Печат, 13. 12. 2024, Како је Србоцид постао могућ? – Интервју: Драган Радовић

Гаравице Фото: РТРС, Борислав Здриња, predsjednik.rs

После проглашења НДХ, усташе започињу хапшења и врше прве ликвидације. У овом предјелу Крајине одвили су се незапамћени злочини из страсти према српском народу. Жртве нису само убијане, већ су се зликовци над њима иживљавали – мучењима, скакањем по закланим жртвама, па чак и разношењем дијелова искасапљених тијела

Са Драганом Радовићем разговарали смо о његовом истраживању усташког злочина у бихаћком, цазинском и кордунашком крају, које је резултирало и потресним документарним филмом „Гаравице“, приказаном у Србији и Републици Српској. Филм је наишао на неподељене похвале свих који су имали прилике да се с њим упознају.

Владимир Дедијер, у свом „Дневнику“, описује признање усташе Јусуфа Пашагића, једног од главних организатора злочина и највећих злочинаца у бихаћком крају: „Главни део жртава, око 8.500, побијен је на Гаравици. Јусуф прича да је покољ трајао око 20 ноћи. Камиони су носили по 30 људи.– Ја сам сваке ноћи клао по 5 до 6 људи. Свега преко две стотине! – каже он хладно.“ Шта се десило кад су Гаравице у питању? Како је то било могуће?

Након проглашења НДХ и одласка њемачких и италијанских трупа са простора бихаћког краја крајем маја 1941. године, усташе започињу хапшења образованих и угледних Срба. Тада се врше и прве ликвидације на јами под Рисовом гредом или у Госпићу, односно логору Јадовно.

Узнемирени Срби тих дана могли су само видјети плакате на којима су наведена имена ухапшених свештеника, љекара, судија, адвоката, инжењера, учитеља и других, под изговором да су као „великосрби“ подривали нову државу. Да је то само изговор, показало се 20. јуна када је Љубомир Кватерник, велики жупан жупе Крбава и Псат, издао проглас којим свим Србима забрањује прилаз Бихаћу на удаљености од 15 километара. Само четири дана касније, из Бихаћа су протјерани сви Срби и Јевреји, да би на Видовдан, 28. јуна 1941. године, усташе започеле и рушење храма Силаска Светог Духа на апостоле у центру Бихаћа. Ово је означило и прво разарање православног храма у НДХ.

Након рушења храма, усташка власт отпочела је са слањем првих позива Србима да се одазову на радне обавезе, како би поправљали путеве, ишли на рад у Лику или у Њемачку. Многи Срби, не само да су се одазвали, већ су пошли и без позива за браћом или оцем. Ово је кључан моменат за разумијевање почетка страдања. Данас се често сусрећемо са питањем: како то да двојица или тројица усташа одводе колону Срба без отпора? Ово питање не може да се посматра из данашњег, већ из угла обичних људи 1941. године. А како је то, заправо, изгледало?!

Проглашење нове државе Срби нису дочекали са схватањем да је то њихова гробница. Самим доласком њемачких војника у народу се ширила мисао „Швабе поново дошле и основале нову државу“, алудирајући на скорију прошлост Аустроугарске монархије. Сам позив на радне обавезе није био ништа неуобичајено. То су већ радиле и Аустроугарска и Краљевина Југославија. Други важан стуб разумијевања је фришко сјећање на Први свјетски рат. Сваку непослушност аустроугарске власти су кажњавале сурово – слањем шуцкора, састављеним од Хрвата и муслимана, који би спаљивали кућу и имовину „непослушних Срба“, а често и убијали чланове породице – вјешањем, клањем, закопавањем живих људи у земљу и сл.

Управо због ових разлога и великих страдања током прошлих ратова завладало је опште мишљење да овај пут треба бити послушан новој држави, јер тако неће бити страдања. Међу Србима би се говорило „нисам никоме ништа крив, идем да завршим шта власт од мене тражи и бићу слободан“. Измучени народ је, заправо, признао нову државу како би спасио породице. Да НДХ није започела са злочинима, вјероватно устанака не би ни било, или бар не у таквом обиму. Као трећи стуб разумијевања, може се навести и потпуно неповјерење да ће било која власт „из чиста мира убијати народ“. Овакве примјере у својим мемоарима записао је и Драган Гргић.

Како је покољ изгледао у страхотном јулу 1941?

Тако су јулски дани пролазили у окупљању и затварању српских мушкараца у магацинима, школама, храмовима и другим пространим објектима. Половином јула, у ноћним сатима, од бихаћке куле кренули су први камиони са повезаним Србима на ливаде Гаравице, на свега три километра од центра Бихаћа. Исту ноћ извршене су ликвидације и закопавања у већ ископане гробнице. Ови злочини вршени су у почетку ноћу, а касније и дању, све до 5. августа 1941. године, када су због изливања српске крве у ријеке Клокот и Уну заустављене даље ликвидације на Гаравицама.

