РТРС, Срна, 24. 2. 2023, Веритас: Убица српске породице Радосављевић живи као угледни грађанин

Сутра се навршава 31 година од сурове ликвидације четворочлане српске породице Радосављевић у Дарувару у Хрватској, а убица је одавно изашао из затвора и данас живи у том граду као угледан домаћин и „заслужни учесник Домовинског рата“.

Тог 25. фебруара 1992. годин припадник Хрватске војске, тада двадесетједногодишњи Јожица Мудри ликвидирао је Радета Радосављевића /36/, његову супругу Јованку /32/ и њихове малољетне синове Дејана /14/ и Ненада /10/, саопштио је Документационо-информативни центар „Веритас“.

Убица је увече у униформи војног полицајца дошао у кућу Радосављевића и у току вишечасовног разговора са власником куће, мотивисан чињеницом да су Радосављевићи српске националности, извадио пиштољ из футроле и из непосредне близине у њих испалио 11 метака, пуцајући им у главе.

Пошто је дјечак Дејан и након пуцњаве давао знакове живота, Мудри му је кухињским ножем задао још осам убодних рана по грудном кошу и стомаку.

Затим је тијела мртвих Радосављевића поредао по поду трпезарије једно до другога, те их минирао пластичним експлозивом, што је проузроковало њихово комадање и оштећење цијеле куће.

Након тога чина, из куће Радосављевића украо је један видео-рекордер и један даљински управљач и однио их на поклон својој дјевојци Тајани Биљан.

Окружни суд у Бјеловару је 7. јануара 1994. године осудио Мудрог на 13 година затвора за убиство четири особе и крађу, а Врховни суд је ту казну преиначио на 15 година.

Убица је у току кривичног поступка тврдио да се на ликвидацију Радосављевића одлучио након што му је његов командир Мирослав Губеровић у једном локалу, у који је навратио и убијени Раде Радосављевић, рекао „да вечерас мора ликвидирати тог смрада“.

Убица Мудри је рекао да му је његов командир Губеровић у ту сврху дао и кола на располагање и припадника њихове јединице Мирослава Моулиса да му покаже Радетову кућу.

Али, за овај злочин оптужен је и осуђен само Јожица Мудри, и то за класична кривична дјела, али не и за ратни злочин.

Радетов отац Петар и сестра Милица по правоснажности пресуде поднијели су тужбу против Хрватске ради накнаде штете, али Петар умире у току парнице, а поступак, као једини насљедник, преузима његова кћи Милица.

Општински суд у Дарувару, пресудом из јуна 2007. године, коју је потврдио и Жупанијски суд у Бјеловару, одбија Миличин тужбени захтјев у цијелости, уз образложење да у тренутку смрти није живјела са братом и његовом породицом, те да јој не припада ни право на нематеријалну штету као насљедници оца Петра, а то су потврдили и Врховни и Уставни суд Хрватске.

С обзиром на то да је изгубила спорове, судови су пресудили да она држави Хрватској надокнади трошак парничног поступка у износу од око 25.000 евра.

И Јованкина мајка, Пела Медаковић, такође, је тужила Хрватску за накнаду штете због убијене кћери и два унука, а другостепени суд у Загребу одбио је тужбу, коју је претходно прихватио првостепени суд.

Другостепени суд је такву одлуку образложио да „штетна радња није ни у каквој вези са обављањем војне службе“, а Пелу обавезао да држави плати парничне трошкове од око 1.300 евра.

Убица је одавно изишао из затвора и данас живи у Дарувару као угледан домаћин и „заслужни учесник Домовинског рата“, и не пропушта прилику да се Милици, сестри убијеног Радета, приликом сусрета насмије у лице.

Осим ликвидација трочлане породице Зец у Загребу у децембру 1991. и четворочланих породица Ченгић у Ервенику код Книна у јануару 1992. и Олујић из Церне код Жупање у фебруару 1992. године, и убиство четворочлане породице Радосављевић из Дарувара спада у најмонструозније ликвидације неке породице у рату деведесетих на подручју Хрватске и Републике Српске Крајине због њихове етничке припадности.