Политика, 19. 10. 2024, Доктор Рајан је и заставама чувао рањенике од артиљеријске ватре

Доктор Едвард Рајан Фото: Изложба „Америчка медицинска мисија за Србију и српску војску у време Великог рата 1914–1918”, Политика

Централно место на изложби „Америчка медицинска мисија за Србију и српску војску у време Великог рата 1914–1918”, отвореној у ужичком Историјском архиву, припада др Едварду Рајану (1883–1923), хирургу из САД, шефу прве америчке медицинске мисије (од 15 здравствених радника) која је у нападнуту Србију дошла у најтежим данима Првог светског рата да помаже рањенима и унесрећенима, лечи оболеле. Рајан се за овај хуман и опасан чин пријавио као добровољац, а медицински материјал је обезбедио од средстава добротворке Хелен Хатлин Џенкинс.

Ево шта о томе пише на паноима ове изложбе: „Америчка медицинска мисија кренула је за Србију 9. септембра 1914. редовном линијом трговачког парног брода из Њујорка за Пиреј, а затим до Солуна. Преко Ниша у Београд мисија је стигла 16. октобра 1914. О саставу мисије писала је ’Политика’ од 13. октобра 1914. у тексту ’Американци у Србији’ са поднасловом ’Ко је доктор Рајан и остали чланови мисије’. Лист бележи:

Амерички Црвени крст у медицинску мисију послао је у Србију три хирурга и 12 школованих болничарки. Они су дошли под управом др Едварда В. Рајана. Др Рајан, као и друга два хирурга исте мисије (др Џемс Донован и др Виљем Ахери), свршили су медицински факултет универзитета Форахам у Њујорку, који се сматра једним од најбољих у Сједињеним Државама. По свршеним студијама др Рајан је провео дуже време на пракси по првим њујоршким болницама. Специјализовао се у Градској болници у Њујорку, као и у Болници њујоршке општине и другим клиникама које стоје у вези са њујоршким универзитетом.

По завршетку своје клиничке праксе др Рајан је отишао у Мексико, где је за време револуције 1913. учинио врло много у погледу лекарске помоћи. Пропутовао је цео Мексико водећи бригу о америчким поданицима које је револуција затекла на мексичком земљишту. Налазио се на самом бојишту и присуствовао биткама код Тореона, Сан Педра, Салтила, Монтереја… У многим приликама он је био једини лекар који се налазио у борбеној линији. У Мексику је провео скоро две године, након чега се вратио у Америку.

Када је искрснуо европски рат и када је амерички Црвени крст решио да пошаље своју помоћ разним зараћеним државама, др Рајан је био први човек кога су позвали под америчку заставу Црвеног крста. Пошто су му тражили да изабере земљу у коју жели да иде, др Рајан је изабрао Србију.

По доласку у Србију постао је управник Опште војне и Државне болнице, на чије зграде је поставио заставе Црвеног крста, а заставу САД на кулу управно-административне зграде. Употребом ових застава територија болнице означена је као територија неутралне земље (САД је тада била неутрална земља). На тај начин заштитио је бројне рањенике од непријатељске артиљеријске ватре.”

Преузевши болнице у Београду, тада препуне рањених српских војника, др Рајан се сасвим посветио послу. Он је, како наводе извори, ово написао у свом извештају упућеном штабу америчког Црвеног крста:

„Од када смо стигли 16. октобра нисмо имали времена ни за шта друго сем за рад и спавање. Многи од повређених нису били превијени неколико дана. Како имамо око 150 тешких рањеника, а потребно је да их превијамо сваког дана, завршавамо рад после 23 часа, а некад и касније. Нови случајеви стижу сваког дана и бићемо препуњени за веома кратко време. Хирурзи су овде ретки, а како има око 50.000 рањених широм целе земље, јасно видите какви су нам услови.”

Има података да је др Едвард Рајан у београдској болници, где је боравио до октобра 1915. године, укупно извршио око 8.000 хируршких захвата. Његов медицински допринос Србији, у тренуцима кад је биолошки опстанак српског народа био угрожен, упамћен је као немерљив.

Током следећих ратних година био је најпре у Француској, па на Солунском фронту (пред сам пробој), где је имао запажену улогу у борби против маларије, од које су оболели многи савезнички војници. Прве три поратне године др Рајан је провео на раду у три балтичке државе, затим у СССР-у, а преминуо је 1923. у Техерану од последица маларије којом се највероватније заразио још на Солунском фронту. Сахрањен је у родном Скрентону у Пенсилванији почетком 1924. године.

Бранко Пејовић