Село Дојнице, Призрен, затрто српско село Фото: Призрен царски град, Youtube, screenshot
До јуна 1999. године на подручју призренске општине, на основу пописа из 1991. године, живела су 170.592 становника, од којих 132.900 Албанаца, 11.500 Срба, 19.423 Муслимана, 7.027 Турака, 3.963 Рома и око 1.200 житеља осталих националности.
Међутим, према најновијим подацима Координационог центра за КиМ, јуна 1999. пред налетом албанских екстремиста ову најјужнију општину Србије, која је од границе с Албанијом удаљена свега осамнаестак километара, морало је да напусти 31.209 српских и неалбанских становника, од којих је 29.010 уточиште нашло у централној Србији, 1.100 у Црној Гори, а неки и у суседној Северној Македонији.
У Призрену је данас настањено 224.855 становника, од којих је око 150 Срба – осамдесетак у Средачкој жупи, четрдесетак у повратничком селу Новаке, надомак Призрена, и двадесетак у самом граду Призрену.
Након прогона српског живља из ове општине албански екстремисти су, после одласка српске војске и полиције, отпочели прави линч над Србима који су одлучили да остану на својим вековним огњиштима.
Није се само Призрен нашао на удару албанских екстремиста. Исту судбину доживели су Срби у свим селима ове општине. За само неколико дана све српске куће су спаљене и уништене. Нису поштеђени ни Срби који су одлучили да остану у својим домовима. Свирепих убистава и киднаповања било је у готово свим селима настањеним српским живљем.
Један од најсвирепијих злочина догодио се у селу Дојнице, надомак Призрена. Наиме, 27. јуна 1999. године група албанских терориста из суседних албанских села, наоружана до зуба, упала је у ово село настањено искључиво Србима и извршила масакр. Најпре су опљачкали и спалили све куће у селу па поубијали све Србе које су затекли код куће. Њих 16 убијено је на најсвирепији начин, испред својих кућа, у дворишту, на улици… Из породице Стојковић убијено је четворо, из породице Стевановић троје, по двоје Спасића, Радивојевића, Ђекића и Антића и један члан породице Николић. Ко је убио ове недужне људе у поодмаклим годинама још није утврђено, нити се о томе води било каква истрага.
Ни остала српска села нису била поштеђена од албанских зликоваца. Неколико десетина Срба убијено је или киднаповано, а о њиховој судбини ни данас се ништа не зна. На подручју призренске општине готово да више нема Срба. Нема их ни у селу Душаново, надомак Призрена, у којем су до 1963. живели искључиво становници српске националности. Више од педесет српских породица морало је да напусти вековна огњишта. Данас у селу живи десетак хиљада становника албанске националности, досељених из околних села, као и из суседне Албаније. Овом селу, које је добило име по цару Душану, новонастањени Албанци дали су ново име – Арбана.
Сличну судбину доживели су и Срби из Доње Србице, недалеко од Призрена. Све српске породице протеране су из овог села, куће су им спаљене, а имања узурпирана. Пре неколико година обновљене су порушене куће Срба који су изразили жељу да се врате у завичај. Међутим, након извесног времена, и обновљене куће су опљачкане и порушене.
Срба више нема ни у селима Љубижда, Љутоглава, Смаћ, Зојић, Нова Шумадија, Горња Србица, Кориша…
Циљ албанских екстремиста био је да овај део Метохије „очисте” од Срба. У томе су успели. Да није оно мало српског живља у селима Средачке жупе и у повратничком селу Новаке, надомак Призрена, могло би се рећи да у призренској општини Срба више нема. Иако су од прогона српског живља с подручја КиМ прошле 23 године, албански екстремисти и даље настоје да и преостале Србе протерају из јужне српске покрајине. Готово да нема дана да се не деси по неки напад на Србе, да им се не запали кућа, опљачка имовина, ухапси неко од невиних Срба, док су претње свакодневне.
Куртијеви јуришници не презају ни од чега како би дошло до још једног погрома над преосталим српским живљем. О томе говори и податак да се током владавине Албина Куртија, за нешто више од годину и по, на КиМ догодило 216 инцидената у којима су мета били Срби. Изгледа да албанским екстремистима није довољно што су протерали више од 220.000 Срба и неалбанаца, што су уништили 21.122 српске куће и 923 стана, порушили и спалили више од 155 српских цркава и манастира, неколико хиљада надгробних споменика и причинили остала злодела. У последњих неколико година, уз помоћ и подршку неких западних земаља, поново су се окомили на Србе преостале на овим просторима, који ту вековима живе. Да ли ће се поново догодити погром, или нека врста „Олује”, налик оној у Хрватској, остаје да се види.
Иако Албин Курти, његови ментори са Запада и албански екстремисти управо то прижељкују, уверен сам да држава Србија такав погром Срба у јужној српској покрајини неће дозволити ни по коју цену.
Мирослав Тодоровић,
Призрен/Београд