Ни рафали првих злокобних ноћи, ни ријечи првих преживјелих свједока, у први мах нису освјестили Србе у селима да њихови чланови породица не иду ни на какав рад, већ на стрељање на Гаравицама. Тек по учесталим свједочењима и крвавим траговима Срби схватају какво их је страдање задесило, али већ тада усташе упадају у српска села и у њима врше масовне злочине.

Ова хронологија догађаја побија сваку тезу да су Срби страдали због устанака, приступања партизанском или четничком покрету. Срби су страдали зато што су Срби, и то у периоду када никаквог организованог отпора није ни било. Први народни устанци започели су спонтано у селима, као одговори на масовне злочине. Тек након тога долази до повезивања устаника и стављања под партизански или четнички покрет.

Гаравице су, кажете, највећа, али нису једина масовна гробница Срба у бихаћком крају. Хрватске и муслиманске усташе, у чијим редовима се нашао и хоџа Бећир Борић, водиле су Србе под нож у Дурџића Гај, Мацине Долове, шуму Осоје, Делића Јаму, Пољице, Мехино Стање, Црно Језеро, Рисову Греду, Здени До и друга губилишта по селима, кућама, црквама и млиновима. Колики је укупан број људи који су страдали? Може ли се тај број, макар и делимично, утврдити?

На свакој од општина – Бихаћ, Цазин, Велика Кладуша, Босанска Крупа или Босански Петровац, налази се на десетине масовних стратишта српског народа. Само први злочини извршени су одвођењем мушкараца и ликвидацијама над јамама, али почетком августа, усташе започињу и са злочинима над женама и дјецом у самим селима.

Скоро да нема мјеста у ком најкрвавијим словима није урезано сјећање на „илинданске покоље“, односно најтрагичније дане српске историје на овим просторима. Учешће у масовним злочинима над српским женама и дјецом имали су и муслимански цивили, о чему свједочи и обимна архивска грађа. „Хајка на српски народ“, како су свједоци често у својим исказима наглашавали, је библијска голгота у којој је стратиште тамо гдје се Србин затекне – на путу, у млину, пред кућом, на њиви. Евидентирано је неколико десетина кућа, млинова и храмова у којима су српску дјецу живу спаљивали муслимански цивили са усташама.

На простору пет општина – Бихаћ, Цазин, Велика Кладуша, Босанска Крупа и Босански Петровац, 1964. године пописано је 24.124 имена српских жртава и 2.662 жртве других народа који су почетком рата живјели у тим општинама. Овај попис обухвата само дио страдалих српских жртава. Доказ за овакву тврдњу су публикације аутора који су на простору својих неколико села навели и до 50 посто више имена од званичног државног пописа.

Затим, документација Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача показује да је 1946. и 1947. године пописано мноштво имена којих нема на каснијем попису. Ови подаци до данас нису обрађени у форми структуре пописа жртава, већ се и даље налазе само као саставни дио исказа свједока. Ово су наредни истраживачки кораци Фондације „Заборављени коријени“, да се из мноштва извора формира комплетнији попис српских жртава и имовинске штете.

Како сте дошли до потресних сведочанстава оних који су, у доба масовних злочина у Бихаћкој и Цазинској Крајини и на Кордуну, били деца?

У почетку је било тешко пронаћи било кога ко би могао говорити о овим темама. Међутим, врло брзо је пут почео да се отвара. Показало се да српски народ има снажну вољу да запише истину о својим страдалницима. Не само да су се многи потомци жртава распитивали о још живим свједоцима, него су са својим пријатељима и учествовали у стварању филма.

Пошто сам путовао и снимао интервјуе самостално, када дођем, неко помаже у постављању опреме за снимање, неко спрема ручак, затим пријатељи кажу: боље да снимамо код мене, љепша је позадина у башти итд. Свако је остављао свој мали траг у филму и сви су се искрено радовали што ће прича о тешкој српској трагедији бити забиљежена на овај начин.

Иако су ме увијек дочекивали домаћински, посебан утисак на мене је оставио сусрет са дедом Душаном Богуновићем. Он је желио да будемо сами и био је нестрпљив да што прије дођем, па ме његов син позивао да провјери да ли заиста долазим. Када сам дошао, дочекао ме као полазника. Сто је био препуњен разноврсном храном и пићем, а он ме уз осмијех дочекао: па сине, млад си, а пишеш о овим нашим мукама. Чим смо започели са снимањем, деда Душан је смијех замијенио сузама и потресним сјећањима. На моменте је руком стезао статив од расвјете. Заправо, тражио је начин да своју емоцију испразни кроз стисак. Предложих да зауставимо снимање, али је одлучно одговорио: нећемо стајати, ово морамо записати. И након снимања смо дуго разговарали. Тада ми је понудио и да преспавам код њега, али сам морао путовати даље.

