Искра, 5. 12. 2024, Владимир Умељић: О тешком усуду Рома на Истоку и Западу

Депортација у логоре Рома и Синти у Хитлеровој Немачкој, Асперг, 22. мај 1940. године Фото: Википедија, Bundesarchiv, R 165 Bild-244-52 / CC-BY-SA 3.0

Архив Војводине и издавачка кућа Прометеј, Нови Сад, објавили су ове године моју студију „Дехуманизација, дискриминација и стигматизација Рома у западноевропским хроникама XV–XVIII века, као утирање пута ка Холокаусту над њима средином XX века“.

Роми су, поред Јевреја (Холокауст, Шоа) и Срба (Србоцид хрватске државе 1941-1945), били жртве једног од три велика геноцида у Европи средином 20. века (у науци познатог као Самударипен, Порајмос, Холокауст).

Њихова дискриминација и даље траје а један од главних разлога вишевековне одбојности и предрасуда у редовима социјалне већине је незнање. Стога овде неколико историјских чињеница о том народу, који још увек представља једну врсту „слепе мрље“ у историјској науци.

Vi man sas ek bari familiya,
Murdadas la e kali legiya

(Имао сам некада велику породицу,
али Црна легија ју је убила)

Из песме: „Ђелем, ђелем“, од 1971.
званична химна свих Рома света

Највећи проблем при покушају реконструкције пре-европске историје Рома је мањак њихових сопствених писаних извора, али и не-ромских из њихове индијске прапостојбине, као и наравно недостатак материјалних сведочанстава (археологија).

Да би се наука приближила разумевању европског дела њихове прошлости, неизбежно је дакле брижљиво третирати, егзегетски анализирати релевантне нематеријалне факторе, сведочанства о њиховом начину размишљања и делања, о кодексу међусобних односа, као и односа према не-Ромима, о параметрима социјалног живљења а то значи како они рефлектују своју традицију, веровања и обичаје (предања и легенде).

И, наравно, истраживати и пажљиво вредновати европске историјске изворе.

Јер Роми се очигледно разликују од свих осталих популација у Европи (и шире) у последњих 600 година а будући да су они један од народа-жртава великих геноцида у Европи у 20. веку, неопходно је покушати да се схвати шта је све условило њихову специфичност и њихов трагични усуд.

Просвећивање је, значи, у хуманистичком смислу речи, више него оправдано, као есенцијална противтежа столетним предрасудама, расистичким стигматизацијама, ксенофобији и популистички условљеним изопштавањима.

Другим речима, пораст разумевања од стране социјалне већине би несумњиво потенцирао спремност да се Ромима помогне у смислу њихове интеграције и олакшао социјалну коегзистенцију свих учесника.

Погледајмо неколико резултата истраживања и података из њихових предања.

Ром (Дом) је врло стар језички појам, који се среће већ у запису Sádhanamálá, у 8. веку пре Христа. Тада је у једном мањем краљевству владао краљ народа Дом, по имену Херука, те се до данашњег дана ту налазе (додуше оскудне и недовољно истражене) рушевине некадашње архитектуре, са именима као нпр. „Домдигарх“.

Као и друга мања краљевства, и ово је било уништено од стране аријевске династије Гупта између 5-6. века.

Преци народа Дом су значи припадали староседелачком, пре-аријевском становништву Индије, пре него што су индоевропски освајачи (око 1500. пре Христа) стигли на потконтинента. Њихова култура (Мохењо-Даро- или Харапо-цивилизација) је цветала у долини Инда 3000-1500. пре Христа. Богатији социјални слојеви живели су у двоспратним кућама са купатилом, канализацијом и бунарима.

Поседовали су и сопствено, још неодгонетнуто писмо.

Ради поређења, њихова цивилизација је дакле, по овим етнографским и лингвистичко-етимолошким истраживањима из 19. и 20. века, дотигла свој врхунац, када се најранија висока култура Европе, минојска цивилизација, још увек налазила у фази малих насеобина за просечно 5-8 фамилија, односно 25-50 људи, у фази тек почетног држања домаћих животиња, гајења маслина и винове лозе, значи око 1.000 година пре него што ће настати монументалне палате на Криту (епоха грађења старих палата је почела 1900-1700. пре Христа). ¹

То је било време када је у подножју Анда (данас Перу) настао Карал, најстарији град на јужноамеричком континенту (2600-2000. пре Христа ²), у Египту биле саграђене прве пирамиде, у Кини се развијала Лонгшан-култура ³, итд.

