Епархија нишка, 4. 11. 2015, Стогодишњица страдања нишких свештеномученика [из Архиве] – Списак жртава

Парастос српским свештеницима и официрима које су Бугари побили у Јелашници (1915) после завршетка Првог светског рата Фото: Епархија нишка

Светолик Антонијевић, парох црнољевачки, сред сврљишки, округ нишки. Затекао се у збегу у тазбини у Лесковцу где је ухапшен и убијен у Сурдулици, заједно са осталим свештеницима.

Лука Миличковић, парох островички, након почетка рата бежао је са народом до Трстеника, одакле се по благослову Светог Синода 1915. године вратио на своју парохију. Почетком 1916. године кренуо је да тражи сина војника у Пироту. На путу је ухваћен и убијен.

Петар Цветковић, парох прекопчелички, округ врањски. Био је родом из села Кална. 18. новембра 1915. године је ухапшен и одведен у Лебане. Увече су га бугарски војници одвели у шуму и заклали. Његово обезглављено телу су у шуми сутрадан пронашли сељани, који су га сахранили. 2. децембра 1915. године су пронашли и главу, коју су посебно сахранили. По завршетку рата његово тело је сахрањено заједно са главом у порти храма светог Николаја Мириликијског у Прекопчелици.

Милоје Петковић, парох бојнички, срез јабланички, округ врањски; Бугари су га одвели од куће и на путу убили.

Здравко Поповић, парох бабички, срез лесковачки, округ врањски; новембра 1915. године су га Бугари извели из куће и убили одсецањем главе.

Јосиф Поповић, парох гркињски, срез и округ нишки, рођен је у Лесковцу 1872. године. Завршио је семинарију Кијеву. Био је један од најугледнијих свешеника нишке епархије. Службовао је у селу Гркиња у Заплању. Улазак бугарске војске га затиче у родној кући у Лесковцу, где је ухапшен и погубљен заједно са осталим лесковачким свештеницима у Сурдулици.

Јован Ђокић, парох грабовнички, срез лесковачки, округ врањски; 9. јануара 1917. године је ухапшен у селу Копашница, где је живео, због интернације. Због старости и изнемоглости није мога да настави пут према Бугарској. Заостао је код Џепа, где је убијен.

Онуфрије Поповић, парох намесништва власотиначког, срез власотиначки, округ врањски; Службовао је најпре као парох крушевички од 1875. до 1895. године, када је премештен у Власотинце. Био је ожењен супругом Анастасијом са којом је имао тринаесторо деце. Ухапшен је крајем 1915. године и поведен путем према Пироту. Убијен је на зверски начин недалеко од Власотинца у ноћи између 6. и 7. децембра 1915. године селу Манастириште. Његова кожа је одрана, а делови тела разбацани по дворишту његове родне куће у Манастиришту. Остаци тела су бачени у реку Власину, а када их је река избацила, сахрањени су у масовној гробници у Сурдулици.

Тодор Поповић, парох власотиначки, убијен је 1915. године у Јелашници код Судрулице.

Димитрије Здравковић, парох крушевички, срез власотиначки; службовао је на крушевичкој парохији од 1895. до смрти 1915. године. Убијен је на путу између Ниша и Пирота.

Аранђел Станковић, парох црковнички, срез лесковачки, округ врањски, родом из села Црковница. Рођен је око 1840. године. Рукоположен је у ђаконски чин 24. марта 1860. године, а у свештенички сутрадан 25. марта 1860. године. Учио је сеоску децу писмености. Није познато где је пострадао, али се претпоставља да је сахрањен у масовној гробници у Сурдулици.

Коста Првуловић, парох Орљански, срез добрички, округ топлички; новембра 1915. године је потеран за Лесковац и на путу убијен.

Василије Антић, парох конџељски, срез прокупачки, округ топлички; марта 1917. године одведен је од куће на другу страну Топлице и бајонетима зверски уморен од Бугара. Убоден је осам пута. Његово тело је пронађено без десне руке.

