РТРС, Вечерње новости, 15.1. 2023, Роман о судбини троје убијених сремских сликара

Сава Шумановић: Доручак на трави (Фото Политика /К.К.)

На крају алеје липа, поетични је наслов, а „Триптих о посљедњим данима“ – знаковити, али и информативни поднаслов још једне књиге настале „у копродукцији Београда и Мелбурна“, као плод заједничког рада Јелене Туцаковић, кустоса у Етнографском музеју у Београду и Бориса Трбића, драматурга, писца и предавача у аустралијским филмским школама.

У свој „Триптих о посљедњим данима“ овај ауторски двојац уплео је приче о судбинама троје српских сликара страдалих у злочинима над становништвом окупираног Срема у Првом и Другом свјетском рату, а то троје сремских сликара повезује невидљива линија од стотинак километара и чине је Даница Јовановић, стријељана 1914. са групом Бешчана на Петроварадину, игуман Рафаило (Момчиловић), настојатељ манастира Шишатовац, светитељ, који је убијен 1941. и гроб му се не зна, те Сава Шумановић, одведен у шидској рацији 1942. године.

– Умјетници различитих сензибилитета, формалних и иновативних приступа, одрастали у другачијим епохама, срединама и друштвено-економским условима и нестали у неједнаким животним добима и околностима: Даница Јовановић се вратила са студија у Минхену и тек што је почела да стиче умјетничку зрелост и испитује границе умјетничког израза, изгубила је живот не успијевши да реализује свој потенцијал. Сава Шумановић се из Француске вратио у родни Шид, развијајући нове правце у свом стваралаштву, градећи тематске цјелине које су често укључивале локалне мотиве, настрадао је у рацији чији је циљ био затирање српског, јеврејског и ромског становништва у Срему, а игуман Рафаило Момчиловић одведен је из манастира Шишатовац у 66. години, у добу када је, преокупиран духовничким обавезама, имао мање енергије и времена за умјетнички рад – записали су аутори.

Наслов књиге „На крају алеје липа“ директна је алузија на слике Шумановића, а коју су саздали од конструката о посљедњим данима, чак сатима у животу троје умјетника, доказујући на овим примјерима тезу о постојању дуготрајног, досљедног, концентрисаног напада на једну културу.

Наиме, биографије троје умјетника школованих у иностранству, путника који су у западне земље одлазили жељни упознавања са европским културама и враћали се као вјесници другачијих вјетрова у српској ликовној умјетности, за ауторе ове књиге занимљиве су прије свега на ширем културном плану.

– Њихов „укоријењени космополитизам“ евидентан је у жељи да путују, истражују и упознају културе развијених европских народа, али и да се врате и допринесу сопственој. Он говори о динамичним транснационалним везама српског културног простора са свијетом, о вјесницима нових умјетничких тенденција и хибридних праваца на прелазу вијекова и током прве половине 20. вијека, али и о жељи умјетника да у континуитету наставе да унапређују културну продукцију и вриједности сопственог народа. Утолико је занимљивије и питање зашто би се неко одлучио да убије троје сремских сликара које повезује невидљива линија од једва стотинак километара – питају се Туцаковићева и Трбић.

Аутори јунацима ове, наизглед херметичне књиге, прилазе у тренутку када сазнају да ће умријети насилном смрћу, о чему кажу:

– Упознајемо их прекасно, у тренутку када немају више времена. Ово је и скуп прича о смирењу пред лицем зла и сусрету са смрћу. Знамо да током периода познатог по идеологизованим читањима историје, трагичне судбине ових умјетника нису скриване, али им, осим сачуваних чињеница и свједочења најближих, није посвећивана довољна пажња.

Одлазак у смрт је ријетко био сагледаван у контексту аспирација, искустава, разочарања и нових почетака који су обиљежили животне путеве умјетника који су једном пожељели да припадају европском културном кругу. И које је, у великим свјетским сукобима, спржило сунце.

Истичући како није истина да смрт може бити констатована само као трагичан догађај, али да не мора бити контекстуализована, аутори додају:

– У нашој књизи, смрт стваралаца се сагледава кроз импулсе који су обиљежили њихово умјетничко стварање и рефлексије о средини, смислу живота, и ономе што ће иза умјетника остати. Ово је на први поглед песимистична књига. Али, редосљед догађаја у књизи није случајан. Као што није случајна ни хронологија страдања сремских сликара. Нада постоји.