Епархија нишка, 4. 11. 2015, Стогодишњица страдања нишких свештеномученика [из Архиве] – Списак жртава

Први светски рат: Бугарске егзекуције, илустрација Фото: KoSSev

– А ја сам поп Мита из Пирота. И ви сте ми сада род рођени. Ако долазите у Пирот, знајте да имате тамо сроднике.

Замолих и њега да ми тражи сина и да му каже да сам жив ако га види.

Од мог Цанка ни гласа све до Пирота.

У једним врбама близу Пирота чекао сам са још два наша војника да смркне. Једва некако дочекасмо мрак и пођосмо обилазним путем у варош. Преко пута моје куће дебео кестен. Ја стигох до њега, али нећу даље, јер отуда долази једна жена. Она ме може познати и причати женама, па могу и Бугари познати да сам дошао. Заклоних лице иза кестена. Али она жена отуда рече:

– Добро вече!

– Познадох по гласу: моја сестра рођена.

– Параскево јеси ли ти?

– Али она ћути, не може да ме позна.

– Параскево, ја сам твој брат Мита.

Крикну она:

– Па, Бато, Цанко нам каже да си погинуо. Плачемо сви по кући. А он се удара у главу, ништа не једе и само потрбушке лежи и нариче: „Ја сам тамо био, ја сам видео, тата је погинуо. Мицо, Мико, ми сада немамо ни тату ни мајку. Тата је казао, тетка да нас чува.“

– Хвала Богу, рекох и прекрстих се, само кад је Цанко жив.

Годину и по дана крио сам се све до 11. јула, када после Прокупачке Буне, објавише Бугари амнестију свима који се сами јаве.

Кад се јавих, најпре ме одведоше у општински суд. Ту ме први пут саслушаше, па у срезу, и најзад, по трећи пут, у командантству код начелника станице.

Ту из побочних врата, из оближње канцеларије, изађе један нижи официр, црн, омален, рекоше да је македонштвујушчи. Ухвати се за наслон моје столице, па рече преко мене:

– Този ли је поп Мита, војвода на Коста Пећанац, што забегнал па се кута по Пиротско? Бре, тврди хора, толко време да се не продаде на закона!

А командант који ме саслушаваше викну на њега:

– Врви! Умни хора. Размирно време. Прокријено млеко мачке не лочу. Знаје ли човек у какви ште рци да падне, па за това није излазил.

ПОСТРАДАЛИ СВЕШТЕНИЦИ

У параклису нишке Саборне Цркве налази се спомен плоча са именима пострадалих свештеника нишке епархије у Првом светском рату. Ипак о њиховим животима се скоро ништа или веома мало зна. Остале су сачуване фотографије појединих свештенослужитеља. На овом месту покушаћемо да на основу оскудних података расветлимо ликове ових светих мученика, њихове животе, места службовања и места њиховог страдања. Редослед њихових имена је исти као на спомен плочи у нишком Саборном храму.

Добросав Марковић, окружни прота нишки; рођен је око 1862. године у Сокобањи. У ђаконски чин рукоположен је 20. новембра, а у презвитерски чин 18. децембра 1898. године. Завршио је основну школу, нижу Гимназију, Богословију у Београду и Духовну академију у Москви. Најпре је службовао на другој ражањској парохији, а доцније је постао окружни нишки прота. Пострадао је у ноћи између 12. и 13. новембра 1915. године у Јанкиној Падини код Беле Паланке.

Јеромонах Киријак Хиландарац, старешина метоха нишког; како је у свом помјанику записао прота Стеван Димитријевић Алексинчанин, јеромонах Киријак је ухапшен након доласка бугарског епископа Варлаама у Ниш 7. новембра 1915. године. Ухапшен је уз помоћ бугарског војног свештеника Вељка Караџова из Видина и одведен у затвор у нишкој тврђави. 11. новембра 1915. године кренуо је заједно са осталим свештеницима возом у интернацију у Бугарску. Стрељан је у Јанкиној Падини са осталим свештеницима у ноћи између 12. и 13. новембра 1915. године.

