KoSSev, 8. 4. 2018, Из Дечанске ризнице: Манастир Високи Дечани у комунистичкој Југославији: ’Ваља нама бити овде‘ [из Архиве] Фото

Манастир Дечани Игуман Макарије, ЈБ Тито и Јованка са свитом у Манастиру 1967. године Фото: Вечерње новости, Архива Борбе, Историјски музеј Србије

„Особито Дечани, претрпели су много штете: зиратна земља им је скоро сва одузета, шуме посечене и попаљене, виногради и воћњаци посечени и упропашћени“ – овако је Синод СПЦ писао Сабору о Високим Дечанима 1947. године.

Метохијски манастир се у комунистичкој Југославији, као и остатак СПЦ, суочио са национализацијом земљишних поседа, а за период током шездесетих и седамдесетих у манастирској архиви је сачувано преко стотину различитих докумената у којима се говори о штетама причињеним манастиру, крађама и оштећењима имовине, притисцима. Починиоци су често наведени именом и презименом, али су реакције из полиције и општине изостајале.

Због тешких прилика игуман Макарије је 1970. молио патријарха Германа да се код тадашњих покрајинских власти заложи да у манастир упуте једног полицајца из СУП-а Дечани који би стално боравио у манастиру и чувао га. Жеља му није испуњена.

Доносимо последњу у низу прича из Дечанске ризнице. Текст је припремљен на основу за сада необјављеног текста Петра Ристановића, а за који су коришћена историјска документа, укључујући она која се налазе у манастирској архиви.

Ђакон Гаврило (Ковачина) убијен у комунистичком логору у Сремској Митровици Фото: Царска Лавра Високи Дечани, Kossev

Ђакон Гаврило Ковачина, преминуо услед пребијања у комунистичком затвору у Сремској Митровици.

Током рата братство је изгубило монахе Никодима и Стефана, које су у манастирским метосима Гориочу и Зочишту убили локални Албанци.

Царска лавра Високи Дечани је у комунистичком друштву сматрана за првенствено културно-историјски споменик, а потом местом вере. Тада су и извршени опсежни рестаураторски и конезарваторски радови како би се сачувале манастирске старине. Дешавало се, међутим, да власт и надлежни органи игноришу верски карактер манастира, па је братство, на пример, почетком педесетих година имало великих проблема са кустосом који је манастиру додељен, а који је посетиоциома показивао манастирску цркву за време службе и чак их уводио у олтар.

Од манастирске имовине која је некад бројала око 800 хектара остали су само делићи: нешто запуштених њива и воћњака, три воденице (у Истоку, Истинићу и Црнобрегу) где је братство имало великих проблема да наплати најам или их чак прода, виноград у Подримском срезу који је био у јако лошем стању, и 30 хектара шуме које је било у вишегодишњем судском процесу, због чега братство од ње није имало никакве користи, већ додатне бриге због сталне бесправне сече.

Добар део имовине отуђен је без икаквог објашњења.

Према документима из архиве манастира, на пример, Марко Вулић преузео је да обрађује манастирски воћњак, окружен манастирским имањем, за који је тадашњи игуман навео да је „од вајкада“ био у поседу манастира.

Забележени су и случајеви да је имовина манастиру одузета од стране Албанаца 1941, као што је то био случај са манастирском кућом и дућаном у Истоку, коју је нова власт наставила да користи без намере да их врате манастиру.

Манастирску воденицу у селу Црнобрег 1941. је узурпирао Авдул Фета и несметано је наставио да је користи и после ослобођења.

Од манастира је чак 1951. одузето и старо, историјско оружје које је чувано у ризници.

Непосредно након рата Народни одбор за Косово и Метохију је заузео манастирске заграде, осим четири калуђерске собе, за потребе дечијег опоравилишта и смештаја насељеничких породица.

Једно време је у манастирским конацима била смештена и партијска школа „Маршал Тито“.

Молба Епископа Владимира из 1951. године да се монасима врате кључеви Цркве и не забрањује повећање братства Фото: Царска Лавра Високи Дечани, Kossev

Према записима из докумената у манастирској архиви, проблеми братства манастира са комшијама Албанцима учестали су почетком шездесетих, а ескалирали после 1966.

Игуман Макарије је 1968. писао патријарху Герману:

„Налазимо се у тежој ситуацији него ли за време окупације, Аустрије и Турске. Онда смо имали бар некакво право, а сада као да је све отишло у неповрат. Појаве насиља, крађе у сред бела дана, вређања и претње свакодневна су појава.“

Игуман потом набраја три случаја напада на Србе у околини Дечана који су се одиграли у једном месецу, тврдећи: то су „изворне вести 100%, за које лично могу да одговарам“.

У књигама прилога остављених манастиру током седамдесетих налази се низ имена Албанаца из Дечана, Ђаковице и остатка КиМ-а који су даривали манастир.

Било је и примера подршке и добре сарадње – у зиму 1973, председник СО Дечане, Албанац, на Божић у манастир одсечен дубоким снегом на гусеничару донео је врућ хлеб и честитао празник.

