ИСКРА, 28. 2. 2025, Владимир Умељић: Не дај се Миле или – Додика у Хаг!

Кравица Фото: Зоран Шапоњић, РТ Балкан

Бошњачки судови су очигледно остали заглављени у времену Алије Изетбеговића, ту има и носталгије и летаргије, али и опасно провокативних ратних таламбаса, као и жеље да се патолошка мржња према свему српском коначно финализује њиховом анихилизацијом.

И – они имају један велики узор, то је онај несрећни Хашки трибунал за бившу Југославију (ICTY), којим је Запад упечатљиво показао да се право може третирати као жвакаћа гума.

Стога је његов биланс (стање до септембра 2011), о чуда:

‒ 69 Срба је осуђено (у два случаја је тужба била повучена),

‒ 14 Хрвата (7 је приликом суђења ослобођено оптужби или је тужба била повучена),

‒ 5 босанских муслимана (3 су били ослобођени оптужби или је тужба била повучена),

‒ 2 косовско-метохијскаа Албанца (8 ослобођени оптужби) а случајеви ОВК-командира Харадинаја, Балаја и Брахимаја су доживели репризу у јулу 2010, да би сви 29. новембра 2012. били ослобођени.

Хајка на Милорада Додика указује на чудну чињеницу, да бошњачки судови ревносно жваћу већ одавно ижвакану жвакаћу гуму, без икаквог укуса (и иоле разумне сврхе) а синуларни мирис мржње заиста није довољан да се та смеса мота по устима и лепи за непце.

Зашто „заглављени у времену Алије Изетбеговића“? Неколико чињеница за подсећање: ¹

Алија Изетбеговић је био члан организације „Млади муслимани“, која је у време Другог светског рата следила јерусалимском муфтији Амину ел Хусеинију, здушно следила Адолфу Хитлеру и у још већој мери клерофашистичком режиму Анте Павелића.

По завршетку рата била је и даље активна у илегали. Године 1949. долази до отворене побуне, која је брзо угушена. У то време Алија Изетбеговић издржава једну трогодишњу затворску казну, на коју је био 1946. осуђен, као оснивач и уредник исламистичког часописа „Муџахедин“ а непосредни повод је било објављивање песме: „Сви у џихад!“.

Потом је 1970. објавио своју „Исламску декларацију“, у којој поред осталог експлицитно стоји: „Ислам и не-исламски системи нису компатибилни (…) Не може да буде мира и коегзистенције између муслиманске вере и не-исламских друштава и политичких институција (…) Ислам јасно искључује право и могућност активности било којих страних идеологија у сопственом простору“.

Исти начин размишљања се манифестује и у време грађанских ратова при распаду друге Југославије на крају 20. века. Неколико цитата тадашњих босанско-муслиманских извора:

„Приближава се дан када ће доћи до најављеног проглашења исламске републике Босне и Херцеговине. Тај датум за који куца срце сваког босанско-херцеговачког и муслимана Санџака је, како је већ одавно познато, 31. децембар ове године. Како су неке назнаке показале, могло би доћи до противљења бх. Срба овом повјесном догађају. С тим у свези подузете су неке мјере које би се примјениле уколико српско пучанство Босне и Херцеговине не буде сугласно са овом идејом.

Сваки појединац Србин мора бити свјестан одговорности цјелокупног народа за његове неконтролиране поступке: Казне за учињена злодјела бит ће колективне – за једну срушену муслиманску кућу бит ће срушено десет српских – за једног мртвог Муслимана бит ће ликвидирано 100 Срба; за једног рањеног Муслимана (овисно о тежини ране), 10-50 Срба (…)

Срби су равноправни са муслиманима уколико добровољно пређу на предедовску вјеру Ислам – нико никада нема право повлачити њихово претходно стање живљења, јер нису они криви што су Срби, ни једна генерација не може одговарати за поступак претходне или неких других које су јој претходиле (…)

Добар Србин је жив и послушан Србин или мртав непослушан Србин.“ ²

„Све их треба поклати – и Србе и Хрвате, а за сваког муслимана треба заклати три Србина.” ³

„У Угљевику је 500 српске сирочади. Хвала Алаху! Армија БиХ је послала у пакао 50.000 четника. Алах је моћан! Српске мајке ће убудуће, као што би рекао Ибрашим, рађати грумење леда умјесто деце. Алах је велики!” 4⁴

Тја, овде је заиста сваки коментар излишан, но данашњи бошњачки судови превиђају да је време како Алије Изетбеговића, тако и ICTY прошло, мада су његове последице до данашњег дана вирулентне, али искључиво у односу на Србе.

