Политика, Танјуг 22. 5. 2024, Гордана Зец о убиству своје породице у Загребу

Михајло, Марија и Александра Зец, масакрирани 7.12.1991. у Загребу Фото: Screnshot, Youtube

Српска породица Зец је убијена у ноћи 7. децембра 1991. године, у Пољаничкој улици у Загребу

Гордана Зец, сестра Александре Зец коју су 1991. заједно с мајком и оцем у Загребу убили припадници хрватског МУП-а, тзв. „мерчеповци“, испричала је за Би-Би-Си, на српском језику, о ноћи ужаса, када су јој брутално убијени сестра, мајка и отац, док су неким случајем преживели она и њен брат Душан.

Те вечери су, казала је, имали породичну вечеру и очекивали су госте који се нису појавили.

Српска породица Зец је убијена у ноћи 7. децембра 1991. године, у Пољаничкој улици у Загребу. Злочин су починили припадници специјалне јединице МУП-а Хрватске, такозвани „мерчеповци“, предвођени Синишом Римцем.

Троје деце и отац отишли су на спавање, а мајка је остала у кухињи, у приземљу. Гордана је слушала емисију на радију, лежећи у кревету, а врата њене собе су увек била отворена, јер је била најмлађа.

„Мало после 23 сата је неко позвонио, била сам будна и ослушкивала сам, чула сам галаму. Онда сам устала, стала на врата и тада сам последњи пут видела (сестру) Александру која је стајала на вратима своје собе, погледала ме и само отрчала низ степенице“, каже Гордана Зец, чију исповест за Би-Би-Си је пренео и део хрватских медија.

Отац је устао из кревета, јер су га двојица или тројица мушкараца у униформи дошли да га одведу.

„Ту су се с њим нагуравали, отац је навукао неки џемпер, мајка је тад поприлично плакала и ту су га извели, бос је био“, каже Гордана. Оцу су викали да излази напоље и да је „Србин и четник“, мајка је кренула за њим, али су је вратили у кућу, присећа се.

Тад је Гордана отрчала доле. „Знам да сам је ту загрлила да не иде… Мени је ово јако болно“, изустила је. „Међутим, мама је мене тад одгурнула и рекла да ће доћи брзо“, казала је.

У дворишту је деветнаестогодишњи војник Синиша Римац, како је касније признао, два пута пуцао у Михајла Зеца.

Гордана каже да је у пиџами и боса истрчала напоље. Гледала је како припадници хрватских снага одлазе белим комбијем, али није знала да су унутра и њене мајка и сестра. „Ја сам дотрчала до тела оца и нисам стала, само сам прошла, уплашила сам се због много крви и кренула сам у кућу код суседа“, прича Гордана.

„Знам да ми је деда Божо, тако смо га звали, отворио и да сам му рекла да су ми убили тату, а да је Душан и даље у кући и он је одмах пошао по њега“, сведочи Гордана.

Сусед је покрио тело њеног оца Михајла и довео брата Душана у своју кућу, где су сачекали и Хитну помоћ.

„Знам да је ујутру, кад сам се пробудила, дошла моја стрина по нас, и у пар кућа смо ишли, тражили смо Александру, била сам уверена да је она ту негде“, каже Гордана.

Међутим, Марију и Александру Зец, која је још била у пиџами, убице су одвеле на загребачко Сљеме, где су их у близини планинарског дома Адолфовац везали, убили и закопали у сметлиште.

„Човек, како је старији, мисли да ће бити лакше, а оно је, чини ми се, теже“, каже Гордана Зец.

Присетила се и злокобне атмосфере у Загребу тога времена. „Било је позива на телефон и спуштања слушалице, па комбија испред куће, па га нема. Сећам се и мајчине бриге и оца који је био јако забринут“, каже. Те године је ракетиран Загреб и Бански двори у октобру, што је и она запамтила, схватила је да се догађа „неко лудило“.

Средином 1992., Гордана и Душан Зец су напустили Загреб и живели су с баком на селу, а затим су се доселили у Бањалуку, док је рат око њих буктао.

Гордана се присећа да јој је током одрастања највећа стрепња била „да се баки нешто не деси“. „Она нам је била и отац и мајка, и тетка и стрина, нажалост“, каже.

Бака Боса остала је сироче када су јој родитељи српске националности убијени у усташком логору Јасеновац током Другог светског рата, али је то није спречило да подржи љубав сина према Хрватици и Загребу, прича Гордана.

Кућу у Загребу заменили су за једну у Бањалуци, што је у време распада Југославије често био случај приликом расељавања становништва. Овај град постао је Гордани и Душану дом где су се од првог дана осећали прихваћено и сигурно, како каже, без сажаљења. У Бањалуци је завршила Економски факултет и запослила се, док с познаницима из Загреба нема контакт.

Иако је нова загребачка власт недавно поставила споменик породици Зец на Сљемену и сваке године се у хрватској јавности обележава годишњица смрти Горданиног оца, мајке и сестре, Гордана не сматра да је хрватско друштво направило помак у добром смеру. Уместо правде остаје, каже, „горак укус у устима“.

Током одрастања, ни она ни брат нису много пута отварали болну тему страдања њихове породице.

„Било је на почетку тешко живети с том сликом, кад то дете види, па потиснеш, па се то негде врати. Увек сам себе терала да морам даље и да то тако треба“, каже. Објашњава да је „направила зид око себе“, не дајући људима да га пробијају.

Гордана данас ради у Пореској управи у Бањалуци, удата је и има три кћерке, а средња је највише подсећа на сестру. „Тако је плава и крхка“, каже.

Убице три члана породице Зец никада нису одговарали за овај злочин, упркос томе што су признали злочин неколико дана касније пред истражним судијом. Међутим, признање је проглашено неважећим, јер је узето без присуства адвоката. Синиша Римац, који је учествовао у овом злочину, осуђен је 2005. године на 8 година затвора, због злочина над Србима у Пакрачкој Пољани, 1991. године. У јануару 2010. године, тада одлазећи председник Хрватске, Стјепан Месић, смањио је казну Римцу за годину дана.