Током снимања филма, велику подршку у проналажењу свједока пружио је један од саговорника из филма – Илија Шикман, пуковник у пензији, родом из села Крндија код Цазина. У теренским истраживањима, често би са мном учествовао и о. Славиша Милиновић, парох бихаћки.

Док сте радили на књизи, дошли сте и до приче Драгана Гргића, Србина партизана, који је трагедију свог народа описао у роману „Корана ко рана“, али није успео да је објави, јер га је комунистичка власт спречила, бранећи „братство и јединство“. У њему су, између осталог, дати страхотни описи усташке бестијалности. Ко је био Драган Гргић?

Драган Гргић, рођен 1917. године у селу Марин Мост код Цазина, 1961. завршио је писање романа на 500 страна. Била је то прва књига о страдању Срба и злочинима хрватских и муслиманских усташа на простору бихаћког краја и јужног Кордуна. Трагични период рата обиљежио је губитак оца, мајке и брата, као и рањавање у борбама против усташа.

Након завршетка романа, носилац „Партизанске споменице 1941.“ суочава се са забранама, кривичном одговорношћу и притисцима државних власти. У тако неријешеним сукобима преминуо је од посљедица инфаркта 1985. године у петроварадинској болници. Иза њега није остало потомство. Остао је само један испражњен трофејни пиштољ и посљедња нада да ће доћи боље вријеме када ће неко објавити његово животно дјело и да истина о страдању српског народа неће остати заробљена међу корицама двије ћирилицом исписане свеске. То вријеме је дошло и Гргићев историјски роман 2023. године издаје Фондација Заборављени коријени.

У Гргићевој књизи налази се и овакав опис: „Штала гостионичара Дане Гашљевића била је доста дуга и широка и ту су се годинама склањали кочијаши са колима и коњима од невремена. Она је била патосана даскама преко греда и ту је раније гостионичар стављао сијено. Сада су ту смјештали ухваћене мушкарце, док су жене и дјеца били у приземљу. У одјељењу за мушкарце, у поткровљу, монтирали су неки рибеж са оштрим ножевима који су окретала четири злочинца и ухваћене људе живе гурали у ту справу ђе су их рибали као купус. Просута крв орибаних људи цурила је између дасака и шкропила доље по женама и дјеци, тако да су сви били мокри од људске крви, а за кратко вријеме крв се сушила и згрушавала на оној одјећи што су имали на себи. Та мучионица за уништавање људи трајала је неколико дана јер су расуте хорде у пострадалим селима и околини увијек успјевале да неког нађу, ухвате и доведу. Чим нова групица буде доведена, одмах се зна: мушкарци старији од четрнаест година иду горе под кров ђе се налази рибеж, а остало све у приземље. Било је језиво чути кукање и дерњаву људи кад их приводе рибежу и гурају унутра. У приземљу се нагомилало жена и дјеце да није могло више стати те су их по групама некуд одводили.“ Како је било могуће да се овакво злочинаштво запати међу људима који су, до јуче, били комшије и сусељани?

У овом предјелу Крајине, као и на многим другим просторима проглашене НДХ, одвили су се незапамћени злочини из страсти према српском народу.

Жртве нису само убијане, већ су се зликовци над њима иживљавали – мучењима, скакањем по закланим жртвама, па чак и разношењем дијелова искасапљених тијела. Поједина дјеца и унуци преживјелих свједока нису вјеровали својим родитељима, дједовима и бакама да се то заиста дешавало и говорили су да преувеличавају.

Када су погледали филм, односно приказана архивска документа и свједочења петнаест људи који говоре исто, најблаже речено – занијемили су. Унук једног деде се јавио након филма јер је осјетио грижу савјести што није вјеровао своме деди док је био жив. Говорио је како га је филм потресао до те мјере да је добио грозницу и није могао спавати. Ово уједно продубљује саму трагедију, јер у потпуном занемаривању сопствене трагичне прошлости данас се сусрећемо са изазовима да сами себи отворимо очи и докажемо страдање. Како онда доказати другима?!

Радите и на издавању зборника докумената из Другог светског рата. Већ сте објавили документе о злочину Црне легије на Старом Броду код Вишеграда, а припремате такву књигу и о Гаравицама. Зашто је наша историографија тако мало користила аутентичну документацију оног доба, од усташких наређења до признања злочинаца којима је суђено после Другог светског рата? Да ли за овакве пројекте добијате подршку?

