Петровград.орг, 25.9.2018, Сребреница у Другом светском рату – заборављени геноцид над Србима

Хроника нашег гробља аутора Миливоја Иванишевића – Књига која оптужује и отима од заборава геноцид над сребреничким Србима. Фото: Петровград.орг

Познато је да већина Срба и светска јавност не зна за чињеницу да је у околини Сребренице у току Другог светског рата „нестало“ више од 6.400 Срба, док је званична државна комисија после рата избројала 2.262 убијене српске жртве.

За те злочине су претежно биле одговорне усташке снаге, у чијим редовима су служили и многи муслимани из тог краја. У Титовој СФР Југославији је у име „вишег циља“ постојало прећутно гурање под тепих, свих чињеница о овим дешавањима, што је равно почињеном злочину.

Један од историчара новије генерације Немања Девић је о страдању Срба сребреничког краја у 20. веку, својевремено рекао, да је према подацима послератне југословенске Земаљске комисије утврђено да су Срби у Сребреници током Другог светског рата претрпели велика страдања.

Тадашња југословенска Земаљска комисија, која је деловала после Другог светског рата, утврдила да су усташе у Сребреници убиле 2.262 српске жртве, од којих су 1.186 биле деца, жене и старци, а да је 1.118 жртава убијено ножем, секиром и тупим предметом, што би свугде у цивилизованом свету морало бити квалификовано као геноцид.

Сведоци су говорили да је у магацину локалне задруге постојало „буре крви“ са 150 литара прикупљене крви од Срба које су усташе клале над тим буретом, а које је било припремано као поклон Павелићу. Усташе  су упадале Србима у куће, пресретали их на улици, заробљавали и убијали, углавном ножевима, секирама, тупим предметима, као и да су прво побијени српски прваци, свештеници, учитељи.

Више о злочинима, на подручју Сребренице у Другом светском рату, може се прочитати у књизи Хроника нашег гробља аутора Миливоја Иванишевића из Београда. Сведок, тих данас заборављених догађаја Србислав Блажић јереј о овом геноциду каже следеће према извору: Архив Србије, Фонд Комесаријата за избеглице и пресељенике, комесар Тома Максимовић, при влади Милана Недића 1941-1945.

„До избеглиштва био сам парох кравички у Кравици, општина Кравица, срез сребренички, арх. намесник власеничко-сребренички, епархија зворничко- тузланска. У тој општини је становништво било 80% српско-православно, а 20% муслиманско. Католика уопште није било.

Одмах по окупирању од стране хрватске војске и усташа забрањена је била служба Божја по црквама као и сва друга чинодејства. Тројица мојих парохијана и ја били смо затворени у строги војнички затвор у Дрињачи. У затвору смо провели скоро месец дана. По пуштању ја сам се морао јављати сваки други дан сатнику у Дрињачи и нисам смео никуд ићи од куће нити ми пак ко долазити.

Хрватске и усташке патроле вршиле су претрес по селима, одузимали су све што су могле, почев од веша па до крупне стоке. Кињили су и мучили све редом. Силовали су све што су хтели.Пред Видовдан су злостављања била на врхунцу. Затварања су почела у масама. Затворили су све ђаке Србе, међу којима је био и мој брат свршени богослов Мито Блажић и све их протерали у Сарајево. На два дана пред Видовдан најсретнијим случајем пребегао сам у Србију.

По мом одласку мучења су се претворила у убиства, а то често уз најгрознија мучења. Тако је у Дрињачи, седишту хрватске сатније, у магацину земљорадничке задруге, над једним буретом заклано осам виђених Срба из Дрињаче и околине. Гледао сам својим очима њихову усирену крв у бурету и заједничку раку из које су вириле кости с којих још месо није било спало.

У Власеници, у тзв. Рашићевом Гају, на најстрашнији начин убијено је око 80 највиђенијих Срба. Све су их стрпали у једну огромну јаму. Било је случајева да су Србе живе бацали поломивши им претходно руке и ноге. Кад сам у августу месецу прошле године посетио то свето место на сто и више метара осећао се ужасан задах, а безброј паса и орлушина било је у јами.

На најгрознији начин убијени су и свештеници: прота Душан Бобар, архијерејски намесник у Власеници, јереј Милош Савић, парох милићки, јереј Драгомир Маскијевић, парох копривски, јереј Љубомир Јакшић, парох хан-пијесачки, јереј Јанко Савић, парох кнежински, сви су из архијерејског намесништва власеничко-сребреничког.

И интелектуалне и физичке убице били су Муслимани. Гледао сам леш почившег брата јереја Максијевића. Страшан је био. Очи извађене, уши одсечене, а кожа са леђа згуљена.

Преостали свештеници и интелектуалци Срби били су протерани за Цапраг. Успут су им одузели све покретне вредности и готовину, а непокретне вредности стављене су на расположење хрватској држави.

Убиства у масама, која су предстојала у најскорије време, спречена су устанком.

О интервенцији од стране муслимана не треба ни говорити, јер су водећи у злостављањима и прогањањима били бивши политички прваци, верски поглавари и интелектуалци“.

Злочини над Србима у последњем рату 90-их година у Сребреници дешавали у истим селима као и у Другом свјетском рату – Кравице, Факовићи, Скелани, Залазје, које су вршили Јуре Францетића „Црна легија“ и муслиманска милиција. То је значајна чињеница која много говори о ономе што ће се десити на истом подручју у последњем рату..

Највећи покољи у Сребреници у Другом светском рату десили у јуну 1943. године, када је у једном дану убијено 98 српских цивила, а у селу Залазје је убијено 105 цивила. Ове је злочине предводио усташки натпоручник Фрањо Курелац. Ни он нити његове усташе нису биле осуђење пред комунистичким судом у Сарајеву који је донео пресуду да „нема доказа и да се ствар предаје забораву“, баш као и што Насер Орић није осуђен за злочине над Србима у Сребреници у последњем рату.

У последње време има покушаја у јавности БиХ да се подцрта помиритељска и спаситељска „шиндлеровска“ улога појединих припадника из редова муслиманског свештенства у спасавању живота Срба из Сребренице и околине у току Другог светског рата. Иако је таквих покушаја било, посебно је познат светао пример имама Шефкета ефенди Курта из Тузле, треба рећи да они покушаји спашавања комшија од стране имама Алије Кламчевића из Сребренице, нису имали утицаја на геноцид који је над српским народом изведен у овом крају.