Глас Српске, 5.9.2021, Борис Радаковић: Усташка упоришта под Козаром (4) – Звијери из Ивањске

Споменик породици Милаковић, убијених у усташком терору 1944. Фото: Глас Српске

Ивањска је велико село на путу између Бањалуке и Приједора, насељено углавном Хрватима и Србима. Током Одбрамбено-отаџбинског рата (1992 – 1995) име села је промијењено у Поткозарје. У Краљевини Југославији и током Другог свјетског рата Ивањска је била општина којој су припадала и околна села. У самој Ивањској већинско становништво били су Хрвати.

Утицај усташке емиграције у Ивањској био је видљив још од 1939. године. Након напада Њемачке на Пољску, Краљевина Југославија вршила је одређене припреме за могући рат са Њемачком. Организоване су војне вјежбе, регрути су упућивани на југословенско-њемачку границу, прикупљана је теглећа марва и запрежна кола за комору. Пред почетак рата на југословенском простору једна жељезничка композиција утоварана је неколико дана у Ивањској с циљем да се упути у данашњу Словенију. Шеф станице који је био хрватске националности извршио је диверзију, откачио је вагоне са људством и комором. Вагони су се спуштали низ пругу док је из супротног правца од Пискавице наишао брзи воз. Судар се десио на мостићу “испод Кевића луке”, више вагона је искочило из шина и било је доста мртвих и повређених регрута.

Чим је основана Независна Држава Хрватска (НДХ) формиране су локалне усташке снаге. За начелника општине Ивањска именован је Јуре Томић, познати злочинац из тога краја. На том положају остао је до септембра 1941. године, након чега је био у притвору неколико мјесеци у Бањалуци. Потом се вратио у Ивањску и служио је у усташама све до фебруарског покоља српског становништва у Ивањској и Пискавици 1942. године, када одлази са тога подручја. Усташа је био и његов отац Илија и браћа Иван, Петар и Илија, а према изјавама свједока већина одраслих мушкараца Хрвата из Ивањске били су усташе.

Усташе из Ивањске се у изјавама свједока и у појединим документима називају “Црна легија”. Неки од усташа из “Црне легије” у Ивањској били су: Паво Мајданџић, Паво Мијатовић из Стратинске, Паво Кнежевић из Стратинске, Ибро Љубић из Бронзаног Мајдана, Иван Антек, Иван Комјенић, Миле Батковић, Ибро Ибраковић из Бронзаног Мајдана, Ивица Ковачевић, Миле Баришић, Михајло Савари, Илија Савари, Миле Јосиповић, Пејо Јосиповић, Иво Валентић, Славко Валентић, Иво Јосиповић  и многи  други.

Према изјавама свједока сазнајемо и како су припадници усташа из Ивањске били опремљени током првих масовних (Илинданских) покоља српског становништва: “Неко је био у униформи и с пушком, а неко нако у цивилу, с оружјем и без оружја. Сви су имали слово У на прсима и на капама. Капе су биле различите, какву је ко имо, па је набије на главу. Није била нека оригинална, уједначена униформа. Слово У је било латиницом, од обичног метала, бијело, у некога мање, у некога веће. Неки су имали на себи и по више У – на капи, на рукавима и на прсима.”

У Ивањској су, као и широм НДХ током првих масовних покоља над Србима, злочине чинили и заклете усташе и обични сељаци цивили који су ишли са усташама и себе сматрали дијелом усташа. Важно им је било У на капи или рукаву, а не чиме ће вршити злочин и пљачку, па у недостатку пушака многи су користили хладно оружје.

Током зиме 1941/42. године српски устаници на Козари учвршћивали су своје положаје на овој планини. Хрватске и њемачке снаге нису успјеле да скрше српски устанак. Ипак, чести су били испади хрватских и некад њемачких снага из већих њихових гарнизона према устаничкој територији. Устаници су настојали да онемогуће жељезнички саобраћај на прузи Бањалука – Приједор. Тако су 3/4.  фебруар 1942. године порушили пругу између станица Козарац – Омарска, Омарска – Пауља (чуварна бр. 21) – Пискавица – Шушњари. Пруга је разорена на дужини од око 10 км.

Свједок Душан Милаковић који је учествовао у рушењу пруге о томе је казивао: “Ја сам био избјегао у Вериће. Била је њихова стража у Шушњарици. Ту је била помоћна станица. Ту је била једна зграда и стража. Пуцају, а ми доље тргамо и вичемо: ‘Оооо, рук, рватска пруго!’… И потргамо пругу. Пуцају пушке озго на нас, али иде… С нама је био понеки партизан с пушком.”