Постоји мноштво архивске грађе о српским страдањима насталој у периоду и након завршетка Другог свјетског рата. Архивско истраживање захтјева вријеме и посвећеност, али и одређени новац. Са друге стране, многе државне и црквене институције не показују вољу и истрајност, због чега се овакви пројекти завршавају за свега неколико мјесеци.

Има много тога што још може да се уради – да се интервјуишу још живи свједоци, лоцирају стратишта на терену, обради архивска грађа, допуни попис жртава итд

Има много тога што још може да се уради – да се интервјуишу још живи свједоци, лоцирају стратишта на терену, обради архивска грађа, допуни попис жртава итд.

Из таквог рада произашло би мноштво филмова и публикација. Свједоци смо и да међу Србима израстају велики историчари и национални прегаоци, али њихове могућности су најчешће сасјечене одсуством подршке Цркве и државе.

Навешћу једно парадоксално искуство, које ми се поновило неколико пута, а то је да представник државне или црквене институције, у жељи да подржи рад Фондације „Заборављени коријени“, све то искаже ријечима: „да припомогне рад Фондације“. Дакле, приватна организација је носилац националних пројеката, а држава или Црква ће да „припомогну“. Ако говоримо о подршци, једина подршка за сав досадашњи рад услиједила је од предсједника Републике Српске, господина Милорада Додика. Поред тога, све је остало на мноштву исцрпљујућих разговора. Не говорим ово да бих се жалио, већ тиме наглашавам претходну тврдњу. А моја одлука од самог почетка је јасна – својим личним средствима и трудом тесати камен истине и зидати храм посвећен српским мученицима који нико никада неће моћи да сруши.

За крај, лично питање – како сте кренули да радите причу о Гаравицама, Бихаћу, Цазинској крајини, Кордуну? Ви сте са Сокоца, тамо родбине немате. Да ли Вас је покренуло оно Шантићево „Мене све ране мога рода боле“? Имате ли планове за будућност?

Питање истраживања Гаравица и буђења емоција у мени је много дубље од онога што би се могло одговорити у току једног интервјуа. Сваки секунд документарног филма „Гаравице“ сам проживио. Није било дана, ни часа, када нисам размишљао, а ноћу и сањао. Занимљиво је да никада нисам сањао ништа потресно што би ме могло узнемирити, али сам често сањао како пишем текст или радим нешто, па су ми неријетко идеје и у сну долазиле. Можда најемотивнији тренутак је био буђење на пун сат, у 12 часова, затим у 1, 2 или 3. А то је било вријеме у које су вршене ликвидације на Гаравицама.

План за будући рад је издати најмање три зборника докумената о простору бихаћког краја, затим употпунити попис жртава колико је могуће.

Поред тога, направити серијал документарних емисија у којима би се обрађивале теме које нису могле да буду обухваћене филмом. У припреми је и једна лијепа публикација – фотомонографија која ће садржати фотографије са пројекција, текстове обраћања, новинске чланке, биографије и фотографије свједока, кумство након филма, детаље о књизи „Корана ко рана“. Уз фотомонографију ће бити приложен и документарни филм „Гаравице“ у ДВД формату.

Поред тога, у току је снимање документарног филма „Стари Брод“ о страдању Срба на простору романијског краја. Вјерујем да ћу стићи завршити до краја идуће године.

У припреми су и други пројекти, а у даљем раду, план је објавити још мноштво прикупљене архивске грађе, фотомонографија, публикација, карти стратишта, документарних филмова и емисија о страдању српског народа током Другог свјетског рата. Хвала Богу, имам снажну и непоколебљиву вјеру и вољу, иако је некада тешко финансијски испратити ове подухвате. Ипак, много је боље што је тако, него да је обрнуто.

ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Драган Радовић рођен је 1991. у селу Крушевци, односно у Општини Соколац у Републици Српској. Основну и средњу гимназијску школу похађа у Сокоцу, након чега 2010. наставља школовање на Електротехничком факултету у Источном Сарајеву. 2014. дипломира на одсјеку за рачунарство и информатику. Још у току студија запошљава се и од тада до данас ради на развоју софтвера и електронике на домаћим и иностраним пројектима. 2020. године покреће пројекат „Заборављени коријени“ са циљем стварања документарно-филмског садржаја о културном, историјском и вјерском насљеђу српског народа. 2023. региструје истоимену фондацију, која, осим видео продукције, почиње да се бави и издавачком дјелатношћу. Самостално истражује и финансира пројекте фондације од свог инжењерског посла, а такође пише текстове, ради видео снимање и монтажу. Данас са супругом и двоје дјеце живи у Источном Сарајеву.

 
Владимир Димитријевић

Печат, 13.12. 2024. Бр. 838