Радоје Вучинић, парох конџељски, срез прокупачки, округ топлички. Погинуо је од детонације бомбе у Прокупљу у време Топличког устанка и борбе Срба против бугарске војске 1917. године.

Димитрије Димитријевић, парох гргурски, срез прокупачки, округ топлички; познат је у историји и као поп Мита Комита. Рођен је у Ђаковици 1881. године. Завршио је Богословију у Призрену. Рукоположен је у Београду, а службовао на парохијама у Сијаринској Бањи и Барбатовцу, где га затиче Први светски рат. Након бугарске окупације интерниран је у бугарски град Горње Паничерево. Због лошег поступања Бугара, побегао је из заробљеништва и вратио се у Србију. Маја 1917. године око Прокупља је основао комитску чету која је бројала око 500 људи. У једном писму које је остало сачувано, критиковао је војводу Косту Пећанца због скривања. Почетком новембра 1917. године покушао је да дође до команде Солунског фронта, када је заробљен од бугарских војника. Доведен је у Ниш и обешен на нишкој тврђави 6. децембра 1917. године.

Павле Поповић, парох куршумлијски, срез косанички, округ топлички; убијен је у Куршумлији, после побуне у марту 1917. године.

Крста Поповић, парох крчмарски, срез косанички, округ топлички; убијен је у Куршумлији, после побуне у марту 1917. године, заједно са Павлом Поповићем.

Михаило Шундић, парох плављански, срез брзопаланачки, округ крајински; није познато где је пострадао.

Јордан Милетић, парох рудноглавски, срез поречки, округ крајински; о његовом страдању остало је сачувано сведочанство свештеника Димитрија Мијалковића из Пирота, који је успео захваљујући свештенику Јордану Милетићу да побегне са стратишта недалеко од Сурдулице. Његово сведочаство објавила је Политика 7. децембра 1930. године под насловом „Човек који је побегао са губилишта.“ У овом тексту је детаљно описано страдање свештеника Јордана Милетића, пароха рудноглавског. Заједно са Српском војском, Јордан Милетић је одступао до Призрена, али се због благослова Светог Синода вратио кући. Бугари су га ухапсили и одвели у зграду Начелства сурдуличког среза. У ноћи 24. новембра 1915. године, Бугари су изводили свештенике и народ, одузимали њихов новац и драгоцености и везивали их конопцем. Четири свештеника, Анђелко Шопић, јеромонах Серафим из Темског манастира, Стојан Мијатовић и свештеник Димитрије Мијалковић били су заједно везани са још два дечака и поведени на стрељање. Свештеник Јордан Милетић који је био везан у другој групи, успео је да им помогне да се одвежу и Димитрије Мијалковић је са својим сином успео да побегне. Свештеника Јордана Милетића су Бугари стрељали и сахранили поред друма у месту Врла Река, недалеко од Сурдулице.

Јовица Јовановић, парох жаровнички, срез и округ крагујевачки; одступао је са Српском војском до Призрена, где се предао и са кћерком вратио кући. Људи су га видели на путу до Врања. У Врању је одвојен од кћерке и губи му се сваки траг. Највероватније је пострадао у Сурдулици.

Аврам Јовановић, парох великошиљеговачки, срез расински округ крушевачки; рођен је у селу Секурич 8. децембра 1843. године. Основно образовање завршио је у Крушевцу, гимназију у Крагујевцу и Шапцу. Богословију у Београду завршио је 1867. године. У књизи „Земљедјелско газдинство, част прва, Ратарство за србског земљедјелца,“ аутора А. Николића, која је била својина проте Аврама Јовановића стоји посвета: „Авраму Јовановићу, ученику четвртог разреда Богословије, за добро учење и владање, по решењу Совјета Богословијскаго, 29. маја 1867. године у Београду. Ректор Богословије Архимандрит Теодосије Мраовић.”

