Довођење у логор Добоју, 1915-1917. Фото: РТ Балкан, уступио Центар за културу и образовање Добој
У аустроугарском логору у Добоју отвореном 27. децембра 1915. године, према доступним подацима, страдало је више од 12.000 интернираца од њих 45 хиљада колико је кроз њега прошло.
Услови живота били су крајње нехумани, логораши су претрпјели страшне патње, а аустроугарске власти спроводиле су драконске мjере, често дjелујући без икаквог суђења или правног поступка.
Дјеца су умирала масовно, а услови у логору били су погубни, посебно за најмлађе.
Током априла 1916. године забиљежено је да је страдало 611 дјеце млађе од 14 година.
Добојска Голгота и добојско острво Видо, како је називан овај логор, постао је симбол српског страдања.
Међу многим побројаним и још бројним непобројаним заробљеним и страдалим у добојском логору (1915-1917) налазе се и имена два великана српског глумишта и позоришта. На трулим и смртним даскама добојских барака трагично ће се одиграти посљедњи чин у животу Косте Делинија, српског глумца и редитеља у присуству будућег великог барда глуме Миливоја Живановића.
У мору заборављених имена и икона српског позоришта Миливоје Живановић издваја се као онај чији трагови, чак и након деценија, не би смјели да изблиједе. Овај врхунски глумац, првак Југословенског драмског позоришта, оставио је за собом богато насљеђе које је обликовало српску културну сцену, али може се рећи да је његово име, нажалост, постало готово сјенка у колективној свијести савременика.
Миливоје Живановић (1900-1976) Фото: Wikimedia Commons
Миливоје Живановић је рођен 2. априла 1900. године, на почетку једног од најмрачнијих вијекова у људској историји, у Пожаревцу, граду који ће га памтити као свог хероја. Његова умјетничка стаза започела је са само 19 година, када је постао дио путујућег позоришта.
Преломни тренутак за његову каријеру десио се када је, наступајући у трупи Михајла Микице Спасића, добио прилику да заигра у комаду „Detto“, гдје га је запазио Бранислав Нушић. Овај сусрет отворио му је врата ка чланству у Српском народном позоришту у Новом Саду од 1923. године.
Кроз низ позоришних ансамбала, од Новог Сада до Скопља, као и на бројним сценама Београда, Живановић се успјешно афирмисао као изузетно талентован и свестран глумац. Његова каријера захватила је више од 360 улога, а разноликост ликова које је интерпретирао, од трагичних фигура попут Шекспировог краља Лира до локалних карактера из дјела Борисава Станковића и Бранислава Нушића, доказала је његову способност да се преобликује, прилагоди и савршено разумије сложеност сваке од улога.
Његов умјетнички допринос био је познат и на међународној сцени – Живановић је једини странац који је добио „Златну медаљу Станиславског“ у Москви. Његове бриљантне улоге Максима Црнојевића, Сирана де Бержерака и Јегора Буличова оставили су неизбрисив траг у историји позоришта.
Гледајући га у „Заточеницима из Алтоне“ славни Жан-Пол Сартр је записао: „Имао сам прилику да се дивим једном великом глумцу, Миливоју Живановићу који сигурно није велики само у југословенским оквирима већ би представљао значајног умјетника и на свакој другој европској сцени…“
Након његове смрти 1976. године, познати српски театролог Јован Ћирилов је за Миливоја рекао сљедеће:
„Миливоје Живановић је живи доказ да је уметнику од вокације довољна школа живота и шегртовање у занату. Сиротињска породица из Пожаревца и једна дуговека мајка, умрла тек пре неколико година, дала је грађу за једног од највећих глумаца наших простора, онога кога су сматрали највећим међу великанима и они који га никада нису видели. За то су поред истинског пребогатог дара који се просто пресипао, биле потребне и друге особине и народа и самог глумца. Миливоје је носио у својој личности нешто од оних романтичних глумаца који су крстарили Београдом, а највише Скадарлијом, са шеширима великог обода, на крупним главама, које носе достојанствено и отмено тело човека који опет није заборавио народ из ког је потекао. Тај глумац осим што глуми, мора готово да воли добро вино, зна да уздише за женом и да је воли, зна да исприча анегдоту и да је о себи створи. Чика Миливоје је био и човек анегдота, апокрифних или не, али оних које су му личиле, и у којима је он био помало безазлен, али увек глумац, и то велики“.
Тај велики глумац нерадо се сјећао свог боравка у добојском логору када је имао само 15 година. Ипак, остало је забиљежено кратко свједочење дато у перо добојског новинара Ферида Чехића;
„Тај децембарски сусрет, те Миливојеве ријечи.