Ромско предање то време тематизује на сопствени начин:

„Било је то време, када је народ Дом имао сопствено краљевство. Људи су имали диван живот. Никада нису били нападнути и нису морали да воде ратове, јер су им околне шуме, воде и Бог давали све што је било потребно. Краљ народа Дом је држао војску само да би се увек изнова уверио како су били лепи млади људи, који су живели у његовом краљевству“.

Ово носталгично дочаравање Златног доба историје свога народа, које неодољиво подсећа на евоцирање успомена старих људи на своје срећно детињство, баца извесно светло како на неумешност при ратовању ромских предака, тако и на принципијелни пацифизам њихових потомака, који ни у европском делу своје историје никада нису покушали да се војнички организују и државотворно (= насилнички) делају.

То им је донело не само више пута посведочено ниподаштавање и презир индоевропских освајача Индијског потконтинента, већ касније и идентични став Европљана, за које је пацифизам хиљадама година у принципу представљао синоним за слабост и неспособност, за „нижу расу“ и „рођене робове“.

Но Роми су итекако показали да су способни да се прилагоде. Један пример из Србије:

„Сведочења о почецима савремене државности у Србији (време Првог српског устанка 1804) показују извесно особено правно третирање Рома као посебне скупине. Изгледа да је одлучујућу улогу у томе играло учешће Рома на српској страни у борби против Турака. Иако су Роми у Србији тог времена претежно били исламске вероисповести, они су се пре свега језиком, а и другим посебностима разликовали од Турака.

Још 1804. године, како показују архиве, Роми су учествовали на страни Срба у устанку.То је довело до установљења циганског војводе, као представника Рома на скупштини устаничких старешина. У периоду Првог српског устанка било је укинуто право Рома на премештање (путовање, тј. номадски начин живота).

Устаничке власти су уступале земљиште Ромима за насељавање, које се састојало од ранијих турских имања. Персонална власт тзв. циганских харачлија, која је вршила не само управна, већи судска овлашћења, била је укинута и они су у погледу надлежности управних и судских органа изједначени са српским становништвом.

Оцењује се да су ово били изузетно значајни правни акти за еманципацију Рома“. ⁴

Роми су значи добили, тј. прецизније речено дословце се изборили за учешће у највишој власти у тадашњој Србији, за земљопосед и за исти третман од стране управних и судских инстанци а то значи за фактички статус признате националне мањине.

Они су остварили равноправност у политичком, економском и правном смислу речи.

Њихова одлука да се придруже српској устаничкој страни у борби против надмоћне турске царевине још више добија на значају када се подсетимо да су муслимански Роми у време османске владавине имали значајне привилегије и виши социјални статус од српске православно-хришћанске раје.

И – то је донело резултате, које би и понеким данашњим државама требало препоручити, који су служили на част. Јер ова одлука Рома и њено спровођење у дело, као и одговарајућа реакција српских власти, створили су оптималну ситуацију, у којој обе стране нешто пружају/жртвују и истовремено нешто добијају/профитирају. То је омогућило друштвени консенсус а за Роме значило енормни квалитативни скок у односу на њихову еманципацију, њихов социјални статус.

На једном примеру из Немачке у 20. веку можемо да видимо да иста врста лојалности, солидарности са социјалном већином у ванредном, јер ратном стању, као одраз заправо безрезервне интеграције, на Западу није обавезно доносила одговарајуће резултате.

Подсетимо се претходно на чињеницу, да су многи Роми служили у немачкој војсци у Првом светском рату, да су гинули, добијали висока одликовања а неколико њих је за своје „заслуге у служби отаџбине“ штавише добило титуле немачких племића. ⁵

То им касније није помогло, јер дискриминација и изопштавање између светских ратова нису престали, напротив, они су се још потенцирали и систематизовали, спремајући терен за Хитлерову убилачку примену еугенике ⁶ и расизма, за злочин геноцида.

