Село Чемерно, Илијаш Фото: Ilijas.info
У Суду БиХ почело је суђење командантима и припадницима тзв. Армије БиХ, Територијалне одбране и тадашњих полицајаца, због злочина у Чемерну, код Илијаша.
Њих 12 из Какња, Вареша и Илијаша оптужени су да су у „удруженом злочиначком подухвату“, за само неколико часова, 10. јуна 1992. године убили више од 30 Срба – мјештана и избјеглица, а њихову имовину дјелимично спалили.
Чемерни јунски дан, села Чемерно. Мира Тодоровић и Стоја Дамјановић преживјеле су скривене у „пећини“ надомак села. Преживјеле и о злочину након више од четврт вијека, пред Судом свједочиле. Тодоровићева са родитељима, сестром и тетком, те породицом Буњевац, из Варешког села Дражевићи, седмицу раније избјегла и спас потражила код ујака Ђорђа Трифковића на западној падини Чемерске планине.
Вече уочи кобног јутра, Ђорђо је имао „дојаву“ о могућем нападу на село. У страху су, казује Мира, укућани провели бесану ноћ, док је домаћин око куће стражарио. А онда је у праскозорје, око 5,20 почео пакао.
„Утрчао је у кућу, видно уморан, пао преко прага и само рекао – бјежите – све поклаше – и истрчали смо како ко у паници. Већ су неки били близу штале. Чули су се јаки пуцњим кроз метке смо побјегли“, прича Мира Тодоровић.
Бјежећи, видјела је Мира и куће већ у пламену. Дан је провела у пећини. Са још 20-ак скривених мјештана, међу којима и беба од осам мјесеци и друга од годину и по.
„Нисам изашла до четири сата, неки су излазили повремено, ујак није ни улазио у пећину, дежурао је около – само је рекао – ако би кренули овамо ја ћу вас све побити“, истакла је Мира.
Пакла у селу, постала је свјесна тек када је српска војска из Илијаша стигла у село, а потом и до њих у пећину. Кроз јецаје је говорила како је на повратку у село наилазила на лешеве поред пута. Буњевци са којима је избјегла – Милош, Ранко, Миросава, Славојка, Ковиљка… Други јој ујак Миленко Трифковић, малољетни му син, супруга Јања.
„Лешеви су били свуда око пута. Војска им лица прекрила гардеробом. Ујака Миленка препознала сам по одјећи. Остале, такође“, наводи се у свједочењу Мире Тодоровић.
Свједочила је Тодоровићева и о злочинцима. Видјела их није, али они који јесу, препричавали су јој да су то биле предратне комшије из Корита и Махмутовића ријеке. Стоја Дамјановић и конкретнија – у злочину су учествовале оптужене Бешлије. Неки од њих у родитељском дому – прије рата гошћени, дане проводили!
За разлику од Мире, Стоја је из склоништа изашла и прије него је стигла српска војска. Са сестром, скривајући се, трчала до родитељске куће која је била на ивици села и до које злочинци нису стигли, да бебама донесе млијека. Били су гладни. Плакали су! И чула је, каже, стрица Миленка Трифковића како говори: „Немој куме! Зар и ти куме Нусрете! А кум им је био Нусрет Бешлија“, наводи се у свједочењу Стоје Дамјановић.
Муса Бешлија, свједочила је Дамјановићева, убио је њеног оца Ђорђа, али три мјесеца касније, када је заједно са супругом кренуо пут, тада напуштеног и спаљеног села. Више од детаља монструозног злочина, одбрану оптужених интересовала је да ли је у близини села било српске артиљерије, да ли је у масовној гробници у коју су сахрањени, па 1999. године ексхумирани масакрирани старци, жене и дјевојке, био било ко са војним обиљежјима и колика је удаљеност пећине – „склоништа“ од појединих кућа у разруђеном селу?
Дрско и безобзирно, због чега је повремено реаговао и предсједавајући Судског вијећа Халил Лагумџија, бројни адвокати, покушавали су дискредитовати потресене свједокиње указујући на ситне разлике у свједочењима из суднице и у исказима датим прије десет или 11 година у истражном поступку. Попут онога да ли је баш Дамјановићева, слушајући вапаје стрица Миленка чула да је помињао име Нусрет или је само „кума“ молио за живот.
Пречули су намјерно или случајно, да је са и без Нусретовог имена, свједокиња као мјештанка малобројног села, итекако знала ко су чији кумови. Али све ово остало је скривено међу зидинама правосудног комплекса, јер нам је прес служба Суда, умјесто траженог видео записа цијелог, петочасовног рочишта, доставила тек десет минута без било какве логике, редигованог материјала. Такав, до сада непознат нам поступак, правни савјетник Ирхан Билић, образложио је „очекиваним изазивањем штете по легитимни циљ заштите процеса доношења одлуке“ ма шта год то значило. Не налази савјетник Билић ни да је публиковање аутентичног снимка оправдано јавним интересом! „Не налази“ или некога штити!?