Братство манастира је такође покушавало да одржава што боље односе са Албанцима из околине – плаћали су им да обављају разне послове за манастир, попут чувања стоке, уређивања имања, и сличних физичких послова. Издавали су и потврде о запослењу у манастиру пре Другог светског рата како би радници на манастирском имању могли да регулишу пензију. Залагали су се да републичка власт новчано помогне припаднике породица манастирских војвода, чији чланови су од 1941. до 1945. чували манастир, па су писали РИВ Србије, наводећи:

„Када се види и чује да је неком од припадника албанске народности признато што је чувао манастир, сасвим ће друкше одјекнути признање. Трудиће се његови потомци и други да следе његовом примеру, и све би то било врло повољно и позитивно за овај манастир“.

Игуман Макарије затим је писао:

„Ми смо овде на велике муке. Пљачкају нас сваког дана све више. Извештавам милицију и ЕУО у Приштини, али слаба помоћ Немоћни су да нам помогну. (…) Ситуација је ужасна.“

А годину дана касније, у извештају из јула 1969., који је упућен Верској комисији САП Косова, стоји да се манастир и Срби у околини суочавају са пољским крађама и штетама, узурпацијом имовине, сечом шуме, физичким нападима и притисцима да се иселе са Косова.

У извештају се даље наводи да Срби из села Стреоце, Лубарда, Црнобрег под притиском продају имања и да се увелико исељавају.

Игуман извештај закључује речима – „што је најгоре и најжалосније примећено је од свију нас, да се жалбе нерадо слушају од стране власти и гледа да им се да призвук наивности и да све буде ружичасто“.

Зато упозорава да ће Србима на Космету бити убрзо потребан нови Арсеније Чарнојевић.

Братство манастира је 1975. извештавало Епархијски управни одбор:

„Све су прилике да се крађи не може стати на пут. Ту нико никога не слуша већ краде ко стигне. Не краду само нама већ и један другога, и ко је незаштићен, нема мушког особља у фамилији да га брани пролази као и ми незаштићени калуђери“.

Посета Јосипа Броза и Јованке Броз манастиру 1967. Ипак, током последње Титове посете Косову 1979., тадашњи дугогодишњи комунистички лидер на КиМ-у Махмут Бакали је хвалио добре међуетничке односе, а вести о инцидентима је коментарисао:

„…Неки догађаји у нашој покрајини добијају знатно веће димензије него што би имали кад би се десили негде другде“.

Међутим, после демонстрација 1981. комисија ЦК СКЈ је установила да је Бакалијево руководство систематски прикривало извештаје о правом стању на КиМ-у.

Таква политика је вођена и према честим жалбама упућиваним из манастира Дечани и Епархије рашко-призренске, па у извештају Комисије за верска питања САП Косова о верским приликама у покрајини 1978. стоји да су односи између власти и СПЦ „добри“, али се у негативном тону описује деловање епископа Павла.

Тадашњи владика, Патријарх Павле у литији са моштима Светог Краља Стефана Дечанског у манастиру 1964. Фото: Царска Лавра Високи Дечани, Kossev

Наводи се да је склон да „нереално приказује стање односа на Косову, тврдњама да раде у отежаним условима, да се на њих врши притисак…“

Игуман Јустин је био игуман манастира после игумана Макарија, до 1992. А ситуација се по сам манастир на терену додатно погоршала после демонстрација 1981, када су се Срби из села у околини манастира у потпуности иселили.

Игуман Јустин 1988., у интервјуу сарајевском Ослобођењу – поручује:

„Ваља нама бити овде…“

Фотографије из фото-архиве Манастира Високи Дечани и Историјског музеја Србије

Коришћени материјали:

– АВД, Управа манстира Високи Дечани Црквеном суду Рашко-призренске епарихије, 6. 10. 1945.
– АСПЦ, Архив Синода, ф. III, бр. 16/1947.
– АВД, Управа манстира Високи Дечани среском НО – управа прихода – подаци о имовини, 3. 7. 1954.
– АВД, Допис настројитеља Царске лавре Високи Дечани Народном одбору у Дечанима, 5. 5. 1950.
– АВД, Допис управе Царске лавре Високи Дечани финасијском одсеку пореском одељењу у Истоку, 4. 8. 1946.
– АВД, Допис управе манстира Месном НО Дечани, 15. 10. 1950.
– АВД, Допис Обласног НО АКМО, Савета за културу Притшина, 5. 12. 1951. о. Макарије (Поповић) – 1920-1981 – старешина манастира Високи Дечани од 1957. до 1977. године.
– АВД, Општа архива, 1969, Писмо Представницима верске комисије на терену, бр. 98, 10. 7. 1969.
– АВД, Општа архива, 1970, Писмо Његовој светости Ахиепископу пећком и Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском господину Герману, бр. 63, 29. 6. 1970.
– АВД, Општа архива, 1971, Републичко извршно веће – Верској комисији, бр. 82, 2. 12. 1971.
– А. Богићевић, Р. Мишев, Дечанске и друге приче, Манастир Светог Луке, Бошњане 2014, 100.
– АС, ђ2 ПК СКК ф27, Материјали са заједничке седнице Председништва ПК СК Косова и САП Косова, одржане 16. октобра 1979. године – седници присуствовао председник Тито, излагање Махмута Бакалија.
– АС, ђ2 ПК СКК к29, „Извештај комисије Председништва ЦК СКС и ПК Косова за утврђивање партијске одговорности Махмута Бакалија“ (Строго поверљиво), у: Материјали са 19. седнице ПК СК Косова, одржане 6. августа 1981.
– АС, ф21 к159, „Стање и актулени проблеми у односима између државних органа и верских заједница у САП Косово“, септембар 1978.