Нови Стандард, 16. 10. 2019, Владимир Коларић: Ко су заиста били „отписани“? [Филм]

Кадар из докуметарног фила „Заиста отписани“, Жарко Тодоривић Валтер Фото: Погледи.рс, screenshot

Документарни филм „Заиста отписани“ Милослава Самарџића открива ко су били прави београдски илегалци током Другог светског рата

Пре појаве телевизије и рокенрола популарна култура као облик јавне и масовне културе модерних друштава на англоамеричком културно-цивилизацијском простору још није у потпуности однела планетарну победу у борби за људске душе над другим облицима јавне културе. Али Други светски рат је демонстрирао моћ англоамеричког типа модерне јавне културе у пропагандне сврхе, што ће у послератном а нарочито хладноратовском периоду бити изузетно вешто искоришћено за успостављање и утврђивање англоамеричке глобалне хегемоније.

Популарна култура је одиграла значајну улогу у пропагандној хероизацији америчке и делом британске војске у овом рату, али и њихових савезника, од којих је један од најважнијих био генерал Дража Михаиловић и Југословенска војска у отаџбини на чијем се челу налазио. Није зато чудно да, попут два релативно скорашња филма посвећена Михаиловићу („Генерал Михаиловић – Херој и казна“, 2015, Небојше Пајкића и Илије Лабала и „Генерал Дража Михаиловић“, 2018, Милослава Самарџића) и документарни филм „Заиста отписани“ (2019) у режији Милослава Самарџића полази од популарних медијски посредованих представа у намери да осветли улогу Југословенске војске у отаџбини у Другом светском рату.

ИСТОРИЈСКА НЕАУТЕНТИЧНОСТ

Самарџић у овом документацу не полази од америчке, већ од масовне медијске културе југословенског социјализма, која је своју симболичку и вредносну легитимизацију великим делом тражила у такозваној народноослободилачкој борби, односно конструкцији улоге коју је у овом сукобу играо такозвани партизански, односно комунистички покрет отпора немачком окупатору и његовим сарадницима. Аутор овим филмом не настоји да демонстрира само историјску неаутентичност важних медијских пропагандних топоса послератног југословенског режима, који су имали претензију на коначну и неупитну истинитост, већ и да покаже да су се они неретко (аутор би можда рекао – по правилу) темељили на историјским фалсификатима.

Овим филмом су, наиме, представљени аутентични, историјски верификовани београдски илегални борци против немачких окупатора и (у овом филму се то нимало не забашурује) њихових окрутних сарадника, који, међутим, нису припадали комунистичком, већ такозваном четничком покрету отпора. Овде се не ради само о тврдњи о већој снази овог другог покрета, већ и о југосоцијалистичком наративу као конструкцији заснованој на фикционализацији историјски постојећих ликова и догађаја, али са промењеним идеолошким идентитетом актера: акције припадника илегалног покрета Југословенске војске у отаџбини, наиме – па тако и у серији „Отписани“ – приписане су комунистичким илегалцима, по принципу неке врсте готово магијске крађе „слободарске“ харизме која се просто нудила кинематографској фикционализацији.

Самарџићев филм је прегледно структурисан, посвећен је излагању података, уз свест о полемичности и недовољној јавној афирмацији тих података и перспективе коју заступа. Филм се састоји из нараторског гласа, излагања сведока посебно за потребе филма, обимног фотографског и нешто мање филмског архивског материјала, од којих један део није познат широј јавности, као и оригиналне и коришћене музике.

САМАРЏИЋЕВА ЈАСНА ВИЗУРА

Аутор се труди да тон филма не буде острашћен и једнодимензионалан, али ни да симулира објективност: ауторова визура је јасна и незамућена компромисерством својственим људима запосленим у јавним и образовним институцијама или професионално посвећеним филмској (или уопште уметничкој) каријери са припадајућим опрезним односом према изворима (државног) новца. Самарџић делује као човек који се, свидело се то нама или не, изборио да слободно говори оно што мисли и осећа, што, кад се макар мало освестимо, схватимо да је код нас застрашујуће ретко. У односу на Самарџићев филм о Дражи Михаиловићу, „Заиста отписани“ садржи више наративних па тиме и емотивних потенцијала, мада не у мери да потисну тежњу за прегледним излагањем аргументације.

Међутим, оно што је најлепше у овом филму, као и у сваком уосталом, јесу људска лица његових јунака, чија конкретност, племенитост и лепота пропагандне конструкције руши јаче него било који аргумент, документ или податак. Тиме се он, више него било чим другим, супротставља готово социопатској неосетљивости према судбини сопственог народа многих острашћених противника макар и уравнотеженијег тумачења улоге Југословенске војске у отаџбини у Другом светском рату. Од страдања Срба у двадесетом веку гора је само равнодушност нас данашњих и затварање очију пред њиховим размерама и последицама, а најгори од свега је систем наследне моћи који се све до данас преноси и управља нашом друштвеном и политичком свешћу.

У прошлом веку смо остали на граници биолошког истребљења и, не мање важно, без истинске, друштвено одговорне елите, у које су неспорно спадали и неки од јунака овог филма. Али нада је што смо упркос свему још овде, нада видљива како у очима тих, привремено поражених, „заиста отписаних“ протагониста Самарџићевог филма, тако и у очима неких од данашњих, који можда чекају само добро срочен и убедљив позив да се ставе у службу једне мисије која знатно превазилази њихове мале, колонијалном свакодневицом опхрване животе. Очима у којима је више љубави него страха; а то је предуслов сваке храбрости и сваког великог дела.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.