Глас Српске, 11. 2. 2024, Прота Душан Суботић – мученик са харизмом вође

Прота Душан Суботић Фото: Глас Српске

Размјере усташких злочина у НДХ још нису у потпуности расвијетљене и публиковане, а ни жртве пописане. Када се од деведесетих почело отвореније говорити о томе, одмах је услиједио оштар отпор хрватске јавности, што траје све до данас, као рецимо ту недавно око филма “Дара из Јасеновца”. Зачудо, и код једног броја Срба те историјске истине изазивају негодовање. Желимо вјеровати да су такви ставови само инерција једне устаљене матрице из Брозовог режима, који је заташкавао и табуизирао масовне злочине над Србима, тобоже ради изградње братства и јединства.

Срби су у већини насјели на ту причу, не препознајући да се у позадини крије перфидна политика умањивања и релативизације хрватске одговорности за оно што се дешавало у НДХ. Већина масовних гробница је забетонирана, а неке су обиљежене споменицима са петокраком и неодређеним натписом да ту леже “жртве фашистичког терора”, чији број или није наведен, или је срамно умањиван (Дракулић). Елем, све се чинило по систему “узрок смрти не помињати”. Зато су многа од српских стратишта морала чекати пад комунизма, да би се послије пола вијека убијеним крштеним жртвама по први пут обавио парастос и прислужила воштаница.

Наравно да све то није учврстило фамозно братство и јединство, већ је напротив створено плодно тло за грубо прекрајање историје, па данас велики број хрватских “повјесничара”, игноришући необориве доказе, редовно негира ужасне размјере злочина, драстично умањујући број хрватском руком убијених Срба. А ту недавно извјесни Стјепан Лозо у Загребу објављује књигу о српском геноциду над Хрватима у НДХ, док католички “тисак” пише да је СПЦ током Другог свјетског рата дјеловала као фашистичка злочиначка организација, која је са четницима убијала недужне хрватске цивиле и дјецу. Да се упитате ко је овдје луд и докле могу сезати границе људске безочне лажи и неморала.

Гурнуто у заборав

Деценијама је био скрајнут и гурнут у заборав случај свирепог убиства градишког проте Душана Суботића, да би се та прича посљедњих година нашла пред лицем јавности. Ових дана се навршава 150 година од протиног рођења, па је то прилика да се још једном подсјетимо његовог часног живота, плодног рада, али и мученичког страдања.

У угледној свештеничког кући Суботића, уз градишки храм Покрова пресвете Богородице, 11. фебруара 1884. попу Јови и попадији Марији родио се син Душан. Суботићи су по предању некад дошли из бококоторског мјеста Леденице, а даљом старином су из околине Гацка. Душан је ниже школовање похађао у Градишки, да би потом свршио Богословију у Рељеву (Сарајево). Ускоро се жени и добија парохију 1906. у селу Ламинци, гдје ће службовати до постављења за градишког пароха 1912. Још зарана он се истиче као високо освијештен и ревносан национални радник, служећи свом народу на пољу просвјете и културе, посебно се ангажујући на развоју соколског покрета.

Утом се деси Сарајевски атентат који власти одмах искористише за невиђени погром Срба. Широм Босне се покрећу “спонтане” рушилачке демонстрације, гдје разуларена крвожедна руља уништава све што је српско, само у Сарајеву око 1.000 радњи и приватних станова. Уз прећутни благослов власти страдала је и опљачкана милионска српска имовина. Гомила узвикује: “Доле Срби, доле Власи, истријебити ту гамад из Босне”, а бискуп Шарић Србе назива звијерима и гујама. У Сарајеву је из затвора пуштено више ситних муслиманских и хрватских криминалаца који посташе коловође у насилништву. Чак се и њемачки конзул Рудолф Асфалт чудио, пишући Берлину: “Зашто је власт дозволила плаћеничкој руљи Хрвата и муслимана да дивља под заштитом полиције.” Скрнаве се цркве, хапсе и тероришу најугледнији Срби, забрањује се ћирилица, затварају културна, просвјетна и хуманитарна друштва, па чак и муслимански “Гајрет” као просрпски. Затварају се и српске конфесионалне школе, чак и неке гимназије. Нерегуларна војна формација “шуцкори”, претежно обијесни муслимански олош, залази у српска села и врши небројене злочине.

Тешко да је та хајка могла обићи проту Суботића који је одмах, заједно са другим виђеним Србима, ухапшен и оптужен за акт против државе у чувеном “бањалучком велеиздајничком процесу”. Осуђен је 22. априла 1915. на 14 година робије у првој групи “највећих злочинаца”, од којих 16 добише и смртне казне. На дан изрицања пресуде бијаше Велика субота и осуђени пркосно запјеваше тропар “Христос воскресе из мертвих …” Осим смртних, изречена је још 81 казна од три до 20 година робије. Прота је још неко вријеме тамновао у Бањалуци, гдје је 29. јануара 1917. у једној већој ћелији са друговима чак прославио и своју крсну славу Часне вериге, кад га је посјетила и супруга Лепа. Потом тешко робија у Зеници, све до доласка ослободилачке српске војске 1918. године.

