N1, 17. 8. 2024, Од Церске битке 110 година – али се за долину Јадра ових дана води још једна

Церска Битка – Битка за Јадар Фото: N1, P.V.P

Ових дана обележава се 110. година од Церске битке која се зове и „Битка на Јадру“. Једна друга ових година и даље се води. Битка против рударења литијума.

Многим становницима Србије јаловиште на Јадру је незамисливо.

„Окупација дође и прође, а овај отров што нам спремају траје вековима. Ту је крај приче. Без воде и земље џабе нам све“, каже нам један становник Тршића.

На подручију на коме је планиран рудник, августа 1914. године борили су се Шабачки, Лознички и Љубовијски одред. Ту су кости српских јунака. Удаљеност између Доњих Недељица и Лешнице где се одиграо пресудни део битке је 20 километара, док је у непосредној близини друго стратиште – Драгинац, где су Немци 1941. године убили више од 3.000 цивила, жена, деце, старих, мушкараца…

Церска битка била је прва победа снага Антанте (савезници) у Првом светском рату, борбе су вођене данима, а одлучена је борбом прса у прса. Битка је трајала од 15. до 24. августа, када је и последњи непријатељски војник био или заробљен или ван граница Србије.

Процене о броју жртава се разликују. Узима се да су Срби имали више од 3.000 погинулих са приближно 15.000 рањених, док је супротна страна имала око 8.000 мртвих и око 30.000 рањених. Заробљено је 4.500 аустроугарских војника.

Први светски рат отпочео је нападом Аустроуграске на Србију 28. јула 1914. године. То је било тачно месец дана после трагичног атентата у Сарајеву, када је младић Гаврило Принцип убио престолонаследника Аустроугарске Франца Фердинанда, што је искоришћено као повод за ултиматум и потоњу објаву рата.

Одмах по објави, уследили су артиљеријски напади преко Саве и Дунава, по Београду, Смедереву, Градишту, Шапцу и другим пограничним местима. Први плотун испаљен је са брода Бодрог на Београд. Тај брод је и даље у једном комаду и под именом Сава налази се поред Бранковог моста у Београду.

Срби су знали да је немогуће да бранити целу границу у дужини од 550 км, па се војска повукла на одбрамбене линије у Шумадији, где су могли брзо да дејствују на западу и северу, а јаки одреди су постављени у Ваљеву и Ужицу,

У почетку Врховна команда је очекивала да ће аустријска 2. армија да изврши главни напад дуж Саве и Дунава и да ће се пробити долином Мораве.

Међутим, Аустроугари покушавају да пређу Дрину код Љубовије и Саву код Шапца, да би окупаторска војска 12. августа ушла у Лозницу. Ту и у селу Лешница, 13. аустроугарски армијски корпус је прешао Дрину, а истог дана 4. аустроугарски армијски корпус је прешао Саву северно од Шапца.

Дан касније окупиран је и Шабац а на фронту дугом 160 километара српски одреди на Дрини и Сави пружили су жилав отпор, користећи обилато боље познавање терена. Војвода Радомир Путник је наредио контранапад.

Сусрет две војске десио се у ноћи, праћен великим летњим невеременом на путу Шабац – Текериш.

Церска битка – Битка за Јадар Фото: Министарство одбране Србије, N1

Схватајући пресудну важност планине Цер командант Друге српске армије, генерал Степа Степановић је образовао Церску ударну групу од Моравске дивизије и Комбиноване дивизије са циљем напада у долини Јадра, а затим и заузмања доминантних кота Тројан и Косанин град. Комбинована дивизија је поднела највећи терет борбе. Из строја је избачено 22 одсто људства – 4.984 војника и 66 официра.

Приближно у 3 сата ујутро 15. августа, Комбинована дивизија запутила се усиљеним маршем потезом Бањани, Свилеува, Драгиње, Каона, Криваја пут Цера, дужине око 40 километара. Делови те групе наилазе на трупе Аустроугарске ноћу око 23.00, на падинама Цера, код Текериша.

Уследила је битка. Борбе су вођене и прса у прса, да би потом следили артиљеријски дуели. Иако с променљивим успехом Срби су потукли трупе Аустроугарске.

Можда преломни део десио се 18. августа, када Срби одбили Аустроугарски јутарњи напад док је на другом месту, контраофанзива Друге српске армије настављена дуж Цера и Иверка. Први напад Срба је одбијен, али су напади настављени и током ноћи, да би изјутра 19. августа, Срби су уништили аустроугарске снаге и заузели градић а затим почели да потискују непријатеља дуж целог фронта.