После завршене богословије, прота Аврам оженио се Алексијом Милошевић. Епископ ужички Јоаникије Нешковић рукоположио га је за свештеника 1868. године и поставио га за пароха у Ђунису. Године 1874. добија премештај у село Велики Шиљеговац. Наредне 1875. године изабран је за народног посланика у Кнежевини Србији. За време Првог српско-турског рата 1876-1877. године био је бригадни свештеник првог крушевачког батаљона. Тада је спаљена школа у Великом Шиљеговцу, која је залагањем проте Аврама 1886. године поново подигнута. 1900. године основао је земљорадничку задругу.

Први светски рат затекао је проту у Великом Шиљеговцу. Глас о топличком устанку Косте Пећанца 1917. године стигао је и до Шиљеговца. Тада је прота Аврам Јовановић одржао говор у дворишту школе, којим је скренуо пажњу устаницима да устанак није лак посао и да на томе или треба истрајати или не почињати. Устаници су били раздрагани и одешувљени покретом, али су устаничке снаге биле мале и устанак није могао да успе. После неколико дана бугарска војска је ушла у Шиљеговац. Прота Аврам је покушао да побегне у суседно село Здравиње, али су га аустријске патроле ухапсиле и спровеле у Крушевац.

У ноћи 28. фебруара 1917. године четири бугарска војника и један официр заклали су проту Аврама на алексиначком мосту код Ђуниса и његово тело бацили у Мораву. Тело седамдеседчетворогодишњег мученика проте Аврама Јовановића никада није пронађено.

Прота Аврам имао је и своју књижницу коју је богатио новим насловима од богословских дана. Нажалост, протина библиотека је завршила у пламену, на ломачи, пред његовом кућом у центру Великог Шиљеговца. Комунисти су изнели из лепе свештеничке куће писма, књиге, фотографије, архивску грађу… и запалили их крајем Другог светског рата. Није ништа боље судбине била ни црквена библиотека. Њу су уништили Бугари за време Првог светског рата.

Младен Поповић, парох рибарски, срез расински, округ крушевачки; 25. фебруара 1917. године је свирепо мучен од бугарских војника у Рибару. Брада му је одрана и закивана, а он је био примораван да гледа. После много мрцварења је убијен.

Петар Маринковић, парох трњански, срез расински, округ крушевачки; рођен је 8. јула 1858. године у Прокупљу. Завршио је Основну школу у Прокупљу и три разреда Богословије. Од 1878. до 1881. године био је учитељ. Рукоположен је у ђаконски чин 12. а у презвитерски 13. децембра 1881. године. Кратко време је службовао као свештеник у Добричу и на парохијама гајтанској и дажањској. Одликован је сребрном медаљом за храброст у ослободилачком рату 1878. године. 1904. године одликован је црвеним појасом. 1884. године је постављен за пароха трњанског. На овој парохији је остао до фебруара 1917. године, али су му бугарске окупационе власти забраниле да врши богослужења. Ухапшен је 28. фебруара 1917. године и одвели су га у канцеларију Моравског среза у селу Прћиловица. Није познато где је пострадао, али се претпоставља да је убијен на расинском мосту у Крушевцу и да му је тело бачено у реку.

Ђорђе Чемерикић, парох нозрињски, срез моравски, округ нишки; рођен је 1864. године у Призрену у занатлијској породици. У Призрену је завршио Основну школу и Богословију. Од 1880. до 1897. године је службовао као учитељ у Призрену. Рукоположен је у ђаконски чин 22. новембра 1892. године, а у презвитерски чин 6. јануара 1899. године. Службовао је у Тетову и Скопљу, где је 1902. године произведен у протојереја. 1. септембра 1905. године прелази у Србију и бива постављен на парохију у селу Јагличје у Заплању. Од 1908. до 1909. године службовао је на габровачкој парохији, а од 1909. до 1911. године био је чувар манастира Наупаре, парох и учитељ у овом селу. 20. јуна 1911. године премештен је на нозринску парохију. Говорио је турски и албански језик. По избијању рата отишао је у родни Призрен, одакле је кренуо натраг у Нозрине. У Врању му се губи сваки траг. Није познато где је пострадао. Постоје претпоставке да је убијен у Грделици. Његов син је био Јован Чемерикић, председник Нишке општине у време Другог светског рата.

