Глас Српске, 8. 1. 2025, Драга Мастиловић за ’Глас‘: Истина увијек нађе пут да избије на површину

Антена М: Деконструкција митова српске историје… Фото: screenshot *

Срби су, прије свега, народ расипне културе, а посебно када је у питању култура памћења. Без адекватних научних резултата историјске науке не може бити ни изградње колективне културе памћења, која ће кроз школски систем бити дубоко усађена у свијест младих генерација, а самим тим и у колективну свијест читавог народа. Тек када то постигнемо моћи ћемо рећи да нас је историја научила нечему, а истина увијек нађе пут да избије на површину, ма колико настојали да је заклоне чврстим копренама историјског заборава, фалсификатима или митовима.

Каже то за „Глас“ директор Института историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић.

Неријетко се истиче, посебно од стране историчара, да је веома важно чувати културу сјећања, а и сам Мастиловић често указује како не смијемо да дозволимо да нам било ко наметне кривицу, забрани да обиљежавамо помене својим жртвама и да не знамо ко их је побио. На питање колико смо јаки за тако нешто, одговара ријечима „онолико колико будемо показали спремност да се боримо за историјске истине и за изградњу културе памћења“.

– То подразумијева да историјска наука мора имати институционални оквир и максималну подршку државе, јер ако је историјска наука препуштена само ентузијазму појединаца, ма колико они били прегаоци и посвећеници, она ће увијек давати можда и вриједне, али фрагментарне резултате – истакао је овај универзитетски професор.

ГЛАС: На снажне покушаје фалсификовања историје и на ревизионизам се све више упозорава. Коме је то у интересу, конкретно у БиХ и Балкану и на шта је, такорећи, стављена мета?

МАСТИЛОВИЋ: Иво Андрић је својевремено записао да „само неуки и неразумни људи могу сматрати да је прошлост мртва и непролазним зидом одвојена од садашњице“. Кроз ту призму се и данас могу сагледавати савремени покушаји историјског ревизионизма, али и отвореног фалсификовања историјских чињеница. Та пошаст на овим балканским просторима интензивирана је деведесетих година 20. вијека када су нацизам и фашизам, а посебно њихови појавни облици на Балкану, попут усташтва, добили сасвим нови замах, на који је колективни Запад, предвођен прије свега Њемачком, гледао благонаклоно па и покровитељски видећи у томе, између осталог, и прилику за „прање“ властите прошлости.

ГЛАС: Да ли сте сагласни са мишљењима да је ревизија историје постала политика Запада? Због чега посежу за тим?

МАСТИЛОВИЋ: Чињеница да је српски народ у 20. вијеку преживио велика страдања и геноцид, а да се на крају тог вијека покушава прогласити геноцидним народом, а Република Српска, као посљедња брана „остатка остатака“ српског народа западно од Дрине, геноцидном творевином, несумњиво упућују на тај закључак. Управо са тим циљем формиран је и Хашки трибунал са задатком да испише историју која ће бити обавезујућа за све и свакога, а која ће да опере „крваве руке“ и злочиначке идеологије појединих западних сила, које су починиле или иницирале злочине и геноцид над Србима у 20. вијеку.

Том циљу требало је да послужи и медијска хајка из деведесетих година 20. вијека, која не престаје ни данас, а која има задатак да сачува исконструисани и наметнути наратив о злочинцу и жртви. Међутим, само је питање времена када ће се и на Западу појавити независни интелектуалци који ће смоћи снаге да кажу истине о нечасној улози појединих западних држава у догађајима из 20. вијека и да извргну критици наративе који се, нажалост, данас као историјске истине чак предају на неким европским универзитетима.

ГЛАС: Како се изборити против тога? Како одбранити истину?

МАСТИЛОВИЋ: Борити се против фалсификата, ненаучног ревизионизма и митоманије у историографији могуће је искључиво историјским чињеницама, а које су у обавези да утврде историчари и то на основу историјских извора који су им доступни и стриктно поштујући методолошка начела историјске науке. Чак и ако нам се чини да те научне истине тренутно не могу продријети дубоко у свијест људи, посебно у ширим оквирима и парирати заглушујућем лажном медијском наративу, морамо знати да ће те истине једног дана испливати на површину. Можда ће за то бити потребне још године и деценије, али будите сигурни да на крају „историја незаслужне увијек избаци на своје сметлиште“, а посебно историју коју су писали ти „ужурбани памфлетисти историографије“.