Усташе из Ивањске су већ 5. фебруара упале у незаштићено село Пискавицу и извршиле страшан злочин. Остаје питање да ли је овај злочин био одмазда за рушења пруге или је раније планиран, пошто неки свједоци тврде да је прије „покоља на једно 7-8 дана, крајем јануара и почетком фебруара 1942. године, једна патрола од двадесетак војника, ови наши мјештани, прошла је овда“.

„Ишли су од куће до куће. Сваком су рекли да нико никуд не бјежи од куће. Ником ништа бити неће. Сви су били из Ивањске“, причали су мјештани.

Усташе су опет 12. фебруара упале у Пискавицу и поновили злочине. Тих дана је у Пискавици попаљено око 300 кућа и убијено 123 Срба: “Дне 5/II 1942 г. пошла је усташка акција на наш терен. Та акција палила је села кроз која је пролазила. Кад смо ми видјели да се приближава та акција по пламену села, бјежали смо испред те акције према Козари. Та акција је на нашем терену поубијала гдје год је кога стигла а куће је палиле све среда тако… Осим овог масовног злочина та акција извршила је на нашем терену злочин масовне пљачке. Сви ти злочини извршени су у току од 7 дана.”

Исте усташе су у Ивањској 12. фебруара извршиле покољ српског становништва убивши око 85 људи: “На Св. Три Јерарха т. ј. 12/II 1942 г. дошла је једна група усташа из Бањалуке возом до под Шушњаре и та група заједно са домаћим усташама из Ивањске извршила је велики покољ Срба у Ивањској идући од куће до куће… Највише је побијено у засеоку Милаковићи јер је ту у наведеном покољу који је извршен лицем на 12/II 1942 г. побијено 74 особа од најстаријих па до најмлађих.”

Усташе из Ивањске учествовале су и у покољима српског становништва 7. фебруара 1942, у руднику Раковац и селима Дракулић, Шарговац и Мотике. У том злочину учествовали су и усташе из Бања Луке, Мотика, Петрићевца, Шарговца и Друга тјелесна Поглавникова бојна под вођством натпоручника Јосипа Мишлова у јачини неколико стотина усташа. Историјска грађа нас упућује на престанак масовних злочина над Србима у Пискавици и Ивањској, након што су у ова села дошли устаници четници: „У љето 1942 г. склопљен је споразум између четника с једне и хрватских власти и Нијемаца с друге стране и тада је наш терен припао у четничку зону. И надаље су нам усташе долазиле, али усљед споразума с четницима нису нам више правили злочина“.

У априлу 1942. године, усташе из Ивањске су починиле злочин над Србима у селу Верићи у бањалучком срезу. Из Верића су их истјерале снаге 4. батаљона Другог КНОП одреда. Партизан Милан Мандић упамтио је стравичан призор који су затекли након протјеривања усташа из овог села: “Наишао сам са групом бораца поред сиромашније сељачке кућице у Радуљима. Нешто се чуло, некакав неразумљив глас, као да се неко дави, кркља. Застао сам и погледао кроз отвор малог прозора и примијетио стравичну слику. Сва у крви лежала је жена. Још је давала знаке живота. Била је сва избодена ножевима. Заклана је и крв је још текла. Једногодишње дијете ручицама је претраживало крвава мајчина прса.”

Током читаве 1943. године српски партизани нису смогли снаге за неки озбиљнији напад на усташе у Ивањској. Ивањска са око 500 усташа била је добро утврђена, усташка посада јака, а становништво одано усташком покрету и НДХ.

Током прве половине 1944. године Хрвати и Нијемци фокусирали су се на осигуравање жељезничког саобраћаја између Бањалуке и Приједора и даље према Босанском Новом. Партизани су углавном контролисали српска села око Ивањске, али саму Ивањску у којој је становништво било одано усташком поретку нису могли освојити.

У првој половини септембра води се неколико борби са усташама и домобранима из Ивањске. Домобрански гарнизон из Ивањске који је сачињавала 1. домобранска бојна (око 600 војника), прешао је 13. септембра на страну партизана. Након два дана борби са преосталим усташама у Ивањској, ово мјесто ослобађају снаге Четвртог батаљона Осме КНОУ бригаде.

Иако су ушли у Ивањску, партизани нису потпуно ликвидирали усташе који су се крили по шумама или се представљали као цивили и били код својих кућа. На хрватско становништво нису имали скоро никакав утицај и оно је партизане гледало као непријатеље и српску војску.

Борис Радаковић, историчар