Kosovo Online, 11. 11. 2024, Јовановић: За Србе 11. новембар дан победе, за Албанце дан пораза у Првом светском рату

Спомен табла српским јунацима Балканских и Првог светског рата пре уклањања са места код спомен-костурнице (првобитни изглед) Фото: Kosovo Online

Србија обележава 11. новембар, Дан примирја у Првом светском рату, као дан победе, док је за Албанце тај датум симбол личног пораза, али и пораза њихових спонзора Аустроугарске и Немачке, који су их креирали и користили их тада, као и сада, у своје дневнополитчке сврхе, каже за Косово онлајн историчар из Северне Митровице Лука Јовановић. Указује да је Косово, током Првог светског рата, као и вековима раније било територија сукоба, страдања и подела.

„Први светски рат на простору КиМ, али и на простору целе тадашње Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, пошто је аутономна покрајна КиМ у том тренутку била територијално подељена између те две српске државе, је период страдања какав је проживљаван кроз све векове своје прошлости. Наиме, 1912. године простор имеђу старе Србије и Македоније, односно данашњег Косова и Метохије је ослобођен од вишевековног турског ропства и ушао је у саставе Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. Међутим, ратна 1912. и 1913, као што знамо ни 1914. није била мирна година, већ су ратне године које су започеле 1912. потрајале до 1918. године“, подсетио је Јовановић.

На почетку Првог светског рата, истиче, тежиште сукоба се налазило на северу државе, односно у пограничним деловима између Србије и Аустругарске, односно Црне Горе и Аустроугарске.

Како се рат одвијао, српска војска се повлачила ка југу, односно на простор Косова, преко Црне Горе до северне Албаније, одакле је кренула у своју голготу, до острва Крф и Видо, те се опет пут Солуна и Солунског фронта вратила у своју државу.

На Косову је, подсећа Јовановић, руководство тадашње Србије одржало пресудно саветовање – да ли кренути у офанзиву или повлачење.

„Морамо истаћи да је на Косову и Метохији одржано то последње саветовање, чувено саветовање, српске Владе и Генералштаба на којем се разматрало да ли са Косова кренути у офанзиву или у даље повлачење. Као што знамо кренуло се у даље повлачење према Црној Гори и Албанији“, напомиње историчар.

Са повлачењем српске војске, на територију Косова дошле су снаге Аустроугарске и снаге Бугарске и наступила је окупација.

Јовановић каже да је северне делове Косова окупирала је Аусругарска, док је јужне делове, Приштину, Гњилане, Урошевац и Качаник, окупирала Бугарска, која је завела један окрутан и суров режим.

„Те снаге је српско становништво дочекало као окупаторско, као нови период ропства, док је албанско становништво те снаге дочекало као снаге које су биле ослободилачке. Самим тим, можемо закључити да је у те две и по године, односно од зиме 2015. до новембра 1918. када је дошло до ослобођења КиМ и Србије, односно слома Централних сила у Европи, на територији Косова владао режим силе, режим истребљења српског народа и давања примата албанском народу на том простору“, нагласио је Јовановић.

Не сме се, каже, заборавити да су управо Аустроугарска, па једним делом и Бугарска, учествовале у годинама Балканских ратова, пре сукоба са Османским царством и ослобођењем од турског ропства, у креирању Албанаца као нације.

„Радили су на њиховом повезивању, на афирмацији Албанаца као народа, односно у прављењу њиховог језика, књижевности, културе, историје и државног мита око кога би се тај народ окупљао те су у оном тренутку, када су физички запосели просторе на којима је албански народ живео, одлучили да га коначно искористе и употребе против српског народа“, наводи Јовановић.

Српска војска је 15. септембра побила Солунски фронт, а до 13. новембра је срушила све своје земље противнице, односно чланице централних сила.

Јовановић запажа да су Срби и Албанци у Првом светском рату имали дијаметрално супротне улоге и налазили су се у два супротна табора.

„Док је Србија јасно, у Првом тако и у Другом светском рату, стала уз силе савезнице, тако је албански народ јасно стао уз противнице сила савезница, односно уз Централне силе у Првом светском рату, односно уз силе Осовине у Другом светском рату. Албански народ је у оба светска рата био у табору поражених, а српски народ у табору победика“, констатовао је Јовановић.

Ослобођење које је донела српска војска 1918. године није значило освету над Албанцима, већ је нова држава Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, потоња Краљевина Југославија, прокламовала једнакост свих народа у новој држави, указао је историчар.

Година 1918. односно 1919. требало је, оцењује, да буде година новог почетка за све народе који су се нашли у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Међутим, Албанци нису на то пристали.

„Велики део албанског становништва који није желео да се нађе ни 1912. и касније 1918. у границама нове државе, како су они говорили, српске државе, пребегао је у новоформирану Краљевину Албанију која је формирана 1912. Данашња албанска историјографија те миграције јасно користи како би нагласила и злоупотребила те податке и прогласила српски режим као окупаторски, прогонитељски, истребљивачки режим спрам албанског народа“, појашњава историчар.

Јовановић наглашава да је 11. новембра, који се данас обележава као Дан примирја, за Србе дан победе, за Албанце – дан пораза.

„Њихова идеја је да је то дан њихових пораза, пораза њихових спонзора, оних који су их креирали, који су их тада као и сада користили у своје дневнополитчке сврхе, конкретно Аустроугарске, Немачке, и осталих њихових присталица и савезнца. Тако да 11. новембар за Србе је дан победе, за Албанце је 11. новембар дан пораза“, закључио је Јовановић.