Danas.rs, 9. 11. 2024, Покушај постхумне историјске правде: Да ли су немачки злочинци одговарали за стрељање у Крагујевцу?

Немци хапсе Крагујевчане уочи масовних стрељања 21. октобра 1941. Фото: Архива, USHMM, Photograph #46726

Да ли су виновници злочина у Крагујевцу 1941. године икада били на суду, да ли су уопште одговарали и да ли су кажњени и ако нису, због чега, покушао је у свом истраживању да открије и обелодани чињенице етнолог-антрополог Ненад Карамијалковић, директор крагујевачког Завода за заштиту споменика културе.

– Истраживање је трајало протекле две године и, углавном, је било фокусирано на немачке изворе – документацију која је била недоступна нашим истраживачима, каже Ненад Карамијалковић, додајући да је у питању судска и тужилачка грађа из Немачке поводом процесуирања двојице ратних злочинаца најодговорнијих за стрељање у Крагујевцу, мајора Ота Деша и Паула Кенинга.

По његовим речима у јавности се веома мало (често и погрешно) зна да су они уопште и били процесуирани у Немачкој, шта је садржала тужилачка докоментација, каква су била сведочења и шта се на крају десило. Да ли су били на суду, да ли су кажњени и ако нису, због чега нису? Одговоре на сва ова питања Карамијалковић је покушао да одгонетне у свом истаживању.

Крагујевачка трагедија из октобра 1941, као један од највећих злочина немачких трупа у Другом светском рату (са изузећем Холокауста, стрељање у Шумарицама 21. октобра 1941. представља највећи злочин Вермахта над цивилима у једном дану), не може имати свој епилог док се не испуне три услова: идентификација жртава, верификација судбине злочинаца и недвосмислено кајање немачке и аустријске државе за масакр, изричит је за Данас аутор истраживања Ненад Карамијалковић.

Први услов је претежно, по његовим речима, испунио историчар Станиша Бркић својом монографијом „Име и број“. Други услов је значајно остварио антрополог Виктор Бејатовић својом књигом „Лепеза смрти“ и научним чланцима који су је следили, а он покушава да га заокружи својим истраживањем, док је трећи услов само начет извињењем заменице председника Бундестага Клаудије Рот 2021. године у Шумарицама.

– Тројица хијерархијски најодговорнијих за Крагујевачки масакр су генерал Франц Беме (донео злокобну наредбу „100 за једног”), мајор Ото Деш (наредио стрељања у Краљеву и Крагујевцу) и мајор Паул Кениг (спровео стрељања у Крагујевцу и околини), подећа наш саговорник.

Генерал Беме: Аустријска освета за „сломљене зубе у малој Србији”

Франц Фридрих Беме Фото: Немачки војни архив у Фрајбургу, Данас

 Франц Фридрих Беме рођен је 15. априла 1885. у Целтвегу у Аустрији. Учествовао је током Првог светског рата на бројним фронтовима (у Пољској, Русији, Италији, Француској), стекавши значајно војно искуство. Иако није био на српском ратишту, свакако је знао, као и сваки Аустријанац, за срамотне поразе његове војске у Србији 1914. и 1918. године.

– Такође, траума убиства престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву и понижење распада моћног вишевековног Аустријског (тада Аустроугарског) царства, које је сломило зубе на малој Србији и свело се 1918. на државу мању од кумановске Србије, оставили су неизбрисив траг у сећању Аустријанаца и генерисали готово патолошку мржњу према Србији и Србима, наводи Карамијалковић.

Осим тога, мало је познато да је Беме, заједно са још једним српским крвником из 1941, Валтером Хингхофером, командовао народном милицијом нове Немачке Републике Аустрије, основане новембра 1918. након распада Аустроугарске, и то управо током граничних сукоба са српском војском, која је продрвши у Словенију покушала новој Краљевини СХС да придружи Штајерску и Корушку.

