Глас Српске, Танјуг, 3. 4. 2025, Сто десет година од смрти Надежде Петровић, српске сликарке и ратне хероине

Надежда Петровић, Косовски божури (1913) Фото: Википедија

Надежда Петровић, српска сликарка и ратна хероина, оснивач Кола српских сестара, умрла је 3. априла 1915. прије 110 година, као болничарка у Ваљевској болници од тифуса.

Било је то вријеме када су, у јеку Првог свјетског рата, Србијом харале заразне болести и тешка епидемија тифуса. Није било довољно ни медицинског особља ни љекара, а сликарка Надежда Петровић била је добровољна болничарка. Међутим, епидемију против које се несебично борила није преживјела.

Била је добровољна болничарка и у балканским ратовима 1912/13, када се такође тешко разбољела. Одликована је медаљом за храброст.

Надежда Петровић рођена је у Чачку октобра 1873. Отац је био умјетнички опредијељен, учио је сликарство код Стеве Тодоровића и био предавач цртања и краснописа. Доцније се посветио практичнијим темама, финансијама. Доспио је и до руководиоца пореске службе. Аутор је капиталног тротомног дјела „Финансије и установе у обновљеној Србији“. Био је и народни посланик. Његов отац, Надеждин дјед, био је успјешан београдски трговац. Мајка, иначе учитељица, била блиска рођака Светозара Милетића.

Била је то породица која је изродила низ заслужних личности. Двије њене рођене сестре биле су такође сликарке, једна музичар, а најмлађи брат Растко Петровић познати писац.

Завршила је Вишу женску школу у Београду, гдје се породица преселила, односно вратила, средином осамдесетих. Учила је сликарство у атељеу Ђорђа Крстића, а потом и у Умјетничкој школи Ћирила Кутљика, тада водећој институцији те врсте у Београду, односно Србији.

Радила је као наставница цртања у Вишој женској школи, Женској учитељској школи, Женској гимназији у Београду.

Године 1898. сликарство усавршава у Минхену, ондашњем водећем центру за образовање у области умјетности.

Прву самосталну изложбу имала је 1900. у Београду, у Сали Велике школе, данашње зграде Ректората. Није међутим првобитно наишла на позитивне критике. Негодовао је и Владислав Петровић Дис. Петар Одавић, књижевник, њено сликарство је чак назвао болесним. Било је то модерно сликарство које је одступало од оног на шта је наша јавност претходно навикла.

Следеће године наставила је умјетничко образовање у Минхену, код Јулијуса Екстера.

Била је учесница Прве југословенске умјетничке изложбе 1904. године. Оснивач је умјетничког друштва Лада, које је имало изузетну улогу у умјетничком и друштвеном животу Србије. Друштво је утемељено уочи Прве југословенске умјетничке изложбе у Београду, 1904. као гест обиљежавања стогодишњице Првог српског устанка.

Било је то прво умјетничко друштво у Србији. Оснивачи су били Урош Предић, Ђорђе Јовановић, Марко Мурат, који је био аутор и карактеристичног знака друштва, Риста и Бета Вукановић, Петар Убавкић, Сима Роксандић, Надежда Петровић.

С циљем умјетничког усавршавања боравила је такође у Италији и Француској. Излагала је у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, у Паризу на Јесењем салону.

Године, 1912. основала је сликарску школу у Београду, гдје је била предавач.

Највећа српска сликарка свог времена, аутор је приближно три стотине уља, нешто акварела, низа цртежа.

Надежда Петровић (1873-1915), ратна болночарка у Ваљеву, последња фотографија Фото: Википедија

Највише је сликала портрете, понекад актове, често пејзаже, њих неријетко с националном тематиком. То су дјела јаког колорита, са оригиналаним изразом и изванредним богатством боја, најближа експресионизму. Она је себе сматрала за импресионисту. Данас је највише поистовјећују са фовизмом. Портретисала је најразличитије типове из народа, али и више важних личности њеног времена, као Јована Скерлића, Јашу Томића, Ксенију Атанасијевић. Серија њених дјела имала је мотиве Косова и Метохије.

Сачувано је око 200 њених дјела, од којих су поједина у врху српског ликовног стваралаштва, попут слика „Ресник“, „Нотр Дам“, „Аутопортрет“, „Булоњска шума“.

Поставила је темеље модерног сликарства код Срба, најближег експресионизму, са елементима симболизма, сецесије, импресионизма. Иако је тематски била посвећена националним темама њен ликовни израз је био нешто ново у тадашњој српској средини.

Бавила се такође ликовном критиком, међу првима код нас. Прву је објавила на тему изложбе Марка Мурата у Љетопису Матице српске. Аутор је и два драмска текста, с тематиком борбе за ослобођење у Старој Србији, како се изразила са „живим сликама из Македоније и Србије“.

Наглашени патриота, помагала је национални рад на више нивоа. Посјећивала је неослобођену Стару и Јужну Србију, тада под влашћу Турске, односећи помоћ. Била је лични пријатељ Воје Танкосића и Драгутина Димитријевића Аписа. Међу првим је чланицама патриотске организације Народна одбрана.

Августа 1903. заједно са Делфом Иванић и Савком Суботић оснива Коло српских сестара, које је превасходно имало за циљ да организује помоћ Србима неослобођене Старе Србије. Канцеларија Кола налазила се на углу Васине и Добрачине на Дорћолу. Надежда је била први секретар друштва.

Учествовала је 1914. у борбама на Мачковом камену, била болничарка Дунавске дивизије.

Почетком те 1915. послије краткотрајног боравка у Скопљу гдје се тада у избјеглиштву налазила њена породица, фебруара се вратила у војну болницу у Ваљево као добровољна болничарка, тада средиште епидемије, гдје је његовала рањене односно обољеле српске војнике, упркос чињеници да је Врховна команда инсистирала да се запути у Рим. Није иначе ни тада престајала да слика. Разбољела се крајем марта од тифуса. По свједочењу блиског пријатеља Бранка Поповића, сликара и потоњег универзитетског професора, који је тада посјетио „И сама смрт затекла је у раздраганости“.

Умрла је трећег дана априла 1915. Имала је тада 41 годину.

Српске новине, тада објављиване у Нишу, ратном средишту Владе, штампале су осврт поводом њене смрти завршен ријечима: „Она је била одушевљена Српкиња и једна од оснивача Кола Српских сестара, Слава јој!“.