Са Доњосрбичанима своје домове морали су да напусте и Призренци: српска четврт у старом делу Призрена 2002. Фото Википедија, Sonaz
Када се од Призрена асфалтним путем крене у правцу Ђаковице, на десетом километру налази се село Доња Србица. У овом питомом метохијском селу до шездесетих година прошлог века живели су искључиво становници српске националности, који су се махом бавили пољопривредом, а док су неки одлазили у печалбу бавећи се зидарством. У селу је било и оних који су завршили разне факултете.
Како су године пролазиле, у овом прелепом селу почели су да се насељавају житељи албанске националности. То није засметало Србима који су вековима живели овде. Плодне оранице, погодно тло за бављење виноградарством, шуме и пашњаци све више су привлачили албанске породице да се настане у овом селу, тако да је крајем деведесетих година прошлог века у Доњој Србици живело осамдесетак албанских и двадесетак српских породица. Живели су у слози и миру, као праве комшије.
Међутим, почетком 1998. и 1999. године, некадашње добре комшије почеле су да мењају свој однос према српском становништву у овом селу.
Увидевши да му је живот угрожен, српски живаљ из Доње Србице морао је да оде са својих вековних огњишта. Четрнаестог јуна 1999. године у преподневним часовима колона Срба аутомобилима, али и тракторима и осталим пољопривредним машинама, кренула је пут Призрена, како би заједно са окупљеним српским живљем из овог града и околних села, кренула пут централне Србије. Оставили су Доњосрбичани своје домове, имања, стоку и сву имовину на милост и немилост Албанцима из свог и околних села. Одмах након њиховог одласка све српске куће у Доњој Србици су порушене и спаљене, а на удару се нашла и црква, чија је изградња требало да буде окончана за неколико месеци.
Протерани Срби из овог метохијског села већ 25 година живе широм централне Србије. Међутим, носталгија за својим крајем и даље траје. Пре извесног времена петнаестак протераних српских породица из овог села одлучило је да се врати у завичај. Обратили су се међународној организацији и Скупштини општине Призрен са захтевом за повратак. Након извесног времена петнаестак српских кућа је обновљено и опремљено за повратак. Међутим, Када су дошли да обиђу своје обновљене куће, имали су шта да виде. Албански екстремисти из овог и суседних албанских села поново су порушили, опљачкали и оштетили све обновљене куће. Видевши да од повратка нема ништа, поједине српске породице, након 25 година, почеле су да продају своју имовину – по цени који им одређују њихове некадашње комшије Албанци. Међутим, Срби нису престали да одлазе у посете завичају. Недавно је група млађих Срба из Доње Србице посетила своје село. Циљ им је био да старо гробље својих предака, које се налази између њиховог села и села Смаћ, очисте од шибља и корова, од којих се не виде споменици.
„То нам је једна од жеља”, каже Трајко Јовановић, рођен у овом селу, „А то је и дуг према нашим прецима, који су вековима живели у овом нашем лепом селу недалеко од Призрена.” С тугом додаје да о повратку у родно село више готово да нико не размишља, јер за то не постоје услови, а није ни безбедно.
На крају рецимо и то да су судбину житеља Доње Србице, доживели су и Срби из околних села, Смаћ, Зојић, Горња Србица…
Мирослав Тодоровић,
Београд/Призрен