– Сав тај акумулирани анимозитет према Србима дошао је до пуног изражаја у Другом светском рату. Другим речима, управо су Аустријанци деловали посебно насилно у Србији 1941, притом се позивајући на дискурсе успостављене 1914-1919. како би објаснили своју суровост, заправо како би је рационализовали и оправдали. Иако свакако нису били једини у том погледу, па ипак, Франц Беме и Валтер Хингхофер се посебно истичу јер су били на позицијама посебне моћи, коју су користили на посебно монструозне начине, закључује он.

– Након гушења српског устанка током јесени 1941. и ликвидације око 20.000 људи, Беме је прекомандован на друге позиције и локације. Почетком 1945. био је командант немачких оружаних снага у Норвешкој. Након рата, од октобра 1945. постаје ратни заробљеник британских снага. Бива притворен најпре у јужном Велсу, па у Лондону, а потом и у Нирнбергу, где му је планирано суђење у тзв. Талачком процесу. Међутим, пре самог почетка суђења извршио је самоубиство 29. маја 1947, скоком са 4. спрата затвора, подсећа на познате чињенице Карамијалковић.

Пак, његово истраживање је фокусирано на оне, мање познате, послератне судбине Деша и Кенинга.

Ото Деш: Угледни стоматолог побегао и Русима и преминуо у кревету

Ото Деш је рођен 22. априла 1891. у Ашафенбургу код Франкфурта, где је радио као зубар.

Ото Деш Фото: Немачки војни архив у Фрајбургу, Данас

Долазио је из једне од најбогатијих и најугледнијих немачких породица. Наиме, његов отац Јохан Деш сматра се једним од суоснивача индустријске производње одеће у Немачкој, а област Ашафенбурга је у првој половини 20. века постала један од центара индустрије одеће у Европи. По Дешовима је једна од главих улица у Ашафенбургу добила име, што је и данас случај.

– Самим тим, можемо замислити колику заштиту је имао сам Ото Деш после рата, односно по формирању Савезне Републике Немачке. Иначе, често се у документацији Деш јавља са две докторске титуле, од којих се једна заправо односила на медицинско звање (доктор стоматолог), а друга на академско звање (докторирао је 1922. на Универзитету у Хајделбергу са темом „Развој немачке индустрије папира и целулозе, узимајући у обзир индустрију белог папира и целулозе у Ашафенбургу на Мајни”), каже Крамијалковић.

Као резервни официр Деш је имао је на почетку рата чин мајора, потом потпуковник и пуковника од 1. децембра 1942. Службовао је на Балкану, у Немачкој и Мађарској, а на крају рата је 1. марта 1945. послат на специјалну операцију у Курландију (данас део Летоније), где се 200.000 немачких војника нашло у окружењу Црвене армије.

– Већина их је била заробљена на крају рата и одведена у логоре широм Совјетског Савеза, одакле се није вратила, али је Деш ипак успео да побегне. Живео је мирно након рата, да би тек након упита и интервенције из САД-а (професора Карла Ландауера са Универзитета Беркли у Калифорнији) Централна канцеларија државног правосуђа за истраживање злочина националсоцијализма у Лудвигсбургу повела прелиминарну истрагу против њега 1962. године, а истовремено и против Паула Кенига. Коначно је лоциран и испитиван 1969. године, а 1971. је припремљена и оптужница против Деша, али се од исте одустало због тешке болести оптуженог. Ото Деш преминуо је у граду Хемау 14. јануара 1972, не одговаравши за свој злочин у Краљеву и Крагујевцу, после више од пола века открива у свом истраживању саговорнк Данаса.

Паул Кенинг: Арогнатни и помпезни професор теологије избегао руку правде

Паул Кениг је рођен 26. фебруара 1886. у Липерсдорфу, да би потом живео у месту Цвикау у Саксонији, у источној Немачкој, где је радио као професор протестантске теологије у државној гимназији Роберт Шуман. Као и Деш, започео је рат као резервни официр у чину мајора, па потпуковника и на крају пуковника од 1. маја 1944.