Јован Антић, прота грејачки, срез моравски, округ нишки; на грејачкој парохији је службовао од фебруара 1909. године до 28. фебруара 1917. године. Бугари су га 1917. године извели из куће у повели за Ниш и убили у путу. Сретен Динић сведочи да је убијен на мосту који води према Алексинцу и бачен у Мораву, заједно са протом Аврамом Јовановићем.

Милоје Миловановић, прота читлучки, срез сокобањски, округ нишки; био је умировљени свештеник у Читлуку. У марту 1917. године, престарелог проту су Бугарски војници одвели у шуму, где су му одсекли језик и ухо, сломили руку и изболи бајонетима. Имао је око 70 убода, што је установљено на његовој мантији, коју је његова жена сачувала, а Јован Хаџи Васиљевић видео и записао. Како се касније сазнало, убијен је по наредби бугарског мајора Тенеџијева.

Страшимир Булић, прота читлучки; срез сокобањски, округ нишки; у марту 1917. године ухапшен је и затворен у Сокобањи, пребијан и везаних руку одведен до среског расадника ван града, где је мучен, убијен и остављен. Његово тело су растргли пси.

Архимандрит Јоаникије Гугушевић, старешина манастира Суково; марта 1916. године је убијен у манастиру Суково. Његово тело су Бугари бацили у Нишаву.

Јеромонах Серафим, старешина темског манастира; Бугари су га ухватили у збегу у Лесковцу 23. новембра 1915. године, а сутрадан 24. новембра заклан на ливади недалеко од Сурдулице.

Аксентије Мишић, парох врањски; службовао је при Саборном храму Свете Тројице у Врању, о коме је оставио значајне летописне податке. Децембра 1915. године су га бугарски војници одвели од куће и убили у виноградима изнад Врања. Неколико дана касније је пронађен и сахрањен.

Манастије Поповић, парох себеврањски; у корвачевској реци је везан за дрво, убијен и бачен у Мораву 10. децембра 1915. године.

Коста Поповић, парох бањски, округ врањски; око светог Николе 1915. године Бугари су га одвели из куће до Мораве испод Врањске Бање, убили и бацили у Мораву.

Аксентије Стевановић, парох собињски; као прва жртва у Врању, 12. децембра 1915. године убијен је у селу Несврта код Врања, заједно са још седам грађана и једним официром.

Стојан Јовановић, парох луковски, срез пчињски; пострадао је заједно са свештеником Аксентијем Стевановићем.

Михаило Младеновић, парох првонечки, округ врањски; убијен је 10. децембра 1915. године недалеко од Корбачевске реке и бачен у Мораву.

Сава Поповић, парох смиљевачки, округ врањски; убијен је недалеко од Врањске Бање и бачен у Мораву, крајем 1915. године.

Стаменко Стојковић, парох стубалски, округ врањски; пострадао је заједно са свештеником Савом Поповићем.

Риста Поповић, парох јовачки, округ врањски; био је син свештеника Косте Поповића. Убијен је у селу Јелашница код Сурдулице 7. децембра 1915. године заједно са супругом Милицом и једногодишњим сином.

Димитрије Атанасијевић, парох оруглички, округ врањски; убијен је на путу између Ниша и Пирота крајем 1915. године.

Илија Поповић, парох големоселски, округ врањски; према казивању мештана Големог Села, убијен је заједно са учитељем Томом Поповићем децембра 1915. године изнад Врања, на месту Марково Кале.

Манојло Поповић, парох давидовачки, округ врањски; убијен је крајем 1915. године недалеко од Сурдулице.

Коста Поповић, парох сувојнички, срез масурички, округ врањски; пострадао је заједно са свештеником Манојлом Поповићем.

Благоје Антоновић, парох у селу Дупце; није познато где је пострадао.

Коста Јовановић, парох, прота округа призренског и иконом; из Призрена је заједно са осталим државним чиновницима спроведен у Урошевац. Пуштен је да се врати у родно место – Крагујевачку Рачу на аустријској територији. Код Врања му се губи сваки траг.

