Вечерње новости, 6. 11. 2024, Не заборавите, сви смо ми са Косова и Метохије: Храбра бака Бранка Миловановић (90) из Гојбуље, годинама одолева притисцима Албанаца

Вучитрн, Гојбуља: Кућа која је Шћиптарима трн у оку Фото: Вечерње новости, Д.З.

ПАМТИМ дуго… чини ми се још од друге године живота. Памтим ратне године, од четрдесет и прве до четрдесет и пете и могла бих и о томе да причам бесконачно…

Свашта сам преживела и много шта је стало у мојих деведесет година. Ја сам на крају пута, али бринем за млађе и како ће да се заврши ова ситуација, како ће све ово да се оконча… Бринем за децу, синове, унучиће, за читав наш народ…

Бака Бранка Миловановић из косметског села Гојбуље напунила је деведесет година. У њих је каже, стало и радости и туге, али понајвише борбе за опстанак. Јер, њено имање у селу надомак Вучитрна последњих неколико деценија често је било на мети Албанаца који су желели да га купе. Плодно земљиште, нетакнута природа испод падина Копаоника и два извора минералне воде, један у самом дворишту, други на имању, били су примамљиви за оне који јуришају на све српско.

 

Уздам се у Бога

 

НЕ могу да грешим душу, неко време ме нико не напада. Лопови су изгледа одустали јер више немају шта да украду, а и они који су желели да ме преваре и откупе имање. Иако је мој син поставио својевремено камеру на улазу у кућу и њу су преко ноћи украли. Тако да више не рачунам ни на чију помоћ, већ се уздам у Бога, па како ми он буде одредио, нека тако буде – говори нам бака Бранка док нас уз помоћ штапа испраћа кроз уређено двориште пуно јабука, крушака, ораха…

 

– Срећом, Бог ми је сачувао памет, мада се и сама чудим како сам нормална кроз шта сам све прошла. Јер нападали су ме ноћу у самој кући, опљачкали све што су могли, а потом ми у подрум доносили крадене ствари. Њиховим подметањима није било краја, али срећом, полиција је ипак реаговала на моје позиве – причала нам је својевремено у даху бака која је упркос томе што има комшије прилично изолована.

Јер, иако се са леве стране налази српско домаћинство у њему су старији чланови, док је део имања иза бакине куће, на који свакодневно гледа са својих прозора и терасе, комшија Србин продао Албанцима. Са прилазног пута до бакине куће до које се долази мостићем преко речице, у готово самом центру села, већ је никла нова двоспратна кућа коју је саградио Албанац. А има их, како нам кажу мештани, све више и више…

– У селу је до 1999. године било стотину српских кућа а сада је једва тридесетак, јер се досељава све већи број Албанаца – каже нам Братислав Костић, председник Месне заједнице Гојбуља, који с тешком муком изговара да се последњих година Албанци буквално утркују ко ће да откупи српско имање. Међутим, бака Бранка каже да њено имање – није на продају. Тако мисле и њена два сина, од којих један са породицом живи у Косовској Митровици а други је на привременом раду у Норвешкој. Управо зато на вратима једне од две лепо уређене приземне куће, сачекује нас бакина снаха Весна која је из десетак километара удаљене Митровице дошла да помогне баки око припремања славе.

Јер, иако је покретна и сама брине о себи, године су се одразиле на бакин живот. Међутим, њена одлука да не одлази из своје куће, упркос нападима које је преживела – није се мењала.

– Упркос свему, решена сам да не идем одавде док ме тело и глава служе. Иако ме син који са породицом живи у Митровици зове да живим код њих, ја не одступам од своје намере да останем на свом прагу. У овом селу сам рођена, овде сам се удала, основала породицу, само овде могу да живим – прича бака Бранка док јој једна суза клизи низ образ.

Док је снаха послужује соком и кафом, као и посетиоце, бака тихо додаје да не жали због одлуке да остане на своме. И док погледа упртог у даљину са фотеље у дневној соби каже да за свој живот никада није страховала, понавља да брине о својим синовима и њиховим породицама, као и о петоро унучади. Иако свесна да је сваки дан за Србе на КиМ неизвестан, бака признаје полутихо да верује у некадашња предсказања, али и како каже Божанску правду, да ће наш народ остати на својим огњиштима и да ће и даље то бити српска земља јер је оно како нам испраћајући додаје – српска колевка.

– И не заборавите, сви смо ми са Косова и Метохије – поручује нам Бака Храброст, како је увелико зову комшије и сви који су упознати са њеном непоколебљивошћу.

Предосетила застрашивање

СВЕСНА да ни у сопственој кући није безбедна, погледа упртог у даљину, бака Бранка прича да иако је огуглала, раније док су напади били чешћи од нервозе није могла да заспи. Поготову када је предосећала да ће покушати да је заплаше. Тада би јој, причала нам је, од страха усне отежале па је једва успевала да позове полицију и каже им због чега их зове, јер јој је син повезао телефон са бројем полицијске станице у Вучитрну.

 
Драгана Зечевић