Лука Марјановић, парох нишки, рођен је фебруара 1874. године у селу Накучани у подрињском округу. Завршио је шест разреда Гимназије у Шапцу и Богословију светог Саве у Београду 1894. године. Службовао је као учитељ у селима Докмир и Пров и положио је допунски учитељски испит. Ступио је у брак са сестром Стевана М. Веселиновића, ректора Београдске богословије. Рукоположен је у свештенички чин 1899. године, руком епископа шабачког Димитрија Павловића, потоњег патријарха српског. 1900. године епископ нишки Никанор Ружичић га прима у нишку епархију и поставља за капелана у Белој Паланци. 1901. године је дошао у Ниш, где је основао Нишки Градску читаоницу и постао први уредник часописа Глас епархије нишке и члан Духовног суда.

Због развода брака неког високог војног официра долази у сукоб са епископом Никанором, који га 1906. године склања из Духовног суда и поставља на парохију при храму светог Пантелејмона у Нишу, где је уредио целокупно имање и основао хор ученица нишке женске Гимназије. У време Балканских ратова од 1912. до 1913. године био је војни свештеник. Заједно са преживелим ратницима Гвозденог пука стигао је чак до Младеновца, да би због потребе службе био враћен у Ниш. Одликован је златном медаљом за храброст због пожртвовања у војној служби.

Први светски рат и улазак Бугара у Ниш затекао га је у Нишу. Решио је био да остане са својим народом да страда. По доласку бугарске војске сутрадан отишао је у храм светог Пантелејмона и тамо затекао на дверима поцепану завесу, храм отворен, књиге богослужбене разбацане и поцепане, а протоколе рођених, венчаних и умрлих спаљене. Одмах је отишао у варош и довео америчку мисију да се на лицу места увери каква недела чине освајачи. Заједно са осталим свештеницима је ухапшен и убијен у Јанкиној Падини. Иза себе је оставио жену и петоро деце. За живота био је одликован протском камилавком и одредном светог Саве.

Јован З. Поповић, парох нишки; био је ожењен Катарином Веселиновић, сестром нашег познатог књижевника Јанка Веселиновића. Најпре је службовао у Пирковцу, а касније у Нишу, где је имао кућу недалеко од Саборне Цркве, која и данас постоји, а налази се у Учитељ Тасиној улици. Убијен је приликом бекства у Јанкиној Падини.

Јанко Ђ. Јанковић, парох нишки, становао је у улици Стојана Новаковића бр: 19 у Нишу. Пострадао је у Јанкиној Падини.

Марко Ђ. Јанковић, парох нишки, пострадао је у Јанкиној Падини.

Сава Петровић (грешка на плочи у Саборном храму, презивао се Петковић), парох ћићевачки; Рођен је у Ћићевцу око 1850. године. Супруга му се звала Персида, родом из Варварина. Имао је сина Драгутина Петковића, чувеног нишког лекара. Рукоположен је у ђаконски чин 1. а презвитерски 2. августа 1872. године. Завршио је Основну школу, нижу Гимназију и Богословију у Београду. Најпре је службовао на радошевачкој парохији. Пострадао је у Јанкиној Падини.

Богосав Стокић, службовао је као парох рогњевски, срез неготински, округ крајински од 1881. године до смрти. Страдао је у Јанкиној Падини.

Стојан Стаменковић, парох барбешки, пострадао у Јанкиној Падини.

Драгутин Пешић, парох јаглички, пострадао у Јанкиној Падини.

Милан Миљковић, парох малчански, пострадао у Јанкиној Падини.

Светозар Илић, парох хумски, пострадао у Јанкиној Падини.

