Политика, 21. 1. 2024, Удруга за обнову Павелићеве ХПЦ

НДХ: Корени „хрватске православне цркве“, сусрет Анте Павелића и тзв. митрополита Гермогена Максимова, 1942. Фото: Вечерње новости

ТЕМА НЕДЕЉЕ: СТВАРАЊЕ ЛАЖНИХ ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА
Специјално за „Политику” – Саша Косановић

Загреб – Православни Бадњак у селу Дицмо у Цетинској Крајини. Верници, окупљени око протојереја Милана Кадијевића, који је за ту прилику дошао из Сплита, пале бадњак. Славе Рођење Христово. Леп народни обичај наставља се упркос чињеници да је Срба у том и свим другим крајевима Хрватске све мање, тренутно их има испод 200.000. Догађај није привукао пажњу медија, иако се о свим већим православним празницима увек у информативним емисијама прикаже нека српска породица која се третира попут Индијанаца у резервату, да би шире гледатељство, ето, видело да међу нама живе неки, као што пева десничарска икона Томпсон, „чудни људи, чудног имена”.

На другом крају села Дицмо – гужва.

Нешто што се назива Удруга „Хрватски православни центар”, коју води хрватски ратни ветеран Предраг Мишић Пеђа, вуковарски борац, који је попут многих прошао третман од заробљавања преко логора у Стајићеву и затвора у Нишу и Сремској Митровици, након чега је размењен у Неметину у лето 1992, када је хрватске заробљенике ратни злочинац Бранимир Главаш дочекивао покличем „Добро дошли у НДХ”.

Мишић је борац с Митнице и као такав има пуно право да буде љут на своје злостављаче и батинаше током заробљеништва. Оно на шта нема, то јест не би требало да има право јесте ширење мржње према Српској православној цркви, писање песмица којима вређа жртве Јасеновца и окупљање попут овога које је организовао у Дицму, где је најавио оснивање хрватске православне цркве. То је ништа друго него обнова Павелићеве ХПЦ, чији је циљ био затирање последњег стуба идентитета српског масакрираног и десеткованог народа у НДХ.

Да не би било дилеме какви антихришћански мотиви воде Предрага Мишића, довољно је погледати попис учесника овог лажног верског, а заправо готово отворено неоусташког окупљања, побринуо се сам Пеђа, рекавши да се на скупу окупило и неколико православаца ратних ветерана који подржавају аутокефалност ХПЦ и траже одмак од Српске православне цркве и светосавља.

Дакле, један од најважнијих Мишићевих узваника на православном Бадњаку био је декларисани усташа, пуковник ХОС-а Марко Скејо, бивши заповедник јединице срамотног назива Девета бојна „Рафаел Витез Бобан”.

Новооткривени екуменист Скејо, познат је по прославама 10. априла, дана проглашења НДХ, када уз усташки узвик „За дом спремни” на сплитском гробљу одаје почаст погинулим бојовницима ХОС-а.

Осим Скеје, Мишићу су се придружили и неки од чланова Градског већа Сплита, познатих по изливима мржње према Србима на друштвеним мрежама, али и председник сплитског огранка Социјалдемократске партије Давор Матијевић. Осим Матијевића, који сада тврди да није знао о каквом се скупу ради, много је дискутабилније присуство генерала Маријана Марековића, посебног изасланика председника Републике Хрватске Зорана Милановића и Динка Тандаре, изасланика Томе Медведа, потпредседника владе и министра хрватских бранитеља.

Усташофилском скупу присуствовао је и потпредседник Сабора Анте Санадер, градоначелник Вуковара и председник Домовинског покрета Иван Пенава, који Мишића користи као Србина за показивање када год треба напасти Србе и српске политичке представнике у Хрватској. Јер Мишић је Србин каквог Пенава само пожелети може, нешто попут Игора Вукића, негатора геноцида над Србима у НДХ, који умањује жртве концентрационог логора Јасеновац и који је аутор бизарне тезе о постојању комунистичког логора у Јасеновцу.

Лицемерје хрватске политике додатно наглашава чињеница да се, готово истовремено када се у Дицму одржавала Пеђина бласфемична парада, у просторијама Српске православне цркве у Загребу одржавао пријем поводом Бадњака, на којем је говорио и присутнима Бадње вече и Божић честитао још један Милановићев изасланик, Орсат Миљанић. Милановићу очито није проблем да Србе на једном месту почасти, а да им се истовремено на другом месту наруга.

Вест да се у Дицму скупило неколико егзибициониста посвађаних с властитим идентитетом, не би завредела пажњу да нема историјског контекста у којем је ХПЦ настала и да није подршке коју је овој накарадној идеји, која вређа сваког преосталог Србина и православца, сваког екуменски оријентираног хришћанина у Хрватској, дао врх државне власти.
Павелићев указ и Степинчев благослов

А о томе за шта се залажу Мишић, Пенава, Скејо, Марековић и слични говоре историјске књиге. Након првог, најстрашнијег таласа усташког геноцида по Лици, Банији, Кордуну и Славонији, након Данице, Јадовнa и осталих стратишта, након клања и истребљивања Срба на најсвирепије начине, након формирања Јасеновца и првих покоља у њему, Павелић је под притиском Италијана и Немаца покушао да примири Србе који су кренули у оружану борбу зарад свог биолошког опстанка. Tако je 1942. указом поглавника основана хрватска православна црква.

Било је то након што су само у Јадовну убијена 73 православна свештеника и након што су тамо мученичком смрћу скончали епископ горњокарловачки Сава (Зимоњић) и митрополит сарајевски Петар (Зимоњић). Било је то после покоља у Глинској цркви, када су усташе „покрштавале” Србе маљевима и камама и након нестанака читавих села и заједница.

За оснивање хрватске православне цркве посебно се залагао надбискуп Алојзије Степинац, који је скрштених руку посматрао геноцид над Србима. Њихов прелазак на католичанство подстрекавао је скупа с готово целокупним католичким клером. На чело фантомске и никада аутокефалне ХПЦ постављан је митрополит Гермоген, иначе руског порекла, који је свој срамотни животни пут завршио 1945. пред стрељачким стројем, јер је у време спровођења геноцида над српским народом седео уз бок њихових крвника и тиме им заправо давао легитимитет.

 
Специјално за „Политику” – Саша Косановић