РТ Балкан, 17. 3. 2023, Зоран Шапоњић: Годишњица погрома Срба на Косову: Кад су горели људи, иконе и цркве

Косово и МЕтохија, погром Срба и светиња, Црква Светог Илије, Подујево, 17. 3. 2004. Фото: РТ.рс

У погрому над Србима, 17. и 18. марта 2004. године из својих кућа прогнано је најмање 4.000 Срба, 28 људи је убијено, 35 православних манастира и цркава је спаљено, уништено, оскрнављено, запаљено је и уништено близу 1.000 српских кућа

Кад се 18. марта увече, с оне стране Ибра извио црни стуб дима, и кад су дуги пламени језици стали да сучу у небо, Срби у Северној Митровици знали су – запалили су цркву Светог Саве! Пар километара даље, Срби из села Свињаре, избегли у касарну Баир, са узвисине гледали су како горе њихове куће, штале, како горе њихове успомене. Ноћ је била мрачна, а пламен је сукљао, дохватао све до неба.

„Кад горе успомене, нека горе и куће. Јер, шта је човек без успомена“, рекао је тада на узвисини у касарни Баир неко од Срба из Свињара.

Драгану Спасојевићу из Северне Митровице, 17. марта 2004. године предвече, убили су оца. Драган је и дан данас уверен да је хитац који је пресекао његовог Боривоја (63) дошао или из правца мешовитог насеља Три солитера или с оне стране Ибра.

Боривоје убијен ни крив ни дужан

Сваки март Драгану изнова донесе исту тугу, сећање на последњи разговор са оцем, слику оца како одлази на посао, договор да се виде предвече, да у граду попију пиво. Отворе се иста питања, посебно оно – „зашто“, кад зна да његов отац није ни мрава згазио.

„Отац је ујутру отишао на посао у `Трепчу` где је и провео радни век. Претпостављам да је, кад је чуо да су почели немири, кренуо према кући. Погођен је снајперским хицем кад је био у Колашинској улици, одмах поред Ибра, на тек десетак метара од стана. Убили су га ни крива ни дужна, на правди Бога“, присећа се за РТ Балкан, трагичних догађаја 17. марта 2004. године, Драган Спасојевић.

 

Пар десетина метара даље, на вратима терасе свог стана, истог поподнева убијена је хицем из аутоматске пушке Јана Тучева, мајка двоје деце. Сем двоје мртвих на северној страни Ибра било је и тог и наредног дана и неколико десетина повређених.

За утапање албанских дечака окривљени Срби

Окидач за насиље над Србима широм Косова и Метохије била је вест која се појавила у албанским медијима да су 16. марта, четворица албанских дечака из села Чабра које се налази на левој обали Ибра, низводно од Зубиног Потока, упали у Ибар „бежећи од паса и деце“ из суседног, српског села Зупче, „да су се тројица дечака утопили а да је тек један успео да исплива“.

Те ноћи у Ибру су нађена тела двојице дечака, Егзона Делија и Абнију Веселија, док тело трећег дечака, Фљорента Веселија тада није нађено.

За трагедију одмах су оптужени Срби, без икаквог значаја остала је чињеница да је каснијом истрагом УНМИК полиција утврдила да су оптужбе на рачун Срба из села Зупче биле неосноване, да никаквог кривичног дела није било.

 

Портпарол УНМИК Нериџ Синг касније је изјавио да је четврти, преживели дечак био под великим притиском посебно албанских медија да за смрт деце оптужи Србе, а Дерек Чепел, портпарол УНМИК-а демантовао је да су албански дечаци страдали бежећи од Срба, наводећи да је насиље било планирано. Командант јужног крила НАТО-а адмирал Грегори Џонсон, тих дана оценио је да је масовно насиље на Косову које је и даље трајало – етничко чишћење, а да је насиље било организовано и оркестрирано.

Увод у експлозију насиља

Остало је забележено и да су догађајима 17. и 18. марта 2004. претходили бројни инциденти широм КиМ, који су, мање-више, били увод у експлозију насиља. Тих дана у већем броју градова протестовали су ветарани тзв. ОВК због хапшења Селима Краснићија, команданта Косовског заштитног корпуса у Призерну као и неколико његових официра који су приведени на основу оптужнице међународног тужиоца за ратне злочине.

У селу Чаглавица, 15. марта рафално је из возила у покрету пуцано на 18-годишњег Србина Јовицу Ивића док је пешке ишао поред пута Приштина – Скопље. Ивић је тада тешко рањен, а Срби су у знак протеста блокирали ову магистралу.

 

Петнаестак дана раније, више хиљада Албанаца протестовало је и демонстрирало у Косовској Митровици на главном мосту на Ибру који раздваја северни и јужни део града. Покушали су и да пробију блокаду КФОР-а, да пређу у северни део града.

Почетком марта, недалеко од Липљана убијени су Мирјана Марковић и Златомир Крстић, пуцано је на српске куће у Старом Грацку, у Приштини је експлодирало пет бомби, једна је нађена испред седишта УНМИК-а, једна је бачена на кућу Ибрахима Ругове.