Но дотични судови се грдно варају када полазе од тога да један патуљак, много мањи од Давида, може да се вине до величине једног Голијата, само ако жустро и континуирано жваће једну одавно ижвакану жвакаћу гуму. Тако да се може поћи од тога, да би и дотичне судије исувише радо повикале: „Додика у Хаг!“.

Подсетимо се, само кратко, оригиналне „жвакаће гуме“ ICTY.

Једна кратка уводна примедба – непорециво је, да је већ оснивање тог суда било од самог почетка оспоравано, јер је његову правну основу требало да представља § 41 Повеље УН, који каже да Савет безбедности има право да утемељује помоћне гремијуме.

Руски експерт за међународно право Александар Мезјајев је нпр. указао на чињеницу да дотична одредба не може да нађе примену у конкретном случају, јер једна судска установа не може да представља помоћни гремијум а Савет безбедности уз то не поседује никаква судска овлашћења. ⁵

Погледајмо само један пример његовог делања – зашто је ратни командант босанско-муслиманских снага из Сребренице Насер Орић од стране тог истог трибунала био ослобођен сваке кривичне одговорности?

Његове оружане снаге (из сребреничке „демилитаризоване УН-зоне“), наиме, доказано су пре оног ратног злочина, који је ICTY прогласио „српским геноцидом“, уништиле око педесетак (тј. много више, ако се свако настањено место, заселак, итд. посматра као засебна целина) ⁶ српских села у околини Сребренице и убиле преко 2.500, по неким изворима око 3.300 Срба (мушкараца, старих људи, жена и деце, што и по УН-Резолуцији укључује квалификацију геноцида, значи покушај уништења читаве групе жртава).

По редефиницији међународно-правног појма злочина геноцида од стране ICTY, дакле, руководство босанских муслимана, а потом и извршиоци масовних убистава српских цивила, Насер Орић и његови војници би морали да одговарају пред Хашким трибуналом за најмање педесетак геноцида само у околини Сребренице (што се никада није десило, нити у смислу оптужби нити, разуме се, у смислу пресуда).

Јер и то су све били „делови групе (сад српских) жртава“, сви (сада Срби) су били „лоцирани на малом простору“, свуда је била присутна и спроведена „намера да се уништи делимична (сада српска) група“, а све то „без обзира на мањи број жртава“.

И – тешко да су те чињенице непознате Хашком трибуналу за бившу Југославији, политичарима или пак јавности Запада. Овде само два јављања западних медија:

Подриње, Кравица, 7. јануар 1993. године Фото: Архива, Институт за истаживанје српских страдања у XX веку, заплењен ратни материјал ВРС, Архив Републике Српске

Један амерички новинар је нпр. посетио Орића почетком 1994. у Сребреници и интервјусао га:

„Ратни трофеји Насера Орића не красе зидове његовог удобног стана, они су овековечени на једној видео-касети, на којој се виде спаљене српске куће, обезглављени лешеви распорених стомака.

Орић коментарише, заваљен у меку софу: „Те ноћи нисмо могли да употребљавамо ватрено оружје“. Муслимански заповедник Орић је сигурно најокорелији човек у овом граду, који је од стране Савета безбедности УН проглашен „заштићеном и демилитаризованом зоном.“ ⁷

Примедба: Холандска УН-јединица из Сребренице је потврдила да су Орићеве снаге у јачини од око 4.800 људи њима 1993. предале само „око 300 комада, највећим делом застарелог тј. неисправног оружја“, ⁸ тако да се ознака „демилитаризована“ зона тешко може сматрати примереном.