Развој у слободи

Неуморно се ангажује око стварања заједничке државе, међутим у Загребу му историчар Владимир Ћоровић рече како тамошњи политичари негирају Босну и Херцеговину као српске земље и ометају њено уједињење са Србијом. Одмах се враћа у Крајину и са свештеницима Николом Костићем и Душаном Кецмановићем оснива народна вијећа, за шта придобијају и многе муслимане. Тако су артикулисане већинске народне тежње, па ће ускоро 42 среза у БиХ од укупно 54 изгласати безусловно уједињене са Србијом, не чекајући на тактизирање и пренемагање хрватских и неких босанских политичара у преговорима са Београдом.

Коначно, стварањем Краљевине СХС, односно Југославије, српски народ западно од Дрине добио је могућност за свој несметан развој у слободи, без туторства непријатељског окупатора и његових домаћих скутоноша. Прота се тада својски подухватио на свеопштем развоју и напретку свога краја. Подиже храмове, школе, парохијске домове, прву Бановинску болницу, гради мост преко Саве, оснива српске земљорадничке задруге и библиотеке, а посебно је агилан у раду са омладином, гдје га видимо као ревносног покретача Соколског покрета. Године између два рата биле су вријеме његове пуне афирмације као народног вође и трибуна, али и видног развоја његове Градишке, коју због свеопштег процвата називаше “Мали Београд”. Прота је уважени члан Српске радикалне странке, па му посебну част чини и велики Никола Пашић, који га лично посјећује у Градишки. За народног посланика у Скупштину Краљевине Југославије биран је пет пута – 1920, 1923, 1925, 1935. и 1938. године.

Прота је за свој прегалачки рад шест пута одликован престижним ордењем тадашње државе. Био је човјек лијепе вањштине, господствен, педантан, беспријекорно одјевен, поноситог одмјереног хода. Читава његова појава је одавала озбиљну и ауторитативну личност која је изазивала пажњу и поштовање. Бијаше изванредан појац и бесједник, чије су се ријечи дуго памтиле, а богослужења пажљиво слушала.

Тридесетих година, чим убише краља у Марсељу, хрватски сепаратисти почеше још дрскије радити на разградњи државе, гдје би први плански корак био стварање Бановине Хрватске, у коју би ушли и чисто српски етнички и историјски крајеви. Душан Суботић са групом градишких првака пише: “Српски народ није водио крваве дуготрајне ратове, да би сад други одлучивали о њему без њега … мушки и смјело то треба прекинути и рећи свуда и свакоме да је Босна и Херцеговина српска земља”.

Априлски слом, њемачка окупација и формирање НДХ покренуше нову спиралу зла и масовно страдање Срба, као да силама мрака не би доста преко милион уништених српских живота само двије деценије раније у Великом рату. Срби су били сметња стварању жељене, етнички чисте хрватске државе, а за њихово уништење прво је требало елиминисати народне вође и прваке. Одмах 11. априла 1941. усташе проту Душана хапсе и затварају у самостану “часних сестара” и већ ту га бездушно муче. Потом се тортура наставља у бањалучкој “црној кући”, чији је “станар” био и ономад 1914. Усташки лист “Хрватска крајина” о хапшењу проте пише како је он велики прогонитељ Хрвата, подвлачећи да “мора добити заслужену казну”.

Злочинац Гутић

У то вријеме у Бањалуци је постављен за усташког стожерника и повјереника за Крајину зликовац Виктор Гутић, виђени члан усташког естаблишмента. Њега цитира британски историчар Рори Јеоманс: “Издао сам драстичне наредбе за економско уништење Срба, а слиједе нове за њихово потпуно истребљење… не будите слаби према њима, уништавајте их гдје год стигнете”. Ритам злочина нагло је добијао на убрзању и већ послије неколико седмица од појединачних репресија дошло се до масовних злочина геноцида. Пропагандна машина је радила пуном паром да би Србе сатанизовала и приказала као завјеренике и непријатеље хрватске државе. Креиран је амбијент у којем ће сваки злочин према њима унапријед бити оправдан.