– Нажалост, његов војни досије није сачуван, као ниједна расположива војна фотографија, па до данас не знамо како је изгледао. Након повратка са источног фронта (из Украјине) завршио је у болници у Цвикау услед нервних проблема 8. септембра 1944, да би 14. октобра био пуштен на рехабилитацију. Провео је наредна два и по месеца у две бање, да би почетком 1945. био пуштен кући и до краја рата више војно ангажован, наставља да износи податке Карамијалковић.

У Цвикау 17. априла 1945. улазе америчке трупе, да би након споразума западних савезника са Совјетским Савезом град предали Црвеној армији 30. јуна 1945. Виктор Бејатовић је утврдио на основу локалног именика да је Кениг боравио на својој адреси првих послератних година, те га задњи пут налазимо у именику града Цвикауа за годину 1947/48.

– Даља судбина му није позната, посебно након што је стављен и на листу ратних злочинаца УН-а 1948. године. У међувремену, у Србији су се јавиле многе лажне приче о Кениговој смрти, од којих неке упорно егзистирају и дан-данас. Потрага за њим од стране специјалног тужилаштва у Лудвигсбургу у периоду 1962-1975. није дала резултате, па се на крају одустало од његове оптужнице, припремљене 1971. године. Самим тим, можемо са великом вероватноћом претпоставити да је и он избегао руку правде, закључује он.

О карактеру овог крвника, по његовим истраживањима, можда најбоље говори сведочанство Макса Ервина Келера, једног од припадника Кенигевог 1. батаљона 724. пука, датог у криминалистичкој полицији у Сарсбрикену 18. октобра 1972: „Кенига памтим као арогантну и помпезну особу. По природи је био циник и имао је патолошку потребу да себе увек ставља у први план. Није имао превише разумевања према цивилном становништву. Његово понашање било је заправо у потпуној супротности са његовом професијом, јер је био теолог”.

Ботаничар заговорник расних закона и стерилизације „неподобних” није ни процесуиран

На крају, у разговору за Данас, Ненад Карамијалковић се кратко осврнуо и на остале командно и теренски одговорне за Крагујевачку трагедију: Вилхелм Кајтел, начелник Врховне команде Вермахта, осуђен је на смртну казну у Нирнбергу и обешен 16. октобра 1946. године.

Вилхелм Лист, командант немачких снага југоистока, осуђен је у Нирнбергу 1948. на доживотну робију.

– Пуштен је на слободу само 4 године касније због лошег здравља. Упркос томе, живео је још 19 година и умро 1971. у 92. години живота, набраја он.

Паул Бадер, командант Више команде за посебну употребу у Србији и НДХ, умро је 28. фебруара 1971. у 88. години живота, током прелиминарне истраге против њега тужилаштва у Регенсбургу.

Хајнрих Боровски, командант 704. пешадијске дивизије, умро је 8. априла 1963. у 83. години живота без суђења.

Адалберт Лончар, командант 724. пешадијског пука, заробљен је 1945. од стране партизана и две године касније осуђен на смрт. Казна је спроведена вешањем 27. фебруара 1947. у Београду.

Паул Хофман, командант 717. дивизије, умро је 10. октобра 1979. у 94. години живота. Прелиминарна истрага тужилаштва у Регенсбургу против Хофмана обустављена је 1971. због његовог лошег здравственог стања. Живео је још 8 година након тога.

Фриц Фидлер, командант 3. батаљона 749. пука, заробљен је на источном фронту и умро у руском заробљеништву у Сибиру 8. јуна 1948. године.

Рудолф Берг, командант тајне полиције, заробљен је од стране партизана 1945. и две године касније осуђен на смрт. Казна је спроведена вешањем 19. марта 1947. године.