Њена форсирана употреба у медијима Запада (и у ICTY) сугерише додуше једно беспомоћно станиште само цивилног становништва – без војника и оружја – али чињенично стање је врло очигледно било другачије, тако да се инсистирање на том називу може препознати као психагошко ширење интересно редефинисане стварности (теорија дефиниционизма).

Један канадски новинар је Орића посетио у јануару 1994. исто тако у Сребреници и такође добио прилику да се упозна са дотичним „ратним трофејима“:

„Горуће куће, свуда лешеви, одсечене главе, људи који беже. Орић се све време смејуљио и дивио своме „делу“. Када су се у следећој сцени појавили раскомадани лешеви, Орић је разлику објаснио реченицом: „Ове смо испалили на месец.“ а када се потом појавило једно место без живе душе, он је пожурио да изјави: „Само овде смо побили 114 Срба“. ⁹

То место је село Кравица а дотични масакар су Орићеве трупе извршиле на православни Божић, 7. јануара 1993. У пролеће 1993. предала је Југословенска комисија за ратне злочине Савету безбедности УН листу са око 1.300 имена (само за годину дана, од априла 1992. до априла 1993) од стране његове 28. босанско-муслиманске дивизије убијених Срба из 192 уништених насеља око Сребренице.

Дотични меморандум је, што има још већу тежину од медијских јављања, прихваћен и увршћен у званичне документе УН – како то да ICTY, као официјелни УН-трибунал, игнорише сопствене званичне документе?

Јер Хашки трибунал је подигао оптужницу против Орића 2003. само „због мучења и убиства 7 (седам) Срба, почињених од стране његових потчињених“, држао га две године у истражном затвору, потом осудио на две године затвора и одмах пустио на слободу.

Потом је и та пресуда 2008. од стране Жалбеног већа ICTY поништена „јер није доказано његово учешће у ратним злочинима“ и босанско-муслимански Орић, као и хрватски Готовина и Маркач односно косовско-албански Харадинај, значи важи – за разлику од листом осуђених српских оптуженика – као невин, потпуно је рехабилитован. ¹⁰

Професор политичких наука на универзитету у Бечу др Walter Manoschek коментарише: „Ова скандалозна пресуда баца светло на политички тенденциозну страну ICTY и уопште није неопходно бити пријатељски расположен према Србима, да би се пресуда означила као скандал (…)

Српске жртве страдале у с. Кравица у масакру Орићевих снага на Божић 1992 (7. јануар 1993) Фото: „Хроника нашег гробља“ Миливоја Иванишевића

Поред благе пресуде упада у очи да је већ оптужница, која је занемарила Орићеве очигледне тешке злочине пре јула 1995, требало да спречи сагледавање њихове повезаности са догађањима после заузимања града од стране босанско-српске војске (…)

Да систематски покољ српског цивилног становништва од стране Орићевих трупа у околини Сребренице од стране ICTY није био квалификован као „Злочин против човечности“, говори дакле за политичку агенду овог трибунала.

Тиме је наиме постало могуће да се масакар босанско-српске војске у јулу 1995. лиши контекста, да се Сребреница инструментализује у смислу „српског зла“ а босанско-муслиманска страна представи као „једина жртва“.

Рехабилитација Насера Орића од стране ICTY представља још један врхунац овог циничног поигравања са жалосном, крвавом и комплексном историјом распада бивше Југославије.

Оправдана је бојазан, да ће и процес против Караџића исто тако одговарати политичким тенденцијама ICTY.“ ¹¹

Може се, још једном, поћи од тога, да би и дотичне, данашње бошњачке судије исувише радо повикале: „Додика у Хаг!“. Но мислим да је много разложније, хуманије и примереније јасно и гласно изрећи:

