Политика, 27. 4. 2025, ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД СТРАДАЊА СРБА ИЗ ЗАПАДНЕ СЛАВОНИЈЕ (2): До спаса преко моста на Сави код Градишке

Одавање поште погинулим Славонцима на Савском мосту у Градишци Фото: Милан Пилиповић, Политика

Желимо сачувати сећање на родни крај, да наши потомци знају ко су и одакле потичу, са сетом прича Миле Љубичић

Градишка, Липик – Међу Славонцима који се сваке године 1. маја окупљају у Градишки, у Републици Српској, да одају почаст жртвама хрватске акције „Бљесак”, од 1. до 3. маја 1995. године, много је потресних сведочења о догађајима пре три деценије, када су протерани од својих кућа. Многи су страдали, рањени, духовно осиромашени.

Поглед на савски мост у Градишки, поред којег је подигнут споменик, Србе из Западне Славоније подсећа на масовно страдање, рат, крв, избегличке колоне, куће у пламену, мртве на цести, али и на спасење. Миле Љубичић из Кукуњевца код Липика, сведок и страдалник, отишао је из родног села пре 30 година, али своје огњиште на којем је обновио кућу и засадио воћњак никада није заборавио. Нови завичај пронашао је у Градишки, у Републици Српској, где је дошао, у избегличкој колони, заједно са многим комшијама, родбином, својим земљацима. Сваке године, 1. маја, долази на парастос и полаже цвеће на споменик страдалим комшијама који нису имали среће да се домогну слободе и спасења.

„Споменик нас брани од заборава, за све што смо преживели, а то је велико, огромно и неизрециво бреме. То су тужне приче славонских мученика и страдалника, Срба који су се разишли по целом свету. Ја сам остао у Градишки да бих био ближе Кукуњевцу и Липику, где сам рођен, одрастао, провео младост и годинама живео”, казао нам је овај Славонац, којем се сећање у драматичним сликама изнова распаљује сваког маја.

Када свет слави Празник рада, када се многи веселе, ми Славонци тугујемо, каже Миле, жалимо за својима, палимо свеће и полажемо цвеће на споменике или букете спуштамо у Саву. Славонци, по традицији, дан пре годишњице масовног страдања организују вече Славонаца на којима оживљавају сећања, разговарају о тешким данима и успесима које су постигли у слободи и у новим срединама, расути у свету.

„Славонци не заборављају своје родно место, своја села и градове, мада нас ту најмање има, много мање него у Градишки, Републици Српској, Србији или Аустралији, Канади и Америци. Желимо да сачувамо сећање на родни крај, да наши потомци знају ко су и одакле потичу. Ако не можемо живети тамо, имамо право и обавезу, сећати се свога завичаја”, са сетом прича Миле Љубичић, на клупи у парку, у Градишки. Поред споменика. Он машта да се, једног дана, у неко сретније време, појави неки нови Чарнојевић и врати их у Хрватску, Славонију, Крајину… тамо где су Срби живели вековима.

„У Градишки смо као свој код свога. Наставили смо, после бежаније, онако како смо могли, запослили се, уклопили у нову средину. Овде смо се скућили, започели живот, од нуле. Захвални смо Градишки која нас је прихватила и где се осећамо веома угодно, добро, схваћени и подржани. Власти нас помажу и труде се да будемо равноправни чланови заједнице”, објашњава Љубичић статус Славонаца у граду на Сави. Ипак, у Кукуњевац, где је уредио ратом опустошену и трњем зараслу земљу, често одлази. Тамо је засадио шљивик од 500 стабала, на површини од једног хектара.

„То је моја садашња, најважнија преокупација… У Кукуњевцу немам с ким да поразговарам осим са природом. Народа нема. Моје село је пре Другог светског рата имало 2.041 становника. Трећина је монструозно страдала, убиле су их усташе, заклале, маљевима потукле, отерали их у логоре из којих се нису вратили. У последњем рату страдање је било још веће. У моме селу сада живи 180 становника”, описао нам је Миле своје стрепње, чежњу за родним крајем, речима насликао године свога и српског страдања у Западној Славонији, првих дана маја 1995. године. Тужно је, вели, али истинито да Славонаца има више у Аустралији него у Кукуњевцу, Липику, Пакрацу, Дарувару…

Злочини и у Другом светском рату

У Кукуњевцу је 11. октобра 1944. године убијено 243 цивила. У логорима смрти Јасеновац, Јадовно, Сисак, Стара Градишка и другима у тадашњој НДХ уморено је још 423 становника Кукуњевца. Црква Свете Петке, минирана у прошлом рату, такође је место великог страдања у Другом светском рату. То се поновило и деведесетих година прошлог века. Село је опустело, порушене су куће, друштвени објекти, школа, православна црква… Само стотинак Срба повратника живи у Кукуњевцу, али се и тај број стално смањује.

 
Милан Пилиповић