Гинтер фон Бишофсхаузен, крајкомандант Крагујевца, умро је 6. маја 1972. у 83. години живота. Истрага против њега је обустављена 1971. због недостатка доказа, односно због његових покушаја да спречи стрељање цивила у Крагујевцу као мирном граду, тј. залагања да се одмазда изврши у селима и Горњем Милановцу, као „леглима разбојника”.

Др Валтер Цимерман, Ортскомандант Крагујевца, умро је 30. јуна 1980. у 89. години живота без суђења. Као доктор биологије подржавао је расистичке Нирнбершке законе и заговарао стерилизацију неподобних, али је након рата 1954. постао директор Института за примењену ботанику у Тибингену, а онда и професор емеритус 1960. године.

– О свим наведеним сазнањима планирам у наредном периоду да упознам што већи број грађана у Србији, предавањима сличног типа, а потом и сублимирам иста у будућој публикацији, уз истовремено поклањање прикупљене документације Музеју жртава геноцида и Музеју „21. октобар”. пре свега оне до сада необјављене из Централне канцеларије за истраживање злочина националсоцијализма у Лудвигсбургу. са циљем да се и даље настави истраживање ове грађе. Не само због поменуте тројице злочинаца већ и осталих који су починили злочине на територији Србије и бивше Југославије у Другом светском рату, завршава разговор за Данас Ненад Карамијалковић.

Резултате свог истраживања, као што је Данас и најавио, Карамијалковић је изнео прошле недеље у Музеју „21. октобар” у Шумарицама на предавању „Злочин и казна? – Судбина официра Вермахта одговорних за Крагујевачки масакр 1941”, када је истовремено приказан и документарни филм „Два лица рата” редитеља Зорана Добрића, у продукцији аустријске државне телевизије.

Geburtstag Hitlers 20. April 1941 (WK II) / Поклон Адолфу Хитлеру за 52. рођендан: Табла Видовданском јунаку Гаврилу Принципу Fotograf: Heinrich Hoffmann

Mnichkirchen; FHQ Sonderzug; Geburtstag Hitlers 20. April 1941 (WK II); Gruppenbild (im Profil in Uniform m.verschrnkten Armen; daneben Mittelmann; beim schberreichen d.steinernen Gedenktafel aus Sarajewo; im Zug); Hitler, Adolf [Politiker 1889-1945]; Mittelmann [Leutnant]
Material/Technik: Fotografie (m.Sperrvermerk; m.abgeschnittener Ecke) H he x Breite 13 x 18 cm Inventar-Nr.: 50662

За Хитлера и Бемеа Срби и Словени су били само „дивљач за одстрел”

За допуну ове приче о анимозитету према Србима савршено је послужио још један Аустријанац – Адолф Хитлер и његова нацистичка идеологија.

– Другим речима, нацистичка револуција била је далеко шира од самог Холокауста и мржње према Јеврејима. Њен други циљ је био да елиминише гро Словена и тако створи животни простор за Аријевце. Намере Рајха биле су уништење до 30 милиона Словена у окупираним државама (толико их је отприлике и страдало у Другом светском рату, тј. пола од свих погинулих). Међу Словенима, Хитлер је можда посебно негативан сентимен гајио управо према Србима, истиче аутор истраживања.

Херман Нојбахер, специјални немачки изасланик за Балкан, у својим мемоарима бележи: „Хитлер је припадао управо оној врсти Аустријанаца која од године 1914. има снажни анти-српски комплекс и то због убиства престолонаследника у Сарајеву и пораза у Првом светском рату”.

– Све наведено најбоље илуструје Бемеова наредба од 25. септембра 1941. Обраћајући се својим официрима и војницима, Беме каже: „Ваш је задатак да прокрстарите земљом, у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба – мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример, који мора најтеже погодити целокупно становништво”, цитира наш саговорник.

Поменути Нојбахер наводи: „Срби су тако постали дивљач за одстрел, коју је свако могао некажњено да прогони и убија”.

Зоран Мишић