– Сине – обрати ми се Миливоје – одакле да почнем. Све је тако далеко. Али, ипак, сјећам се свега као да је данас било.
Његов громки глас за час је постао гласић дјетета који се морало повиновати судбини. Причао ми је о себи тако упечатљиво да сам често заборављао на перо, на чињеницу да све то треба и да запишем.
Да се вратим у четрдесетак година уназад.
Мало коме је познато да се 1915. године у Добоју налазио злогласни аустријски логор смрти у коме је изгубило животе десетине хиљада невиних, недужних, испаћених и изгладњелих жена, мушкараца, дјеце.
Око 45.000 људи било је депортовано у логор код Добоја.
Била је то одмазда, гнусна, брутална. Изрежирана на најнељудскији начин. Издаја, превара, ситне су ријечи за оно што се збило те тмурне 1915.године.
У првој групи која је депортована у добојски логор налазио се дјечак продорног погледа Миливоје Живановић.
– Тјерали су нас пјешице. Као стоку. Успут су многи умирали и остајали у снијегу.
– Вјероватно сте прошли дуг пут?
– Од Скадра преко Херцег Новог, Мостара, Сарајева… У Албанији сам имао стрица. Тамо су ме ухватили и одмах депортовали.
Миливоје је у добојском логору провео неколико мјесеци.
– Прегледала нас је некаква комисија. Мене и још неке дјечаке су пустили. Кренули смо по снијегу пјешице. Стигао сам до Босанског Брода.
Живановић се посебно сјећа једног лица из логора. Био је то чувени Коста Делини, управник једног од најпознатијих позоришта.
– Нажалост – прича чика Миливоје – Коста је умро. Оставио је своје кости у једној од барака, штала гдје су нас држали. Издахнуо је заувијек. Престало је да куца срце једног краља позорнице.
Константин Коста Делини (1868-1916) Фото: СрпскаЕнциклопедија.рс
Константин-Коста Делини, глумац и редитељ, рођен је 8. маја 1868. године у Београду, у угледној породици београдских апотекара. Припадао је генерацији умјетника који су оставили траг у историји српског театра, али и као особа обиљежена изузетним образовањем и стваралачким духом. Школовање је започео у француском заводу у Панчеву, а потом је наставио у приватној гимназији у Београду, гдје је у основи развијао своје литерарне и позоришне таленте. Након завршених пет разреда гимназије, уписује студије фармације у Лајпцигу; међутим, убрзо прелази у Минхен, гдје се одриче фармације у корист глуме и сликарства.
Почетком своје каријере, Делини је ступио у путујуће позориште Гавре Милорадовића 1885. године, а 1886. се одлучује за озбиљнију посвећеност глуми. Играо је у разним путујућим позориштима, укључујући Фотија Иличића и њемачко путујуће позориште „Посингер“, обилазећи терене Босне и Далмације. Година 1887. доноси му ангажман у Српском народном позоришту у Новом Саду, гдје је остао до 1892. године и за вријеме којег је стекао значајну репутацију као комичар и интерпретатор старачких улога.
Након успјешног периода у Новом Саду, Делини је глумио у београдском Народном позоришту, а од 1904. до 1912. водио је нишко позориште „Синђелић“, гдје је настао важан дио његовог стваралачког опуса. Овај период је обиљежио новим репертоаром и увођењем савремене сценске опреме, што је значајно утицало на развој српског театра.
Изузетно образован и упућен у европска позоришна кретања, Делини се истовремено бавио превођењем страних драма, попут „Право насљедство“ Хосеа Ечегараја и „Кривица једне жене“ А. Диме Сина. Коредитељ и глумац, стално је унапређивао своје знање и вјештине; познат је као први драматизатор Сремчевог дјела „Поп Ћира и поп Спира“ и први који је адаптирао „Зону Замфирову“.
Делини је као глумац успјешно тумачио разноврсне ликове, а посебно се истиче у својим карактерним улогама. Његов стил је укључивао одмјереност и дубоку психолошку анализу, што га је сврстало међу представнике модерне реалистичке школе глуме. Значајни ликови које је глумио обухватају Теофила и Махмут-пашу, као и незаборавног Јагу из Шекспировог „Отела“.
Послије реорганизације путујућих позоришта па све до одласка у рат 1915. води Повлашћено позориште „Јоаким Вујић“ у Крушевцу. Као наредник у санитету Ужичке дивизије заробљен је у Подгорици 1915. и пребачен у логор у Добоју у којем је и умро од тифуса. Упркос трагичној судбини, он остаје упамћен као важан умјетник и реформатор српског позоришта.