До 20. августа био је у току бег према Дрини. Из Шапца су побегли ноћу 23. на 24. август после жестоких борби око града.

„Ви мене обористе, ђенерале, а Швабе преко Дрине“

 

Један од оних који су се срчано борили тамо где је било најтеже био је мајор Курсула. Њега је као студента војвода Степа Степановић оборио на испиту, јер је Курсула тврдио да ће у случају напада на Србију Аустроугарска кренути преко Дрине. Тај детаљ је обрађен и у филму „Марш на Дрину“.

 

„Ви мене обористе на Академији, господине ђенерале… Сећате се… Из стратегије… Рекох на испиту да ће Швабе ударити преко Дрине…то ће бити изненађење…обористе ме на испиту а показа се…“

 

„Курсула…“, прекиде га Степа помало љутито.

 

„Па шта што су ударили преко Дрине… Кога су изненадили… Видиш да ћемо их сатрти… Проћи ће исто као и ти на испиту, мој мајоре Курсула“.

 

Онда приђе мајору, скиде шапку и загрли га. Пажљиво га пољуби у чело, посред оних завоја. Ретко је то чинио Степа, врло ретко.

 

„Данас те оценила Србија, господине мајоре…највишом оценом…“одмаче се па настави.

 

„Срећне ти ране Курсула… Да је Србији више оваквих официра као што сте Ви, господине мајоре… Могу Швабе да ударе са Марса, свеједно… Оборио Вас јесам…. Али сам поносан да сам предавао војнику који је израстао у таквог официра… А сад у трупу, брзо… Војска Вас чека, Курсула… Збогом и поздравите ми Штурма…“

 

(из филма „Марш на Дрину“, 1964)

 

Многи аустроугарски војници су се удавили у реци бежећи у паници. Српски извештаји са фронта су говорили „да се непријатељ повлачи у највећем нереду”. Радомир Путник је обавестио српског краља Петра у телеграму “да је главни непријатељ поражен код Јадра и на планини Цер и да их њихове снаге прогоне”.

Пораз снага Оскара Поћорека био је потпун. На слободној српској територији није остао ниједан аустроугарски војник.

Генерал 2. српске армије Степа Степановић је добио чин војводе, после његовог успешног командовања у бици.

Француски новинар Анри Барби је известио:

“Простор између Цера и реке Јадар, где се силна битка догодила, није био ништа друго до масовна гробница и распаднуто месо… Из сенке шуме се ширио смрад тако гадан да је прилаз врху Цера био немогућ. Број лешева је био тако велики да је Друга армија због недостатка времена била приморана да прекине њихов покоп”.

На крају борби, Срби су открили доказе о страшним злочинима у градовима и селима, која је аустроугарска војска окупирала. Стотине мушкараца је насумично убијено, а многе жене и деца су најпре силовани, пре него што су убијани. Многе злочине су чинили други Јужни Словени, служећи у аустроугарској војсци.

Српски генерал Павле Јуришић Штурм је изјавио:

“Аустријска војска је починила страшна зверства на нашој територији. Група од 19 (мушкараца, жена и деце) су пронађени поред гостионице Кривајица. Свезани су заједно и затим ужасно измасакрирани. Таква група људи је нађена и код Завлаке. Мале групе убијених и унакажених људи, углавном жене и деце, су нађени широм села. Једној жени је одерана кожа, а другој су одсечене груди… Још једна група од 12 жена и деце су пронађени свезани заједно и измасакрирани. Сељаци кажу да се такве ствари могу видети свуда”.

Успех битке је привукао светску пажњу на Србију и донео јој наклоност у неутралним и савезничким земљама јер је битка била прва савезничка победа над Централним силама у Првом светском рату.

Као последица, многи странци су дошли у Србију крајем 1914. нудећи финансијску, политичку, хуманитарну и војну помоћ. Новински чланци у одбрани Србије су постали чешћи у британским новинама, а земља је била толико цењена да су одређене културне групе у Италији подржавале улазак Италије у рат на страни савезника, користећи Србију и Црну Гору за пример.

Мала Србија са око 4.000.000 становника на територији од 87.800 км² морала се супротставити нападу далеко моћније Аустро-Угарске монархије са 51.390.000 становника са територијом од 676.615 км².

П. В. П.