Политика, 19. 3. 2025, Прича из Великог рата: Странци ужаснути злоделима окупатора

Мачва после покоља српских цивила, дечака узраста 14 и 15 година, братских аустроугарских јединица Хрвата, Срба, Далматинаца и Словенаца, август 1914. Фото: Архивска фотографија, Риста Марјановић „Ратни албум 1912-1915“, Народни музеј Шабац, Министарство одбране (заштићено културно-историјско добро)

Повукао се поражен крајем 1914. аустроугарски окупатор у нереду ка реци Дрини. Остављајући за собом причињена злодела, пустош, разорене грађевине… Такве варварске призоре којима су и странци, идући уз српску војску, били ужаснути (о чему пише часопис ужичког архива „Историјска баштина” у броју објављеном 2014. поводом века Великог рата).

Џон Рид, амерички репортер који је присуствовао свим већим операцијама српске војске, забележио је поједине страхоте којима је било изложено недужно становништво:

– На једној слици, снимљеној у селу Лешници, видело се више од 100 жена и деце, ланцима заједно повезаних, с главама одсеченим и набацаним на посебну гомилу. У Кравици су старци, жене и деца били мучени, а онда искасапљени. У Јерменовцу је 50 особа било сатерано у један подрум и живо спаљено… У једну кућу утерали су 100 грађана Прњавора, па остатак натерали да стану једно уз друго и везали их конопцима. Онда су кућу запалили, а убијали оне који су покушали да побегну – цитира Ридов запис Милован Лукић у поглављу „Историјске баштине” насловљеном „Рачани у Првом светском рату 1914‒1918“.

Кад је српска војска у завршници Колубарске битке наступала и окупатора из земље потерала, сведок аустроугарских злодела над цивилним становништвом и војницима био је и Швајцарац Арчибалд Рајс. Он је у то време истраживао злочине против српског народа и о њима записао:

– Приближавамо се Шапцу и већ се види да су овуда прошле трупе Франца Јосифа по запаљеним кућама и пластовима сена. Ту је Јовановац са кућом у којој су културтрегери искасапили 40 српских заробљеника и рањеника. Улаз у Шабац обележен је потпуно изгорелим касарнама. Иза цркве разбојници су искасапили велики број сељака и варошких становника и потрпали њихове лешеве у заједничку раку. Идући из Крупња у Пецку свуда, на свим висовима и свим долинама, чује се болни лелек мајки које плачу на гробовима своје поклане деце…

Шабац под освајачким аустроугарским хордама, август 1914, аустроугарска поштанска карта Фото: Политика, приватна колекција

Сурово су Аустроугари поступали и према заробљеним српским официрима, не обазирући се што су рањени. Неке су спаљивали на ломачи, попут храброг мајора Косте Тодоровића (1882‒1914), команданта Златиборског четничког одреда. Он је, како је у „Историјској баштини“ навео Ђорђе Пилчевић, на самом почетку рата, августа 1914, са својим добровољцима (око 800 одабраних људи) прешао Дрину наступајући ка Сребреници, па после крваве борбе са аустроугарским јединицама потиснуо непријатеља и ослободио Сребреницу и Братунац. У том крају се изненада појављивао и у самој позадини Аустроугара, уносећи страх међу њих.

Мајор Тодоровић био је тако одважан официр да је о њему писао француски новинар и писац Анри Барби, ратни дописник париског Журнала, који је из Србије извештавао у време ратова од 1912. до 1915. године. У књизи „Са српском војском“ у поглављу „Србија истрајава у својим херојским напорима у Босни“, Барби пише о ратовању и страдању мајора Косте Тодоровића.

„Али једног дана срећа је напустила мајора Тодоровића. Његов одред био је опкољен, његови људи су падали један за другим. И он је сам заробљен. Попрсканог крвљу (имао је три ране) одвели су га пред команданта аустријских трупа, једног Мађара.

– Најзад си нам пао шака! – викнуо је тај официр, уз опасне псовке. Затим је наредио да се одмах направи гомила дрва и када је та импровизована ломача била завршена, на њу је положио заробљеника.

Коста Тодоровић је схватио каква му се ужасна смрт спрема. Стоички, почео је да пева српску химну.

Упалили су ломачу, пламенови су га окружили: ‒ Упркос вашим злочинима, биће Велике Србије ‒ крикнуо је својим крвницима. Неколико тренутака касније његов глас се још пробијао из пламена: ‒ Живела Велика Србија! А онда, тишина.

Међу многим аустријским војницима који су били сведоци овог злочина већина је плакала од срамоте. Један чешки официр није могао да се суздржи већ је викнуо у лице мађарском крвнику: – Ви обешчашћујете војску!

– Препоручујем вам да ћутите, иначе и ви бисте могли да доживите исту судбину! – одговорио му је овај блед од беса”, писао је о томе Анри Барби.

Бранко Пејовић