Алекса Јовановић Дзанга, парох пиротски, родом из села Славиње, рођен је 1835. године. Службовао је најпре као свештеник на камичкој парохији код Пирота. По завршетку Српско- бугарског рата 1885. године, због тога што је у време рата помињао бугарског краља и софијског митрополита на богослужењима, био је осуђен на три године затвора. Краљ Александар Обреновић га је амнестирао је 19. априла 1899. године, а епископ нишки Јероним поставио га за пароха у селу Костур. 1904. године је постављен за пароха при пазарској Цркви у Пироту, где је касније постао старешина. 1906. године је при овом храму подигао звоник. Ухапшен је од Бугара 1915. године и заједно са групом свештеника поведен је из Ниша према Белој Паланци. Због старости и изнемоглости, није могао да настави пут према Јанкиној Падини. Због тога су га бугарски војници претукли и 12. новембра 1915. године рабаџијским колима однели испод села Кременица, где су га убили. Његово тело је бачено у Нишаву, која га је избацила код Беле Паланке. Породица га је сахранила на старом пиротском гробљу.

Јован Ненчић, парох пиротски, пострадао је у Јанкиној Падини.

Станко Костић, парох јаловик-изворски, пострадао је у Јанкиној Падини. Његову фотографију је након Првог светског рата Српско православно свештеничко удружење штампало као разгледницу, а новац од прихода је био дариван фонду сирочади убијених свештеника.

Ђорђе Јовановић, парох раснички; најпре је службовао на парохији у селу Суботинац. Пострадао је у Јанкиној Падини.

Милан Поповић, парох завојски, убијен на путу између Ниша и Пирота, највероватније у селу Јелашница код Ниша.

Ђорђе Пешић, парох смрдански, пострадао у Јанкиној Падини.

Драгомир Јовановић, парох суковски, пострадао у Јанкиној Падини.

Илија Поповић, парох шпајски и намесник белопаланачки; потиче из свештеничке породице. Његов отац Спаса и његов брат Богдан, службовали су на парохији у селу Вета. На овој парохији је наследио 1894. године свог брата Богдана. 1899. године премештен је на шпајску парохију, где је службовао до смрти. Пострадао је у Јанкиној Падини.

Душан Поповић, парох клисурски. Приликом уласка бугарске војске повукао се према Нишу, где се предао. Заједно са осталим свештеницима је пострадао у Јанкиној Падини.

Милутин Миленковић, парох бошњански, срез расински, округ крушевачки. Прота Стеван Димитријевић у свом Помјанику пише: „Затекли се у збегу у Нишу, ухапшени, одведени и побијени са групом нишких свештеника.

Јероним Јевтић, јеромонах. Био је наставник Дома сиротне деце у Нишу. Убијен је на путу између Ниша и Пирота, највероватније код села Јелашница.

Аврам Миловановић, прота намесник алексиначки; рођен је фебруара 1853. године у селу Нозрина у свештеничкој породици проте Милана Миловановића, пароха алексиначког. Завршио је Основну школу, нижу Гимназију и Богословију. Био је ожењен Персидом Живковић са којом је имао петоро деце. Рукоположен је у ђаконски чин 10. а у презвитерски 11. октобра 1874. године. Службовао је најпре као капелан свом оцу у Алексинцу, а касније парох у селу Бољевац. Као присталица Радикалне странке био је активни учесник Тимочке буне 1883. године, због чега је као млад свештеник осуђен на смрт. Касније је казна преиначена на двадесет година робије, од чега је одлежао само две и по у Београдској тврђави, када је амнестиран од стране Краља Милана Обреновића. 1899. године је постављен за другог алексиначког пароха и окружног проту алексиначког. 1902. године добија протојерејски чин од епископа нишког Никанора, а био је одликован и орденом светог Саве III, IV и V степена. Био је члан Свештеничког удружења, добротвор Српске књижевне задруге, председник Црвеног Крста у Алексинцу, председник Културног друштва у Алексинцу и професор Веронауке у Алексиначкој Гимназији. Први светски рат га је затекао у Алексинцу. Ухапшен је и одведен у затвор у нишкој тврђави. Заједно са групом свештеника је одавде одведен 18. новембра 1915. године и убијен код села Јелашница недалеко од Нишке Бање.