Коста Поповић, иконом, парох гњилански; јануара 1916. године је заједно са трговцем Тиком Катанићем одведен у Врање и убијен у виноградима изван града.

Коста Лепаковић, парох петровачки, срез гњилански, округ приштински;

Ђорђе Поповић, парох ранилушки, срез гњилански, округ приштински;

Јанићије Поповић, парох кормиљански, срез гњилански, округ приштински;

Ђорђе Поповић, парох доморовачки, срез гњилански, округ приштински;

Петар Јовановић, парох божевачки, срез гњилански, округ приштински;

Душан Трајковић, парох драголачки, срез гњилански, округ приштински; ови свештеници су јануара 1916. године похапшени, наредбом среског начелника и послати у Врање на погубљење. Сви су стрељани у виноградима недалеко од Врања. Пуцњеви пушака су изазвали узбуну у Врању. На питање немачке команде зашто се пуцало, срески начелник је актом одговорио шта је извршено. Немачки командант у Врању је о томе известио фелдмаршала Аугуста фон Макензена, који је ултиматумом захтевао од Бугара да прекину са оваквим убиствима. Испред стрељачког вода је успео да побегне свештеник Михаило Поповић, син убијеног свештеника Јоаникија Поповића, који је посведочио све што се догодило.

СВЕШТЕНИЦИ НИШКЕ ЕПИСКОПИЈЕ КОЈИ СУ ПОСТРАДАЛИ У БУГАРСКОМ ЗАРОБЉЕНИШТВУ

Михаило Стојановић, парох кулински; најпре је службовао као секретар нишког Духовног суда, а 1907. године постављен је за пароха у селу Кулина. Упокојио се 1917. године на принудном раду код Тревне, приликом изградње новог пута.

Антоније Поповић, намесник пољанички; није познато како је скончао живот. Службовао је у Цркви Лазарици у Крушевцу од 1888. до интернације 1915. године.

Димитрије Поповић, парох рапољски, срез пчињски, округ врањски; умро је у Хаскову 17. фебруара 1916. године.

Стојан Николић, парох кијевски, срез масурички, округ врањски; умро је у Ески Џумаји новембра 1917. године.

Јован Поповић, парох рафунски, срез јабланички, округ врањски; умро је у Ески Џумаји 1. јула 1917. године.

Јован Поповић, парох осмаковачки, срез белопаланачки, округ пиротски; умро је у Паничереву 24. марта 1916. године.

Пахомије, монах сабрат суковског манастира; умро је у Крџали 5. фебруара 1916. године.

Архангел, монах хиландарац, сабрат метоха манастира Хиландара у Нишу. Пред смрт био је службеник београдског Духовног суда. Умро је у Ески Џумаји 30. априла 1918. године.

Сведочанство о интернираним свештеницима нишке епархије, њиховом боравку у Бугарској и повратку у Србију, сачувао је прота лесковачки Милун Стојадиновић (1864-1940), који је интерниран у Бугарску крајем 1915. године и заточен у логорима Хасково, Паничерево и Еска Џумаја. Његово сведочанство објавио је прота Драгић Илић у својој књизи „Птице из Наиса“ из 2005. године.

Из заробљеништва стигао је заједно са 146 српских свештеника 21. октобра 1918. године у Пирот, где им је приређен дочек са Литијом. Заједно са њим из заробљеништва се вратио и прота Стеван Димитријевић. Са овог догађаја остала је сачувана једна фотографија.

По завршетку Првог светског рата, породице пострадалих свештеника сакупили су њихове посмртне остатке и сахранили их у породичним гробницама. Посмртни остаци свештеника који нису идентификовани или које није имао ко да сахрани, сакупљени су и положени у звоник Саборног храма у Нишу у коме су се налазили све до пожара 2001. године. У архиви епархије нишке остала је сачувана једна фотографија из двадесетих година ХХ века, забележена на парастосу свештеномученицима побијеним у Јелашници.