Сукоби Албанаца и припадника УНМИК полиције

Косовска Митровица била је 17. и 18. марта поприште жестоких напада на Србе северно од Ибра. Главни мост између јужног и северног дела града био је још 16. марта увече, одмах по саопштењу албанских медија о утапању албанских дечака, десетак километара узводно од Митровице, блокиран од стране међународних снага.

Следећег јутра, стотине Албанаца кренуло је преко моста ка северном делу града, и сукобили се са припадницима УНМИК полиције. У једном тренутку успели су да пробију и барикаду на мосту, почело је комешање, на неким местима и сукоби са групама Срба који су се трудили да демонстратима са југа не дозволе да се пробију у северни, српски део града. Припадници УНМИК полиције употребили су сузавац, гумене метке, шок бомбе.

 

Око подне почела је пуцњава, посебно из правца насеља Три солитера. Мало после 14 сати у Колашинској улици која је одмах поред Ибра, недалеко од главног моста, убијени су Боривоје Спасојевић и Јана Тучев, УНМИК полицајац из Бугарске је рањен. Тек после неколико сати, међународне снаге успеле су да, колико – толико, успоставе ред, али су напади настављени и следећег дана, 18. марта када је запаљена црква у јужном делу града.

Јана Тучев убијена у свом стану

Елеонора Тучев била је 17. марта 2004. године, на дан кад јој је убијена мајка, тек деветогодишња девојчица. Њен брат Никола имао је четири године, мајку није ни запамтио. И Елеонори, као и Душану Спасојевићу, сваки март донесе нову тугу, ако је туга икада, и на један једини дан и на један једини трен изашла из живота њене породице.

Јана је убијена у свом стану, у тренутку док је стајала поред прозора који гледа на албански део града покушавајући да види шта се дешава напољу, док су Албанци, с оне стране реке надирали преко моста а градом одјекивала пуцњава.

„Поподне, као јуче да је било, ја сам била мала, брат још мањи, никад нећу заборавити кад је отац клекнуо на земљу, загрлио мене и брата, заплакао и кроз сузе једва изустио: `Шиптари су вам убили мајку`. Онако мала, покушавала сам да схватим шта се дешава, како је могуће да мајке нема, да је никад више нећу видети, шта ћемо сад брат и ја без мајке“, причала ми је прошле године, на годишњицу смрти њене мајке, Елеонора Тучев.

Тог јутра, 17. марта 2004. године, мајку је видела последњи пут на паркингу испред зграде. Нереди су се већ назирали, почињала је пуцњава.

 

„Рекла ми је да узмем брата и да идемо кући. Ми смо отишли код комшинке, мајка је ушла у наш стан, стала поред прозора и ту ју је погодио метак. Онако рањена, крвава, успела је да изађе на ходник, ту је пала, прискочили су комшије, међутим, није јој било спаса. И данас ми недостаје мајка као и првог дана. Отишла је кад је највише требала и мени и брату, да нас загрли, да растемо уз њу, да будемо сигурни, да имамо мајку“, речи су Елеоноре Тучев.

За убиство Боривоја и Јане нико није одговарао

За смрт Драгановог оца Бориваја Спасојевића, као и за смрт Јане Тучеве, до дан данас нико није одговарао. За оног ко је убио њену мајку Елеонора нема реч мржње, једино ћутање и питање:

„А, како би њему било да је њему неко убио мајку тог дана, како би се он осећао да је остао сироче са четири или са девет година“, пита Елеонора.

„Да је неко одговарао за смрт мог оца – није… Истражни тим УНМИК-а, стекао сам утисак, више је занимало откуд је мој отац био на улици него ко га је убио, и то снајперским хицем“, каже Драган Спасојевић.

 

А, откуд његов отац тог дана на улици?

„Кад су долазили тешки дани и тешки тренуци, људи нису одавде бежали према Звечани, напротив, ишли су према мосту, ка Ибру, да бране свој град, своје куће, жене децу. Да није тако било, не бисмо ми данас били овде“, каже Спасојевић.

После погрома у Приштини није било Срба

У пар дана, насиље над Србима распламсало се широм Косова и Метохије. У Приштини је 17. марта нападнута зграда „ЈУ програма“ у којој је живела већина од пар десетина Срба од 45.000 колико их је до рата било у главном граду покрајине. Зграда ја запаљена, тридесетак Срба склонило се у један стан како би се заштитили, а снаге КФОР-а успеле су, после више покушаја да ове људе склоне у своју базу.

Истог дана запаљена је и Црква Светог Николе у Приштини, албански екстремисти заузели су станицу УНМИК полиције у насељу Врањевац, запалили више полицијских возила. После погрома у Приштини није било Срба, девет година касније, 2013. у овом граду словом и бројем било их је 53.

 

У насељу Чаглавица, на два и по километра од Приштине, 17. марта око 13 сати, неколико хиљада Албанаца пробило је кордон КФОР-а, ушло у северни део насеља, запалило десетак српских кућа. Тог поподнева и наредне ноћи, хицима из снајпера и од бомби рањено је неколико Срба. Истог дана КФОР је из Чаглавице евакуисао жене, децу и старце у Лапље Село и Грачаницу, нешто веће српске енклаве. Тек око 18 сати, када су у Чаглавицу ушле америчке снаге из састава КФОР-а, албански демонстратни су потиснути према Приштини.