Уочи Ђурђевдана 1941. ухапшен је и владика бањалучки Платон, да би те ноћи, заједно са протом Суботићем, био подвргнут најсвирепијем мучењу. Одсјечене су им уши и нос, копане очи, чупана брада, засијецано тијело и сољене ране, послије чега су одвезени аутомобилом шест километара према Котор Варошу, ту дотучени и бачени у набујалу Врбању. Ово гнусно дјело извршили су Гутићеви кољачи: Осман Ђелић, Марко Ковачевић и Нико Чондрић. Протино унакажено тијело је пронађено 24. маја код села Врбања, гдје је било и сахрањено до 3. маја 1946. када је пренесено у породичну гробницу у Градишки. Тијело владике Платона, о којем ће другом приликом бити више говора, нађено је на обали Врбаса, одакле је пренијето у Бањалуку и тихо, без пратње, обреда и натписа на крсту, сахранио га гробар Раде Црногорац на тадашњем војничком гробљу. Кости су му 1973. пренијете у нови Саборни храм у Бањалуци.

Историчар Саул Фридлендер пише да је Павелићев режим био мјешавина фашизма и фанатичног католичанства. По старом аустроугарском рецепту опет су забрањена сва српска друштва и наравно “бизантска” ћирилица. Доносе се драконске расне уредбе према “непоћудним елементима”. Чак је и њемачки војни посланик у Загребу, генерал Глез фон Хорстенау, у више наврата упозоравао Берлин на “усташки помахнитали поход и геноцидну кампању против 2,2 милиона Срба”. Усташе су биле опако “учинковите”, хорде крвожедних зликоваца су као бијесни пси пуштени са ланца и чинили невиђене ужасе над голоруким народом. Био је то сутон људскости. Историчар Џонатан Штајнберг казује да су усташе “српске и јеврејске цивиле, жене и дјецу дословно сасјекли на смрт, села су збрисали, а сељаке затварали у штале које би запалили”.

Цивили и нејач, која није убијена на лицу мјеста попут оних у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и Раковцу, је у дугим колонама очајника отпремана у усташке логоре смрти: Керестинац, Јадовно, Даница, Стара Градишка, Јастребарско, Ц. Пожега, Лепоглава, Паг, Бјеловар, Сисак и коначно Јасеновац, те још десетак мањих. Крајина је била у црно завијена, стотине хиљада Срба је звјерски убијено ножем, маљем, крампом или живо бачено у јаме, а протина Градишка је постала друга по реду најстрадалнија општина у Европи, изгубивши чак 40 одсто свог предратног становништва.

Дакле, осврнемо ли се на крваву историју 19. и 20 вијека па све до садашњег времена, биће потпуно јасно да је србофобија на тлу Хрватске континуиран процес дугог трајања.

У Градишки је на 77. годишњицу смрти проте Суботића, 5. маја 2018, уз ангажовање Бојана Вујиновића, откривена његова спомен-биста, промовисана књига о њему, дјело Дарија Дринића и документарни филм аутора Милана Пилиповића и Драшка Видовића.

Страдање свештеника

Страдање проте Суботића у два свјетска рата је парадигма страдања Српске цркве и њеног свештенства. НДХ је још жешће наставила оно што је Аустроугарска (1914-1918) чинила према СПЦ, као најјачој упоришној тачки вјековног српског битисања и опстанка. Већ 1941. усташе су умориле 190 свештенослужитеља, а до конца рата од укупно 577 (април 1941) убијено је њих 219, од чега 157 из БиХ, протјерано 334, а тек 18 је успјело побјећи. За то вријеме дјелимично или потпуно уништено је 450 православних храмова, од чега 110 у Бањалучкој епархији. Овом стравичном билансу треба додати и 482 убијена свештенослужитеља од стране комуниста, прецизно задокументованих (др Џомић), углавном из чисто идеолошких разлога и то уз тешка мучења и понижавања. Нажалост, вјерни обожаваоци Брозовог лика и дјела и данас упорно одбијају да се суоче са овим, као и другим по Србе кобним посљедицама дјеловања “компартије”.

Прогон након атентата

Одмах по Видовданском атентату започе затварање Срба по већ раније спремним списковима. Формирани пријеки судови су најугледније појединце отпремали у бројне логоре у Араду, Добоју, Техердорфу, Туроњу, Нежидеру, Шопроњеку, Браунау, Маутхаузену и другим. О размјерама прогона говори чињеница да су чак и многа дјеца суђена и затварана, попут дванаестогодишње Симане Лојовић из Требиња, која је осуђена на четири мјесеца због вријеђања цара. Посебан удар бјеше на свештенике, 72 су уморена, а стотине подвргнуте затварању и мучењу. Само током 1917. њих 118 је заточено у Нежидеру. Од око 240.000 интернираних Срба смртно је страдало њих 63.000. Умирало се од пјегавог тифуса, туберкулозе, глади, хладноће и разних зараза. Посебно окрутни услови били су у добојском логору, гдје је скончало око 5.000 Срба, међу којима огроман број дјеце. Само у априлу 1916. умрла су 643 дјетета (преко 20 дневно).

Драган Мијовић