић, директор Завода за заштиту споменика културе Крагујевац и конзерватори Завода Милица Томић, Зоран Јаглић и Ђорђе Миловановић.

„Вечиту спомену – под. поручнику Новици Ђорђевићу живи 35 г а погибе 20. септе 1914 год на положа.” стоји на на крајпуташу у Босути поред Аранђеловца. Из истог места је његов земљак Новица Ђорђевић чији нас крајпуташ „позива”: „Приђи путниче те прочитај оваи спомен тужни (за кога је због стања споменика немогуће утврдити у којем рату је страдао) и ратник непознатог имена од кога до данас (пре)остаде „…ране зада у великим ратовима за књаза” (будући да је Србија постала краљевина 1882. године ратник је вероватно страдо у у српско-турским ратовима 1876-1878).

Спомен који „..показује војника Милоја Тодоровића четног писара I класе који се представио у наилепше доба 23 године живота свога у Нишу ратујући против Турака” подигао је отац Јанко Тодоровић ожалошћен из Босута.

Ту и „оваји знак” показује „тобошара сталног кадра” умро и сахрањен у Пироту у 22 години 1891. године у „живота свога 22 године” а подижу га Радомиру Комненовићу из Босута отац и мати. Сви из истог села, страдали у различитим ратовима.

„Стани брате није мрак и прочитај овај знак“: Шта нам кроз векове ’поручују‘ споменици без гробова, крајпуташи у Шумадији Фото: Danas, Завод за заштиту споменика културе Крагујевац

Вечно камење мртвих светова

Како је страдање српског војника у наведеном периоду било учестала појава, како су се невоље понављале сукцесивно, доносећи у завршници Велики рат, као време „када живи завидеше раније помрлима” – тако су се широм Србије појављивали празни гробови изнад којих су подизани споменици, истичу аутори монграфије.

Касније постају познати као „крајпуташи” (како их је поетски назвао Бранко В. Радичевић у својој књизи „Плава линија живота”).

Будући да смрт није бирала поднебље и да су многи ратници страдали далеко од свог огњишта, без могућности да њихова тела буду предата родбини (многа никада нису пронађена, а нека су сахрањивана у масовним гробницама), или су била сувише далеко од родног краја покојника, па чак и далеко од Србије – „споменици без гроба”, ван гробља и најчешће поред пута, постали су српска свакодневица.

Њима су чланови породице страдалог војника суседима и путницима-пролазницима указивали на свог храброг рођака и претка који је живот положио за народ и отаџбину: подаци из војниковог живота и начину страдања уклесивани су на споменике, а све заједно представљало је израз вечног помена и захвалности јунаку, подсећају аутори књиге.

„Стан путниче те прочита овај знак Браће Петровића” пише на спомен обележју браћи „који поживеше своји 20 г. а умрли Љубо у К. Митровици 1916. а Милош у Маџарској 1917.” уклесао је ожалошћени отац Спасо из Брезовца. У Буковику стоји крајпуташ Михаила и Милована Сандића погинулих у рату 1912–1918 којима је споменик подигао брат Живомир 1920. године а обелиск (један од ретких после 70 година) обновио синовац Радомир 1990. године.

„Браћо ја сам погинуо на бојином пољу” у Венчанима стоји „вечни спомен војнику Танасију Ранковићу у 30.-тој години 1876. 11. август” у боју на Шуматовцу код Алексинца, где је несрећни Танасије оставио кости са још 135 (са)друга.

Суштину постављања надгробне плоче или каменог сепулкралног обележја везује се за мишљења, веровања и радње које су код нашег народа тесно испреплетане са магијским, анимистичким и хришћанским елементима. Још су Стари Словени градили громиле, спомен-обележја испод којих нису сахрањивани пококојници, а овај се обичај пренео и на средњи век.

Његова генеза, како напомиње ауторска четворка „Крајпуташа Шумадије” наставља се у 19. веку, нарочито после устаничких ратова Србије а свој прави израз и функцију крајпуташи као спомен-обележја, добијају у ратовима са Турцима и Бугарима у последњим деценијама тога столећа а врхунац достижу после балканских ратова и Првог светског почетком 20. века.

Водник Живко не поживе дуго

Вечити спомен „који погибе за отаџбину” (за)добише и Венчанци Јеремија Ранковић (Скадар 1912. или против Бугара 1913?) и Драгољуб Беговић (Младо Нагоричане 1912), као и Максим Миловановић „поживијо 28 година блажено упокојио 1876 на бојном пољу Шуматовцу”. Иако из истог села нису због различитих епоха могли да буду комшије у животу али су кроз векове то остали у крајпуташтву.

Марјан Живановић је „пропо у старом Бугарском рату” (житељи Јасенице, Шумадинци крајеве Србије од Ниша до Врања називали су „бугарским”, неки и данас) а на Пироту у Бугарском рату 15. нов. ме у 1885. г – Живко Филиповић из Врбице „ко единац у оца и маике од своји 22 г.” (за њим оста тужна жена Ката са неаки 2 деце мали) а спомен подиже отац Милош.

Ратови вођени далеко од родног краја, технолошки напредак и савремено наоружање који су умножили страдање, само су неки од разлога зашто се временом потреба за подизањем оваквих сепулкралних обележја повећала.

Крајпуташи су подизани онима чији посмртни остаци нису пронађени или су сахрањени у заједничким гробницама, а често и по недоступним балканским врлетима. Њих су углавном подизале породице умрлих; зато они у себи носе многоструку симболику: од симболичне вечне куће и путоказа за душу онога чије се дело не може пронаћи, како би духовно било сахрањено – до места састајања живих са мртвима, али и начин стварања генерацијских спона унутар једног народа.

„Стан путниче немој да ме прођеш” вапи Обрен Урошевић из Вукосаваца рањен у српско-турском рату „умро у болници у Свилаенцу” а „Стани брате није мрак и прочитај овај знак де смо пропали на граници остали” Младен Вујић такође из Вукосаваца страдао у истом рату коме „знак диже сна своме деверу”.

Није могуће утврдити када и где је страдао Живко Вулићевић „водник живи 35 г” из славних Гараша коме споменик подиже брат Сретен. Такође из аранђеловачких Гараша Миленко Јовановић „погибе у одступању 1915 г”.

Избор камена као основног материјала за израду крајпуташа поред практичних употребих разлога, доступности и пре свега трајности – односно чињенице да у форми меморијабилије треба да сачува успомену и будућим израштајима пренесе поруку о покојнику – поседовао је и друге елементе.

Његове магијске, апотропејске (амајличне) и семантичке особине навеле су човека да о њему размишља у том смеру још од најстаријих времена. Потпуно у складу са овим је и само поимање сепулкралности нашег ширег религијског простора, чији су корени дубоко усађени у хтонски култ – припадају земљи, подземљу, чврсти су и непокретни, представљају богове подземног света: Хада, Деметру, Персефону, повезују ове обичаје и артефакте аутори књиге са још древнијим временима.