Као што то ни Јеврејима није помогло, од којих се око 100.000 борило за царску Немачку и при томе 12.000 изгубило живот. ⁷

Овде исказ једног погођеног Рома из тог времена, високо одликованог војника немачког Веремахта у Другом светском рату, о својој судбини и судбини своје фамилије:

„Већ 1939. сам радио у Државној радној служби а 1940. сам постао члан Вермахта, војник Војног батаљона 190 у 6. Армији под комадом генерала Паулуса. До 1942. сам добио Сребрну медаљу за храброст у борби, Гвоздени крст, Медаљу части и Орден рањених у борби.

После рањавања 1942 добио сам одсуство за опоравак.

Када сам дошао кући, суседи су ми рекли да је Гестапо дошао и одвео моју мајку и моје сестре. Исто тако, мој дванаестогодишњи брат и ћерка моје старије сестре исте старости су били ишчезли.

По повратку у трупу, мој командир чете се писмено обратио Хајнриху Химлеру и успео да за мене издејствује термин у Главној управи државне безбедности у Берлину, где ме је примио лично Калтенбрунер.

Изложио сам му да је један мој брат већ погинуо за немачки Рајх на руском фронту а да су још два моја брата у борбеним трупама, један од 1937. у противавионској одбрани а други у тенковским јединицама.

Питао сам – где су моја мајка и сестре?

У својој младалачкој наивности веровао сам у часност и да ће моја доказана храброст у рату наићи на признање у Берлину. Кад год данас помислим на то, почињем да плачем. Јер у суштини, ја сам само издао моја два брата у Вермахту а нисам ништа постигао за своју мајку и сестре, баш ништа.

Ја сам побегао, успео да се сакријем код једне Пољакиње, са којом сам се 1945. оженио.“ ⁸

Поменимо овде случај још једног Рома, који се тада одлучио за форму индивидуалног отпора у нацистичкој Немачкој, да наиме под најтежим околностима остане веран себи, да јавно стави свевладајући расизам на стуб срама и сачува своје људско достојанство по дословце сваку цену.

Он је тешко испаштао, управо јер је био дубоко интегрисан, врхунски успешан у свом спорту, врло популаран широм Немачке и није пристао да се помири са статусом „пацова, стеница и бува“, већ је свој отпор и протест јавно демонстрирао и – за то прескупо платио.

Ради се, дакле, о једној изузетној личности „на погрешном месту у погрешно време“:

Јохан ’Рукели‘ Тролман (Johann Rukeli Trollmann), рођен 27.12.1907, био је један од најуспешнијих боксера у Немачкој између два светска рата.

Већ са осам година старости је по први пут ступио у ринг у свом родном граду Хановеру, освајао регионална првенства, постао шампион Северне Немачке и такмичио се на државном првенству.

Одговорни Спортски савез га, међутим, није уврстио у олимпијски тим за Амстердам 1928, јер његов надимак у спортској штампи је још пре доласка нациста на власт гласио „Џипси“, био је дифамиран као „Циганин, који у рингу плеше, што није немачки начин борбе“ и сл.

Пошто је видео да упркос својим квалитетима и успесима неће даље напредовати у аматерском боксу, он 1919. прелази у професионалце, где се исто тако брзо пробија у сам врх боксерске елите у велтер и полутешкој категорији.

У јануару 1933. долазе нацисти на власт и одмах почиње „чишћење спорта од не-аријевских елемената“, тако да је нпр. јеврејски првак Немачке у боксу Ерих Зелиг (Erich Seelig) одустао од одбране своје титуле и пред претњама смрћу побегао у Француску.

Јохан Рукели Тролман није побегао и 9. јуна 1933. је славио врхунац своје каријере, чиме је истовремено почела његова животна трагедија. То је била борба за титулу првака Немачке и противник му је био „аријевски“ Адолф Вит (Adolf Witt).

Тролман је убедљиво победио, но присутни председник „Удружења немачких бораца песницама“ је наложио судијама да прогласе нерешен резултат, јер је тако нешто, један „цигански првак Немачке“ масивно постављало у питање „надмоћност аријевског надчовека“.