Милета Стефановић, прота алексиначки; рођен је 9. маја 1846. године у селу Моравац. Завршио је Основну школу, четири разреда Гимназије и три разреда Богословије. Рукоположен је у ђаконски чин 30. новембра 1868. године, а у презвитерски чин 6. децембра 1868. године. Службовао је на парохијама велесничкој, грејачкој и суботиначкој, а од 1910. године на трећој алексиначкој парохији. Епископ нишки Никанор Ружичић одликовао га је протојерејским чином 1907. године. Пострадао је код села Јелашница, заједно са осталим свештеницима.

Ђорђе З. Јовановић, парох алексиначки; рођен је 27. октобра 1860. године у Сокобањи. Завршио је Основну школу, четири разреда Гимназије и четири разреда Богословије. Био је најпре учитељ и писар неготинске конзисторије. Рукоположен је у ђаконски чин 21. новембра 1883. године, а у презвитерски чин 2. фебруар 1884. године. Службовао је на парохији у селу Суботинац, а затим као капелан у Нишу. 27. септембра 1900. године постављен је за пароха прве алексиначке парохије. Био је професор музике и Црквеног појања у Учитељској школи у Алексинцу од 1896. године до смрти 1915. године. Пострадао је код села Јелашница са групом осталих свештеника.

Димитрије Станковић, парох рутевачки; рођен је 1. марта 1869. године у Алексинцу. Завршио је Основну школу, четири разреда Гимназије и Богословију. Рукоположен је у ђаконски чин 8, а у презвитерски 11. октобра 1900. године, од стране епископа нишког Никанора Ружичића. Службовао је на делиградској парохији, а затим на рутевачкој. 24. јула 1911. године одликован је црвеним појасом. Био је члан Српске књижевне задруге. Пострадао је код села Јелашница заједно са осталима.

Цветко Богдановић, члан нишког Духовног суда, рођен је 9. марта 1874. године у селу Печењевце. Службовао је као парох гредетински и тешички од 1901. до 1903. године, а затим је постао члан нишког Духовног суда и уредник часописа Глас. Супруга му се звала Пелагија. Његовог сина Димитрија су убили Бугари 1915. године. Пострадао је код села Јелашница, заједно са осталим свештеницима 18. новембра 1915. године. Сахрањен је на старом гробљу у Нишу, заједно са сином и прерано преминулом супругом Пелагијом.

Илија Којић, члан нишког Духовног суда; рођен је 2. октобра 1877. године у селу Коњух код Крушевца. Рукоположен је у ђаконски чин 6. децембра 1900. године, а у презвитерски чин 8. новембра 1902. године, руком епископа нишког Никанора. 1906. године одликован је црвеним појасом. Најпре је службовао као парох суботиначки, а 29. јануара 1909. године је постављен за члана нишког Духовног суда. Пострадао је код села Јелашница.

Милан Ђорђевић, парох суботиначки; рођен је 27. јула 1882. године у Текији. Завршио је Основну школу, четири разреда Гимназије и Богословију. Од 5. маја 1904. године до 20. септембра 1905. године радио је као порески помоћник, а затим као учитељ. Од новембра 1907. године службовао је као писар нишког Духовног суда. У ђаконски чин је рукоположен 25. децембра 1906. године, а у презвитерски 11. фебруара 1910. године. 2. марта 1910. године постављен је на суботиначку парохију. Пострадао је код села Јелашница.

Милутин Поповић, парох мозговски; био је ожењен Наталијом Поповић са којом је имао кћерку Марију. На мозговској парохији је службовао од 17. јуна 1913. до 12. новембра 1915. године. Пострадао је код села Јелашница.

Младен Динић, парох ћурлински, пострадао је код села Јелашница.

Милан Цветковић, парох јаглички, пострадао је код села Јелашница.

Јевтимије Чавдаревић, намесник овчепољски, округ среза брегалничког. Поведен је у интернацију у Софију и на путу убијен на непознатом месту.

