РТ Балкан, 11. 11. 2024, Дан примирја у Првом светском рату: Шта смо добили, а шта изгубили 11. новембра 1918?

Српски војници на Паради победника у Лондону 1919. године Фото: РТ Балкан, Hulton Archive, Stringer, Getty

Углед који је Србија стекла славом свог оружја и величанственим биткама, брзо се топио у заједничкој држави, Краљевини СХС, потом Југославији, слажу се историчари, саговорници РТ Балкан. Да ли је имала другог избора?

После четири године оружаног сукоба какав свет до тада није видео, 1918. године у железничком вагону у Компијењу Силе Антанте потписале су примирје са Немачком и тиме окончале Први светски рат.

У Србији се овај датум обележава као државни празник, Дан примирја у Првом светском рату, прилика да се на овај „европски“ празник присетимо српских жртава, славних битака и војсковођа и пробамо да сагледамо докле смо стигли путујући из те тачке прошлости и извучемо искуства за садашњост. И она добра, као и она лоша.

Слава српског оружја

Деветсто осамнаесте, несумњиво, Србија је извојевала једну од најблиставијих победа у својој историји: војска која је била принуђена на мукотрпно повлачење уз огромне људске жртве, ослободила је окупирану отаџбину у јуришу који се чинио незаустављивим. Никада Србија и српски народ као те 1918. нису имали такву славу и такав углед на светској сцени, указује за РТ Балкан историчар проф. др Момчило Павловић.

„После 11. новембра 1918. највећа српска победа јесте опште међународно признање српском народу и српској војсци, хероизму Срба, страдању, српским жртвама и доприносу Краљевине Србије савезничкој победи“, наводи Павловић.

Поред тога, како додаје, српска победничка војска прешла је вековне границе на Дунаву, Сави и Дрини.

„Као победница, Србија је била пијемонт будућег уједињења а очи свих народа из аустроугарских провинција биле су уперене у Србију, српског краља и војску са захтевима да се што пре уједине са Србијом и створи заједничка држава Југословена“, наводи Павловић.

Краљевина СХС, а посебно краљ Александар Карађорђевић били су, упркос споровима са суседима и унутрашњим проблемима, признати и уважавани као значајни европски фактор мира, брана од реваншизма поражених држава у Првом светском рату, и комунистичке револуције која је захватила неке европске државе, каже Момчило Павловић.

„Грађењем добрих односа са суседима и балкански споразум, као и одбрамбени савез са Чехословачком, Румунијом и Пољском (Мала Антанта) а посебно пријатељски односи са Француском чинили су Краљевину респектабилним фактором у европској политици. Са убиством краља Александра, нестала је велика фигура српског и југословенског поноса и славе, а надирући фашизам и нацизам срушили су поредак на коме је била изграђена европска структура после Првог светског рата“, Павловић.

Југославија: победа изгубљена у миру

Говорећи о победама и поразима на овај дан, историчар Милош Тимотијевић каже за РТ Балкан да се увек поново питамо да ли је овај дан за Србију Дан примирја или Дан победе, и да ли је Србија заправо „изгубила“ овај рат јер је војну победу „утопила“ у стварање Југославије.

Да бисмо разумели значај завршетка Првог светског рата за Србију и зашто се определила за стварање Краљевине СХС, довољно је погледати политичку карту Југоисточне Европе из периода пре 1912, указује Тимотијевић.

„Странци су неповољан геополитички положај Србије описивали као ‘опкољену земљу’ са ‘ухапшеним народом’. Србија је у Првом светском рату тешко страдала – изгубила је између 20 и 28 одсто становништва, имала је преко 114.000 ратних инвалида и више од 500.000 деце без хранитеља“, истиче Тимотијевић.

Он додаје да је земља економски разорена, са штетом процењеном на седам до 10 милијарди златних франака и ратним дуговима од скоро милијарду франака, док је две петине укупног националног богатства било потпуно уништено, како напомиње.

„Краљевина СХС отварала је могућност за економски опоравак, дугорочну сигурност и смањење предратне изолованости. Али, док је Србија стварање нове државе у коју је уложила своју политичку традицију доживљавала као националну победу, међу другим народима и даље су деловале политичке снаге које су спроводиле непријатељску политику према Србима наслеђену из доба Аустроугарске“, истиче Тимотијевић.

Нова политичка структура Краљевине СХС створила је компликовану ситуацију у којој су српске политичке елите стално морале да балансирају између чувања националних интереса и све већих компромиса с циљем одржања нове државне заједнице која се суочила са многим сепаратистичким тежњама, напомиње Милош Тимотијевић.

И Момчило Павловић указује да искуство српског народа из те заједничке државе није позитивно. Како истиче, српска војска је, уз помоћ савезника, донела ослобођење и створила оквир за политичку акцију, а политичари су се определили за стварање заједничке државе са Србима и другим народима који су живели у саставу Аустроугарског царства и били на супротној страни у рату.

„Прва Југославија је трајала 22 године и није успела да усклади различитости. Срушена је ударом споља, 1941. Титова Југославија, условно речено, створена је на антисрпској основи по формули ослобађања свих народа и народности од српског наводног угњетавања“, истиче Павловић.

Она је разбијена изнутра национализмом и сепаратизмом комунистичког вођства по републикама и покрајинама, додаје наш саговорник.

„У суровом грађанском рату почињени су стравични злочини на свим странама а српски народ је доживео велика страдања и прогон. Слава Србије и савезништво из Првог светског рата су нестали, а жртве Србије заборављене“, указује Павловић.

Историјска грешка или нужност

Историчар Милош Тимотијевић наглашава да се данас, упркос великим жртвама које је поднео српски народ, стварање Југославије често доживљава као историјска грешка, јер је Србија, упркос својој војној победи, изгубила суверенитет и делила државу са народима који нису имали исте историјске циљеве, како наводи.

„Раширено је уверење да је Србија могла да обезбеди бољу будућност и територијалне интересе без овако значајног компромиса. Међутим, у тренутку стварања Краљевина СХС је била једна од најмање лоших политичких опција за српски народ, јер је увек постојао страх да ће се и територијално највећа могућа Србија поново наћи у изразито непријатељском окружењу, без активне подршке савезника, као у периоду пре 1912. године“, истиче Тимотијевић.

Тимотијевић  додаје, да данас, док се поново расправља о националном суверенитету и интеграцијама, искуства Србије из 1918. подсећају нас на дугорочне последице прекретничких политичких одлука.

„Међутим, иако је Југославија нестала, Дан примирја заувек остаје симбол српске победе и сведочанство о огромним жртвама у ослободилачким ратовима – жртвама без којих не би било ни Југославије, ни савремене Србије“, напомиње Тимотијевић.

Јелена Чалија