Прота Славко Трнинић, који је сахранио многе жртве, био је свједок ужаса који су се дешавали унутар логора. Његова сјећања садрже слике претрпаних таљига које су превозиле лешеве на гробље, гдје су сахрањивани без ознака, а касније су мртви били закопавани у јаме. Чак и данас, приликом радова у околини, налазе се дијелови скелета мученика, што свједочи о заборављеним трагедијама.
На отварању спомен-цркве и спомен-костурнице, посвећених добојским мученицима 1938. године, прота Симо Беговић је рекао: „Добој је српска Голгота“, наглашавајући тежину страдања.
Три године касније, власти усташке НДХ минирале су спомен-костурницу која је садржавала посмртне остатке жртава. Споменик је обновљен 1952. године, али без крста на врху, који је враћен тек 1993. године, након оснивања Републике Српске.
Добој: Спомен-црква са костурницом умрлих у аустроугарском логору Добој (1938-1941) Фото: Глас Српске. delcampe.net
Позоришна трупа проте Славка Трнинића
По завршетку Великог рата, неуморни свештеник Славко Трнинић, иницира многе акције како би се прикупила средства за подизање Спомен-цркве светим жртвама добојске трагедије.
Након што је са својим планом упознао и лично регента Краља Александра, који је на свом свечаном путу по Босни преспавао у Добоју, Трнинић организује позоришну трупу са циљем да скупи новац и подигне свијест о потреби једног таквог спомен-храма.
Детаље те његове племените мисије описао је уредник Споменице посвећене мученицима и жртвама добојске интернације из Свјетског рата 1915/16. г. (1938), добојски адвокат Јово С. Дракулић (ново и проширено фототипско издање Споменице требало би да се појави до краја ове године у издању Српске православне црквене општине добојске, по иницијативи архијерејског намјесника г. Мирка Николића):
– Да би замишљена, и започета, акција била што успешнија, делатност г.Трнинића није се задржавала само на сабирној акцији скупљајући прилоге. Он предложи одбору, да организује позоришну трупу и да са истом крене у Војводину, верујући, да ће тамо сабирна акција имати успеха. Одбор то одобри. Занешењак г.Трнинић одабра г.г. Ђорђа Месечкова, Богдана Ивановића и Марка Ђурића, као најспособније за своју „дилетантску групу“. Сњма се саста и споразумно одабраше Кочићевог „Јазавца пред судом“. Избор заиста није могао бити бољи. Одмах почеше са пробама у Српској читаоници. Улоге су тумачили, и то:
Давида Штрпца – Ђорђе Месечков, без сумње најталентованији глумац дилетант у Добоју, који је играо махом у свим комадима кроз 20 година, и који је у глуми имао успеха и често насмејао добојску публику; писарчића је играо Богдан Ивановић, одличан глумац и најдуховитији Добојлија; судију је играо Марко Ђурић, једна снажна појава, изгледа истински глумачког. Доктора су на путу позајмљивали…Пробе су вршене без предаха, дневно по два до три пута. Режија је била у рукама г. Трнинића, који је био и предавач и шаптало.
Када су добро увежбали комад и научили неколико песама за рецитацију, крену ова „дилетантска група“ на своју „турнеју“. Вођа пута је био г. Трнинић ћ. Прво вече је приређено у Сремским Карловцима, где се тада одржавала седница Архијерејског синода.
Вече је успело изнад сваког очекивања… Посета је била одлична. Међу првима је примећен покојни митрополит Др Георгије Летић, кога је раније посетио г. Трнинић и изложио му циљ турнеје…
После успеле рецитације песме „Табор у Добоју“ од Исаија Митровића, која је примљена са одушевљењем, изведен је снажни „Јазавац пред судом“. По свршеном комаду сала се проламала од пљуска аплауза. Нарочито је бурно и срдачно био поздрављен г. Месечков, чија је игра оставила на све присутне врло дубок утисак.
После Сремских Карловаца трупа је кренула за Нови Сад али је ту нажалост наишла на неразумевање и хладан пријем. Та непредусретљивост, после успеха у Сремским Карловцима, који их је био осоколио, поразила их је.
Разочарани, и то тамо, где су најмање очекивали, реше да прекину турнеју…
Иако ова турнеја није постигла жељени успех, нарочито онај материјални, ипак нам указује на вољу и несебичне подухвате првих трудбеника на великом и пламенитом послу.
Зато, нека им је хвала, у име оних светлих гробова, за које не пожалише труда нити помислише на напоре, у име нас и у име оних за које они који за нама долазе.
Небојша Мићић, архивиста у Архиву Републике Српске, Канцеларија Добој