Публика је на то дуже од пола сата бучно протествовала, почеле су претње судијама и присутним нацистичким функционерима и – судије су ипак доделиле победу и титулу првака Тролману, који је на то пролио сузе-радоснице.

Већ недељу дана касније ромском шампиону је стигло саопштење овог удружења, којим му се одузима титула, јер „борба није била на довољно високом нивоу“ а уосталом и „сузе у рингу представљају бедно понашање, недостојно немачког мушкарца“.

Тролман је упркос томе даље боксовао.

Противник у борби му је 21.7.1933. био врло познати Густав Едер, али пре почетка му је стигло оштро упозорење од Удружења, да ће му одмах бити одузета боксерска лиценца, ако у рингу буде „цигански плесао“, дакле не-немачки боксовао. Било му је дакле фактички забрањено да ескивира ударце, да боксује, било му је заповеђено да изгуби меч.

Тролман се том захтеву повиновао, али на свој начин, горко карикирајући расизам властодржаца.

Ушао је, наиме, у ринг са косом офарбаном у плаво и кожом густо посутом белим пудером, потом стајао непомично у средини ринга пасивно примајући ударце противника, све док у петој рунди није био нокаутиран.

Но он је барем симболички постигао свој циљ – публика је на поду видела не једног „мање вредног“ Рома, већ једног побеђеног, изубијаног и окрвављеног аријевца, јер ето плаве косе и беле коже.

Од тада је боксовао само на вашарима.

Први пут је 1938. био у једном концентрационом логору (Hannover-Ahlem), од новембра 1939. био је мобилисан и служио у Пољској, Белгији и Француској, од пролећа 1941. на Источном фронту у Совјетском Савезу, где је био и рањен.

Као и други Роми, био је избачен из војске 1942, потом ухапшен и послат у следећи концентрациони логор (Neuengamme код Хамбурга), где је све време био изложен најтежем раду, брутално мучен, тако да је већ у прва три месеца изгубио око 30 кг телесне тежине. Упркос томе морао је свако вече после пренапорног рада да служи као спаринг-партнер својим есесовским тамничарима.

У истуреном логорском одељењу Витенберг је потом 1944. морао да једном боксује против криминалног немачког капоа по имену Емил Корнелиус (Emil Cornelius) и – поново се усудио да победи једног „аријевца“.

Убрзо потом, Корнелиус га је при дневном раду избатинао до смрти.“ ⁹

„Тешко побеђенима!“ (Vae victis), како је победоносни келтски војсковођа Брен у години 39. пре Христа испред Капитола презриво добацио римским патрицијима, који су му на коленима доносили и предавали сво своје злато да би се откупили и спасли Рим од уништења.

Народ Дом је био побеђен од стране Индоевропљана, његова држава уништена, његова (од европске старија) култура и писменост разорене и пале у заборав. Роми су постали врло специфични „народ дијаспоре“, номади и странци у свим земљама света.

Стотинама година потом у Европи су доживљавали дискриминацију, дехуманизацију и стигматизацију, презир и ниподаштавање, прогоне и погроме, присилне стерилизације, жигосање усијаним гвожђем и присилни рад (одлука Рајхстага у Фрајбургу 1498), отимање деце и њихово смештање у католичке породице, „Корпе за лов на Цигане“ које су немачки сељаци још почетком 20. века спремно монтирали на предњи део својих кола пре поласка у хајку на Роме, потом писмени извештаји ловачких удружења о броју „уловљених зечева, фазана и Цигана“, закључно са масовним геноцидом у сенци Другог светског рата, превасходно у зони утицаја тадашње немачке и хрватске државе.

То су све биле последице тешких духовних девијација, дефицита и стравичног падања на испиту хуманизма, морала и етике, плодови ксенофобије, изданци погубне расне теорије односно расизма, социјал-дарвинизма, еугенике… и ниских инстинкта, закржљале емпатије, тенденциозне индоктринације, мизантропије, сујеверја, незнања, па све до тзв. сопствене динамике догађаја.

Њих нико није узимао у заштиту, напротив.