„Држи се, Миле, ничија није горела до зоре, нити свећа, нити жвакаћа гума.“

Dr sci. Phil. др Владинир Умељић

1. Ови и следствени подаци потичу из кривичне пријаве против Алије Изетбеговића поводом два масакра над цивилима у Сарајеву за време грађанског рата при насилном распаду друге Југославије, Маркале и Ул. Васе Мискина, упућене Хашком трибуналу за бившу Југославију (ICTY) од стране „Српско-немачког комитета за правду, достојанство и поштовање Међународног хуманитарног права“ (руководилац Ангелина Марковић, чланови проф. др др Ференц Мајорош, др Вера Бојић и др Владимир Умељић) и Фонда истине о Србима (Предраг Р. Драгић Кијук и Слободан Јарчевић). Тадашњи Главни тужилац ICTY, Ричард Голдстон, одговорио је „да се захваљује и да ће пријава одмах бити прослеђена стручњацима за ту врсту злочина“. Од тога, наравно, није било ништа.
2. „Šta sa Srbima u islamskoj republici Bosni i Hercegovini?“, Nedeljnik VOX, Sarajevo, decembar 1990.
3. Radio „Hayat”, Sarajevo, februar 1994.
4. „Ljiljan”, Sarajevo, februar 1994.
5. http://de.sputniknews.com/german.ruvr.ru/2013_05_25/Haager-Tribunal-Zwanzig-Jahre-Arbeit/
6. То су била насеља (засеоци и села) Чумавићи, Бљечева, Гниона, Студенац, Вигор, Осредак, Сарачи, Ковачице, Јеремићи, Петровићи, Ораховица, Боровац, Бојна, Рајне, Витловац, Солоћуша, Ћићевац, Гостиљ, Кипрово, Прибојевићи, Јасенова, Букова Глава, Прибићевац, Вукосављевић, Мала Турија, Турија, Гајић, Брежани, Прималац, Кнезови, Лубница, Марковићи, Радошевићи, Карно, Међе, Радачевићи, Меде, Црни врх, Постоље, Подрто, Грубановићи, Долови, Опарци, Дарошница, Радонићи, Црквине, Рачићи, Дучићи, Дворишта, Ратковићи, Магудовићи, Брађевина, Руљевићи, Вранешевићи, Калудра, Полимци, Јасиковача, Липеновићи, Долови, Горњи Мартинци, Доњи Мартинци, Крњићи, Зечићи, Залазје, Ажлица, Шпат, Загони, Магашићи, Хранча, Обарак, Грујчићи, Завигани, Млечва, Сеона, Прибојевићи, Блажијевићи, Мошићи, Клековићи, Божићи, Г. Костоломци, Колари, Крстача, Стублови, Ђурићи, Топлице, Лашчићи, Јагодња, Тук, Г. Ријека, Јарченовићи, Подсело, Факовићи, Г. Факовићи, Дивовићи, Радијевићи, Бољевићи, Кутијаши, Топл. Опарци, Тегаре, Огрлица, Гај, Живковићи, Жгуња, Сикирићи, С. Лозница, Куњарац, Бјеловац, Нешковићи, Коштановице, Сасе, Доње Сасе, Јежестица, Лазарићи, Шиљковићи, Марићи, Кравица, Долијани, Д. Бачићи, Г. Бачићи, Д. Брана, Г. Брана, Бањевићи, Бегићи, Ођеновићи, Анђићи, Чолаковићи, Поповићи, Оправдићи, Мандићи, Радељевац, Брадићи, Јакетићи, Дрмник, Кушићи, Двизовићи, Савићи, Малта, Росуље, Ћосићи, Височник, Павковићи, Стајчићи, Прибидоли, Араповићи, Андрићи, Обади, Подравање, Језеро, Метаљка, Ванџићи, Сикирићи. Преузето са: Srebrenica, das NATO-Geheimnis, www.facebook.com, 20. VI 2014.
7. John Pomfret, „Weapons, Cash and Chaos Lend Clout to Srebrenica’s Tough Guy“, Washington Post Foreign Service, 16. II 1994.
8. Walter Manoschek, „Verbrechen, mit zweierlei Maß gemessen?“ („Kommentar der anderen“), DER STANDARD, Printausgabe, 30. Juli 2008, Wien.
9. Bill Schiller, „Fearsome Muslim warlord eludes Bosnian Serb forces“, Toronto Star, 16. VII 1995.
10. WorldPress.com, Bosnien/Memoiren/Naser Oric/Srebrenica, 3. VII 2013.
11. Walter Manoschek, „Verbrechen, mit zweierlei Maß gemessen?“ („Kommentar der anderen“), DER STANDARD, Printausgabe, 30. VII 2008, Wien.