ГЛАС: Колико је опасно да се у историју мијешају особе попут Кристијана Шмита или институције каква је у БиХ Уставни суд са сједиштем у Сарајеву? Каква је историја коју пишу странци?

МАСТИЛОВИЋ: Кристијану Шмиту, као ни осталим аматерима, који нису позвани да се баве историјском науком, нема мјеста у тумачењу историјских догађаја, а поготово не у смислу забране историчарима да проучавају прошлост. То само говори о дубини кризе у коју све више западају лажни наративи који су интензивно стварани деведесетих година 20. вијека, а који су се настојали „забетонирати“ као трајна истина пресудама Хашког трибунала.

Суочени са историјским чињеницама они се полако, али сигурно урушавају и тај процес не може зауставити ни правно насиље Кристијана Шмита ни Устаног суда БиХ. Више је забрињавајуће то што ни Шмит, али ни многи у БиХ и Балкану уопште, нису спремни да се суоче са властитом нацистичком или фашистичком прошлошћу. Умјесто тога, изабрали су за њих лакши пут да жртве прогласе за злочинце, а злочинце за жртве и да „те истине“ законски санкционишу као недодирљиве научне аксиоме. Ма колико енергије, новца, ресурса уложили у то на крају се испостави да у судару са историјским чињеницама та настојања постају трагикомична, а све то изазива нервозу и паничне реакције које видимо данас.

ГЛАС: Има ли пута који води до историјске истине о дешавањима у БиХ почетком деведесетих година прошлог вијека, односно до када ће бити најмање три истине?

МАСТИЛОВИЋ: Има. Са БиХ то иде споро и тешко, јер су читаве генерације одгојене на лажним медијским наративима и митовима с краја прошлог вијека, а тиме и на дубокој мржњи према комшијама, што је увијек опасност за ескалацију нових сукоба. Све док у Сарајеву не преовлада спремност да се владајуће политичке структуре одрекну ратних циљева, које тврдоглаво и даље настоје да остваре уз помоћ својих међународних покровитеља и док не схвате да ова земља не припада само њима, и историјске чињенице, али и миран суживот на овом простору су у перманентној опасности.

ГЛАС: Као руководилац представништва Руског историјског друштва у Српској и директор Института за историју Универзитета у Источном Сарајеву одликовани сте Граматом Руског историјског друштва за активан рад на очувању и популарисању заједничког руско-српског историјског памћења. Откуд отварање представништва у Српској?

МАСТИЛОВИЋ: Руска историјска наука и историчари су остали водећи научници и у свјетским оквирима те сарадња са друштвом, чије смо представништво формирали у Српској као научно-истраживачки центар Института историјских наука, представља велику част, али и велики научни подстицај да са руским научницима истрајно радимо на утврђивању историјских чињеница и писању историје засноване на тим чињеницама. То посебно има значај данас када се руска историографија у Европи настоји изоловати.

Институт послије три деценије

ГЛАС: Да би се у Српској формирао Институт историјских наука требало је да прође 30 година. Колики посао је пред њим?

МАСТИЛОВИЋ: Сама та чињеница да су биле потребне три деценије да Република Српска формира историјски институт, говори да смо се према историјској науци деценијама односили са недопустивим немаром. Институт је формиран, прије свега, захваљујући подршци руководства Универзитета у Источном Сарајеву, ректора Милана Кулића и ресорног министарства на челу са Жељком Будимиром, који су схватили значај оснивања такве институције за Српску. Са формирањем Института створени су предуслови да се научно-истраживачки рад интензивира, стављањем у институционалне оквире и систематизовањем истраживачких напора, који су били препуштени ентузијазму појединаца, а нажалост, често и аматеризму, који историјску науку недопустиво срозава на ниво хобија са потпуно погрешном перцепцијом да тим „хобијем“ може свако да се бави. Пред Институтом стоји колосалан посао у наредним годинама и деценијама.

 
Ведрана Кулага Симић

* Насловна фотографија: Илустрација ставова Кристијана Шмита у интерпретацији Оливера Јенс Шмита, швајцарског исторчара на служби Универзитета у Аустрији. Детаљније у тексту „Срби, а не Турци су разорили византијски Цариград!“