Евидентно је да су западне цркве не само толерисале велике геноциде у Европи 20. века својим ћутањем, већ су повремено и помагале нацистичком режиму при овом злочину (док је у хрватској држави 1941-1945. један не баш занемарљиви број католичких свештених лица био директно инволвиран у државно организовани Србоцид):

„Непревидиво је да су цркве у Немачкој за време Холокауста ћутале у односу на убијање својих чланова из редова Синти и Рома и да им нису помагале („активност кроз пасивност“, прим. аутора).

Напротив, оне су штавише спремно ставиле нацистима на располагање своје црквене књиге и помогле им да региструју што више Синти и Рома, који су потом били убијени (саучесничка активност, прим. аутора).“¹⁰

Још једном, дискриминација Рома и даље траје а један од главних разлога вишевековне одбојности и предрасуда у редовима социјалне већине је незнање. Просвећивање је, значи, у хуманистичком смислу речи, више него оправдано, као есенцијална противтежа столетним предрасудама, расистичким стигматизацијама, ксенофобији и популистички условљеним изопштавањима.

То је сврха како овог прилога, тако и поменуте студије у издању Архива Војводине и издавачке куће Прометеј, Нови Сад..

Др Владимир Умељић

Фусноте

J. Lesley Fitton: Die Minoer. Konrad Theiss Verlag, Stuttgart 2004, ISBN 3-8062-1862-5
Doris Kurella: Kulturen und Bauwerke des Alten Peru. Kröner, Stuttgart 2008. ISBN 978-3-520-50501-9. (Caral: Seite 39-47)
Li Liu: The Chinese Neolithic. Trajectories to early States (= New Studies in Archaeology). Cambridge University Press, Cambridge u. a. 2004, ISBN 0-521-81184-8.
Vladimir Stojančević, Politički i pravni položaj Cigana (Roma) u Srbiji Prvog i Drugog ustanka, u zborniku: Razvitak Roma u Jugoslaviji, problemi i tendencije, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1992. Preuzeto iz: Vesna Rakić-Vodinelić i Saša Gajin, Kratka istorija pravnog položaja i diskriminacije Roma u nekadašnjoj Jugoslaviji i nekadašnjoj i današnjoj Srbiji, Peščanik, 06.04.2009. https://pescanik.net/kratka-istorija-diskriminacije-roma
Das Schicksal der europäischen Roma und Sinti während des Holocaust, www.romasintigenocide.eu/de/lehrer/RomaSinitAI2014D.pdf
Еугеника је настала почетком 20. века у англосаксонским земљама, пре свега у САД, што је и Адолф Хитлер знао да похвали и да у свом следственом „Програму еутаназије мање вредног живота“ (убијање стотина хиљада болесних и хендикепираних лица) примени у пракси: „Године 1914. је Влада САД заједно са познатим фондацијама, са Рокфелеровом, Карнегијевом, итд. као и са познатим научницима са америчких универзитета израдила детаљни „Расни програм“ и то не само за своју земљу, већ за читаво човечанство. По тим плановима требало је да „до 1985. само у САД буде уништено око 45 милиона мање вредних људи.“ Упореди: Hermann Ploppa, „Hitlers amerikanische Lehrer. Die Eliten der USA als Geburtshelfer der Nazi-Bewegung”, ISBN 978-3981270303, November 2008.
Sarah Judith Hofmann, Erster Weltkrieg, Eisernes Kreuz und Dolchstossslegende, 31.07.2014, http://www.dw.com/de/eisernes-kreuz-und-dolchsto%C3%9Flegende/a-17758896.
Dokumentations- und Kulturzentrum Deutscher Sinti und Roma, Ausgrenzung, Ausschluss aus der Wehrmacht, https://www.sintiundroma.org/de/weg-in-den-voelkermord/formen-der-ausgrenzung/wehrmacht/
Aus: Homepage- Johann Trollmann: http://www.johann-trollmann.de Упореди и: Hans Firzlaff: Knock-out. Das Leben des deutschen Sinti-Boxers Rukelie Trollmann aus der hannoverschen Altstadt. Hannover, 1997.
Herausgeber: „Arbeitskreis Sinti/Roma und Kirchen“, Geschäftsführung: Evangelisches Missionswerk in Südwestdeutschland, Referat Ostasien, Vogelsangstraße 62, 70197 Stuttgart, 2003.