Патриот.рс, 27.6.2018, Дојнице: Село кога више нема

Фото: Patriot.rs

На данашњи дан 27. јуна навршава се 19 година од стравичног злочина албанских екстремиста у селу Дојнице код Призрена.

Тог врелог, јунског дана киднаповано је 16 жена и стараца српске националности. 27. јуна 1999. наоружани албански екстремисти – припадници терористичке „ОВК“ упали су у етнички чисто српско село Дојнице у општини Призрен где су починили тежак масакр. Киднаповано је 16 цивила (15 Срба и један Бошњак) а њихова тела до данас нису пронађена. Међу жртвама је било девет старијих жена.

Према попису из 1991. у Дојницама је живело 90 становника српске националности а данас је ово место избрисано са лица земља. Албански злочинци су читаво село спалили до темеља а све српске куће и друштвене објекте сравнили и порушили. Уништени су и сеоско гробље и православна црква.

Српски цивили одлучили су да остану у своме селу и након доласка међународних снага, верујући да им комшије Албанци неће наудити будући да никада никоме нису нешто нажао учинили. Међутим, таква пацифистичка мисао им је брзо дошла главе. Звери у људском облику убијали су све пред собом. Злочинци жедни крви нису штедели ни жене, ни немоћне старце, па чак ни децу.

„Тог кобног 27.јуна 1999. Године остали су углавном у селу стари и немоћни, вероватно као и сви, размишљајући да никада ником ништа нажао нису учинили нису напустили село“, испричао је пре неколико година за медије Миодраг Антић коме су у Дојницама убијени мајка и отац.

Након уласка ОВК терориста у село, Ђекић Срећко, Н.Б. и С.М. успели су да побегну сакривши се у оближњи канал где су их пронашли припадници КФОР-а и склонили у Богословију, док се осталим отетим становницима села Дојнице од тада губи сваки траг. Неколико дана касније, Ђекић Срећко је из Богословије отишао да се састане са познаником из села Скоробиште, општина Призрен, и више се није вратио.

Према наводима сина отетог Спасић Јефте, Спасић Ђуре, његов отац је 9. јуна 1999. године, разговарао са командантом ОВК Екремом Реџом, о заштити српских цивила из села Дојнице. У преговорима је такође учествовао и припадник ОВК Суљејмани Рифат, бивши официр југословенске армије.

Посмртни остаци киднапованих Срба до данас нису пронађени а постоји велика сумња да се налазе у некој од многобројних масовних гробница на територији Призрена. Такође, постоје индиције да су киднаповани Срби били жртве трговине органима.

Тужно је и жалосно што масовни злочин у Дојницама никада није добио медијско покриће онако како се то чини у случају злочина у Старом Грацком, Кошарама или Гораждевцу. Годинама обележавање страдања невиних цивила у Дојницама пролази у потпуној медијској тишини.

За злочин над 16-оро српских цивила до данас нико од албанских злочинаца није одговарао, нити је процесуиран. Општинске власти у Призрену такође одбијају и постављање било каквог спомен обележја које би сведочило о тешком злочину који је почињен у јуну 1999.

Албански злочинци су само на подручју Призрена, у периоду од 1998-2000, убили и отели 350 грађана српске, ромске и бошњачке националности. Међу жртвама је било и деветнаесторо деце.

Најмлађе жртве албанског терора у Призрену биле су бебе: шестомесечна Зорица Димић, шестомесечна Самира Кастрати и четворомесечни Сава Младеновић који је спаљен са својом мајком у њиховој породичној кући у центру Призрена.

Јавности су такође позната и свирепа убиства шестогодишње Ане Такић на Велику Госпојину 1999. и дванестогодишње Изабеле Тамнику, девојчице турске националности