Политика, 23. 9. 2024, Љиљана Никшић: О британским херојима човекољубља

Поштанске макице у славу британских хероина Великог рата, 2015. Фото: Амбасада Велике Британије у Србији

У ужасу Великог рата, глас хуманиста надјачао је ратничке трубе, а морал медицинских мисија надвисио је подвиге војсковођа, владара и политичара.

Организација која је предњачила, залагањем српских родољуба и истакнутих Енглеза за које је било питање морала и части да помогну „витешкој Србији” (Gallant Serbia), и која је прва почела са прикупљањем материјалне и хуманитарне помоћи српском народу јесте Српски потпорни фонд. Основан је муњевитом брзином на самом почетку Великог рата – на данашњи дан, пре 110 година. Циљ је био да се хитно пошаље помоћ у виду болница, лекова, завоја и медицинских мисија. Захваљујући добровољним прилозима, углавном Британаца и народа земаља британске круне, овај Фонд је током четири ратне године, како се процењује, прикупио око милион фунти стерлинга помоћи.

Овог 23. септембра, Србија памти хуманост без граница часних чланова британских медицинских мисија, посебно Шкотских сестара, који су захваљујући постојању Српског потпорног фонда интензивно пружали помоћ Србији и њеном становништву захваћеном ужасима епидемије пегавог тифуса.

Тај чувени Српски потпорни фонд окупљао је око 700 чланова, међу којима су били најпознатији представници британске политичке и јавне сцене: Дејвид Лојд Џорџ, од 1916. године премијер, затим политичар Винстон Черчил, сер Артур Еванс, археолог, Валентин Чироул, новинар Тајмса, Роберт Вилијам Ситон Вотсон, историчар, сер Чарлс Чедвик Оман, војни историчар, леди Констанс Џејн Бојл, др Џејмс Вери са супругом др Френсис Дикинсон Вери, кардинал Борн, лорд Халевфшан и многи други.

Фебруара 1915. године краљица Мери, супруга британског краља Џорџа Петог, прихватила је покровитељство над Фондом и постала његова почасна председница. Прва јединица британске медицинске мисије стигла је у Крагујевац 7. јануара 1915. године, из Британије је понела болничку опрему за 1.000 болесника, а по доласку одмах је примила 250 невољника.

Срби у Великој Британији су свим снагама радили да анимирају познате Енглезе и Енглескиње из политичког и јавног живота да се укључе у помоћ Србији. Најзначајнији су, свакако били Јован Цвијић, Чедомиљ Мијатовић, Милан Ћурчин, Тихомир Ђорђевић, Војислав Јовановић, др Славко Грујић, владика Николај Велимировић... Средњошколци у Великој Британији писали су саставе о значају српске жртве за цивилизацијске вредности мира и слободе, а на лондонским улицама освањивали су плакати који су позивали Британце да се „моле за Србију”.

Велика Британија била је, дакле, једна од првих земаља савезница која је упутила добротворне медицинске мисије у Србију. Британске медицинске мисије издвајале су се по томе што је у њима био највећи број жена, њих око 600 – лекарки, медицинских сестара, болничарки.

Коверат Првог дана – Јубиларне поштанске маркице у спомен на британске хероине Великог рата, 2015. Фото: Амбасада Велике Британије у Србији, Твитер налог

Најистакнутије међу њима биле су јединице болница жена Шкотске и јединице које је у Србију упутио и опремио Српски потпорни фонд. Међу њима се посебно истицала др Елси Инглис, која је, као легендарни единбуршки хирург, била посвећена идеји да жене треба да имају свој удео одговорности и своју улогу у рату, пре свега као пожртвовани чланови медицинских мисија. Докторка Елси Инглис била је „српска мајка” и свој живот посветила је идеји како да ублажи српску трагедију. Супруга британског амбасадора леди Лејла Пеџет, супруга сер Ралфа Пеџета, који је службовао у Београду, а касније био комесар британских мисија у Србији, била је изузетно ангажована. Иначе, Болница жена Шкотске обавила је од децембра до фебруара 400 хируршких интервенција.

Лоше здравствене прилике које су затекле британске хуманитарке погоршале су се епидемијом пегавог тифуса, која се ширила као пожар. Драматична дешавања у Србији описивана су у британским медијима овако: „Мноштво рањених и болесних било је на улицама, на воловским запрегама на којима су лежали рањеници са тешким прострелним ранама, гангренама и промрзлинама, изложени леденој киши и мразу. Унутар болничких зидова било је такође стравично. На поду, на ћебадима лежали су збијени један до другог тешки рањеници поред болесника од пегавог тифуса, а неки међу њима већ су били мртви. Није било ни најосновнијег болничког материјала, завоја, инструмената, постеља, лекова и анестетика. Српски лекарски кадар био је десеткован, лекари и болничари страдали су у борбама или од заразних болести, а фабрике, касарне, школе и манастири претваране су у болнице и прихватилишта за рањенике, заправо цела Србија била је једна велика болница”.

Страшне су биле размере несреће која је погодила Србе, ти хероји човекољубља – хуманисти без граница из медицинских мисија нису се обазирали на умор нити на тешке услове. Несебично, не штедећи своје животе, улагали су последње атоме своје сопствене снаге да помогну рањеницима и оболелима. На олтар хуманости међу првима је положила свој живот млада Британка др Елизабет Рос, 4. фебруара 1915. године. Умрле су затим Луиза Џордан, главна сестра, па Маргарет Фрејзер, Агнес Минишул, а касније Лорна Ферис и Мејбл Диример. Сахрањене су на крагујевачком новом гробљу. Сахрани др Елизабет Рос присуствовали су изасланик престолонаследника, представници владе, Врховне команде и Црвеног крста, војни аташеи, бројни грађани и официри српске војске.

Зато пожртвованост и посвећеност британских медицинских мисија и прикупљање хуманитарне помоћи неуморних чланова Српског потпорног фонда из Лондона не смеју никада бити заборављени, као ни савезничке везе коване у најтежим, првим данима Првог великог рата. У колективној меморији Срба и Британаца остаће сећање на крагујевачку драму, на ваљевску болницу, Надежду Петровић, др Драгу Љочић, др Елизабет Рос, др Елси Инглис, на најмлађег поднаредника на свету Момчила Гаврића, који је након Великог рата послат на школовање у Британију и био најбољи ђак у грофовији Кент, у школи „Хери Рајт”. Остало је сећање и на прве жене-ратнике Милунку Савић и Флору Сандс, хероине „Гвозденог пука” српске војске. Чувена британска књижевница Луиза Милер написала је књигу „Наш брат – капетан Флора Сандс”, а Србија је у знак захвалности наградила њен истраживачки подухват о страдању српског народа и савезничким везама Срба и Британаца златном медаљом за заслуге за српски народ 2014. када је на Сретење у Дому војске у Београду примила одликовање.

Зато, на данашњи дан, свим часним Британцима и Британкама, херојима човекољубља који жртвоваше своје животе спасавајући српски народ у Великом рату – слава и хвала!

Др Љиљана Никшић

Амбасадор, в. д. помоћника министра спољних послова, Сектор за јавну и културну дипломатију