Светозар Миленковић, парох конопнички; из збега је доведен у Ниш и придодат групи алексиначких свештеника. Убијен је у Јелашници 18. новембра 1915. године. На месту где су сви свештеници побијени, пронађена је уложна књижица свештеника Светозара Миленковића, па се тако открило кога дана су свештеници пострадали. Наиме, сведоци су видели да су тог 18. новембра 1918. године свештеника Светозара Миленковића са осталима одвели из затвора у Нишкој тврђави и да се више нико од њих није вратио.

Стеван Каменовић, прота намесништва лесковачког, рођен је у Дубровнику 2. фебруара 1862. године. Завршио је класичну Гимназију у Дубровнику, након чега га архимандрит Никифор Дучић довео у Србију. У Београду је завршио Богословију и 1890. године бива рукоположен у свештенички чин. За време Балканских ратова од 1912. до 1913. године био је војни свештеник 2. Моравске дивизије. Због војних заслуга одликован је одреном Белог Орла.

Када је Српска војска кренула у повлачење преко Албаније и прота Стеван Каменовић је кренуо са њом. У Прокупљу га је затекао благослов Светог архијерејског Синода, да сви свештеници остану са народом, да народу пружају помоћ, утеху и наду у ослобођење. У новембру 1915. године у Лесковац је стигао 42. Софијски пук бугарске окупационе војске. Наредили су да се у лесковачкој Цркви служи благодарење за спас бугарске војске. У току службе је иступио прота Стеван, добар говорник и велики родољуб. Одржао је пригодни говор, како српски народ очекује од суседног православног бугарског народа да буде благонаклон према својој једноверној браћи, и да ће, без обзира какав исход рата био, Срби и Бугари и даље да живе једни поред других и да то и једни и други треба да имају на уму. Бугарски официри су Комненовићу честитали на лепом говору. Неколико дана касније је кроз Лесковац прошао добошар, који је објавио да све натписне табле на радњама и надлештвима морају бити прилагођене бугарском језику и правопису. Осим тога укидају се српска имена и презимена и претварају се у бугарска.

Већ 17. новембра 1915. године ухапшено је шест лесковачких свештеника. Од њих се тражило да се изјасне као Бугари, да би њиховим примером кренуо и народ. Свештеници су то одбили. Зато су повезани по двојица и, по суснежици, пешице су потерани преко Предејана, Џепа и Владичиног Хана до Сурдулице. Ту су, негде на периферији, усред ноћи поклани. Прота Стеван је само стигао да узвикне: „Боже, спаси Србију!“ Зато му је језик одсечен, а тело измасакрирано. Извршилац је био бугарски поручник Јурков, а помоћник војни свештеник Караџов. Јован Хаџи Васиљевић каже да су га сурдулички Цигани сахранили сутрадан 18. новембра 1915. године у заједничкој гробници са осталима.

Петар Вељковић, парох лесковачки, пострадао је код 17. новембра 1915. године поред Вреле Реке, недалеко од Сурдулице.

Трандафил Коцић, парох лесковачки, рођен је у Лесковцу 20. октобра 1871. године. Завршио је полугимназију у Лесковцу, Учитељску школу у Нишу и Богословију у Београду. Као ђакон предавао је хришћанску науку хонорарно, најпре у Приватној женској гимназији, а потом у Државној гимназији од 19. марта 1913. године до бугарске и немачке окупације Лесковца 1915. године. Пред окупацију, највероватније 1914. године је рукоположен у свештенички чин. Повлачио се са српском војском до Призрена, одакле се по благослову Светог Синода вратио у Лесковац. Бугари су га стрељали на непознатом месту 1916. године, као родољуба и члана Националног друштва у Лесковцу. Сахрањен је на Старом гробљу у Нишу.

Михајло Игњатовић, парох рударски, рођен је у Пироту 1878. године. Завршио је лесковачку полугимназију и Богословију у Београду. Јован Хаџи Васиљевић је записао да је био „одличан ђак и такође био врло много цењен и као свештеник и по својим грађанским врлинама.“ Пострадао је у Сурдулици, заједно са осталим лесковачим свештеницима.