Слободна Херцеговина, 10. 4. 2025, ЖИВИ СМО ЈОШ! – У Београду обиљежено 80 година од голготе гатачких равногораца

Храм Светог Александра Невског, парохијски дом: Историсјки час Клуба Грачана у Београду Фото: Слободна Херцеговина, Трифко Ћоровић

Девић је истакао да су нас стари учили да разликујемо Црвену армију од Руса, као што су ослобођење описивали временом „кад су дошли партизани“.

– У тренутку када Немци одступају, а Црвена армија са домаћим комунистима наступа, далеко од друмова и бојишта из Србије је кренуло негде око 20.000 људи из команде Србије под командом генерала Михаиловића и генерала Трифуновића. Пошли су најпре на југозапад, а затим далеко према северу на пут такозване „босанске голготе“. Они су десетковани у борбама са партизанима од источне Босне, Тузле, затим кроз епидемију тифуса на Требави, Вучијаку, Озрену, гинули у борбама са усташама у Босанској Посавини, а затим у повратку назад у Србију страдали понајвише на Зеленгори тако што су делимично гинули у борби, а делимично се предавали партизанима, верујући да ће бити амнестирани. Наиме, тог маја ‘45 године из авиона међу њих су били бацани леци да се предају, да ће уследити опрост и амнестија и да ће они доћи ускоро својим кућама. Међутим, десило се сасвим супротно. Сви они су били бацани у јаме недалеко од Фоче, Калиновика, Миљевине, а највећи број њих у мају ‘45 и јуну ‘45 завршио је на стратишту у селу Будањ. Хиљаде њих до данас леже на том стратишту на територији Републике Српске.

Девић је истакао да је безбгробна војска имала је и свој други крак који је пошао од Цетиња и од Везировог моста и коме су се придружили Херцеговци.

– То није била само војска, ту се придружила и нејач, и породице војника, а са њима и цвет ондашњег интелекта Црне Горе и Херцеговине и њихове духовне вође и пастири. Та њихова одлука уследила је после сурових комунистичких одмазди на Цетињу, у Бару, у околини Никшића. У сваком граду који су комунисти заузимали формирани су њихови преки судови који су стрељали оне најбоље, па су тако на Цетињу ђаци понављачи стрељали своје професоре који су их некада на испитима обарали. Тај збег састављен од Срба из Црне Горе, Херцеговине и Србије чнило је више од 25.000 људи. То довољно говори како је била схватана слобода.

Девић је напоменуо да тада није било више нациста, ни њихових одмазди „100 за једног” у Београду, али је бањички логор наставио са радом.

– Логор није распуштен 3. октобра како се дуго писало у монографијама о револуцији, већ је у пуном капацитету постао логор и за политичке неистомишљенике комунистичке револуције. Они су одавде извођени и даље на стратишта стрељани широм Београда, а читав српски народ заправо нашао се у једном дугом сложеном периоду духовне окупације која се, уби ме прејака реч, али заиста по резултатима показала гором од османске. Кад су Османлије отишле са ових простора остала су турска гробља са турским знамењима, али се у њих нико није сахрањивао. А иза комуниста остала су још увек наша гробља да се по први пут у нашој историји одрекнемо крста и да се и дан данас у деловима нашег народа сахрањујемо без свештеника и под петокраком.

Девић је објаснио да је војска под командом Захарија Остојића као најстаријег официра, али суштински под командом Павла Ђуришића, којој су се придружили Херцеговци Петра Баћовића, одвојила од војске која се враћала назад у Србију и ишла према Зеленгори и још дубље према територији НДХ надајући се да ће да се докопа Словеније гдје ће успоставити један чврсти и широки антикомунистички фронт, а таква су била и обећања западних савезника.

Капетан Милорад Поповић Фото: Слободна Херцеговина, приватна архива аутора

– Директни преговори са усташама у том тренутку нису вођени, постојао је посредник, један од највећих српских издајника и отпадника у двадесетом веку Секула Дрљевић, који је гарантовао својим именом, чашћу, животом да ће та војска прећи преко дела територије НДХ и да ће се потом наћи на сигурном у Словенији. Међутим, није се тако десило. Војска је почела да мења своју маршуту и то је послужило усташама као изговор да изврше напад на њих. Кад се нашла на Лијевче пољу у априлу ‘45 надали су се спасу и више су се груписали, него што су марширали. А онда су, пре него што су пошли даље, 4. априла били изненађени распоредом усташких снага тако што су били опкољавани и хватани у „потковицу“. Кад су то видели, први су реаговали Херцеговци, реорганизовани у 29. пук и како нам сведочи и пише прота Душан Поповић, брат опеваног мајора Милорада Поповића, нису знали шта да чине. Видели су да долазе усташе из свих праваца и да наилазе и тенкови са којима нису знали како да се боре, а опет нису први запуцали. Кад су усташе отвориле ватру, схватили су о чему се ради. Кобан дан био је 4.април због смрти неких од најбољих херцеговачких јунака и то је био увод у расплет крваве драме која је започела ‘41. Војвода Перишић који је подигао први устанак против окупатора, не међу Србима, него уопште у овом делу Европе у јуну ‘41. године, управо је тог 4. априла ‘45 пао у руке усташама жив. Гроб му се и до дана данашњег не зна.

Девић је подсјетио да је даљи правац напредовања према НДХ био онемогућен од усташа.

– Ту бележимо дирљиве моменте последњег јунаштва Црногораца и Херцеговаца где Павлови момци уз његову дозволу скачу на тенкове готово голоруки или са неким скромним ватреним оружјем, или са нечим што бисмо ми касније назвали молотовљевим коктелима и чак уништавају неколико усташких тенкова. Такође, они у последњим моментима живота пре него што буду изрешетани, огрезли у крви, певају: „Заклињем се веран бићу само Павлу Ђуришићу“ и једног за другим косе их усташки плотуни. Други део покушава да се извуче према Козари надајући се да бар тамо без обзира на идеолошке разлике од браће Срба прети мања опасност. И како народна песма о Милораду Поповићу и каже: „Погоди га партизанско тане, а усташко још продуби ране“. Дакле, нашли су се на два фронта и сав израњаван Милорад Поповић последњима атомима снаге тих дана одузима себи живот на новом српском Косовом пољу.

Девић напомиње да то није био крај јунаштва Херцеговаца и Црногораца.

– Наиме, схвативши да је сваки отпор немогућ, они полажу оружје и придружују се под Дрљевићевим гаранцијама црногорској народној војсци. Али, реч није одржана. Они су постројани, издвојени су официри, интелектуалци, команданти, духовне вође и одведени у Јасеновац и Стару Градишку. Мање је познато да су заправо последње жртве фабрике смрти у Јасеновцу били четници Павла Ђуришића, да су тамо скончавали под стравичним мукама. Неки су били убацивани у врео казан са водом, неки у пећ, неки клани. И кад они, партизански фотографи уђу у логор који се нису осмелили да ослободе за све четири ратне године, оне трагове крви које виде тамо и трагове мучења, то нису логораши НДХ који су пре тога извршили пробој из Јасеновца, него управо Павлови и Захаријеви четници који су тамо били последњи погубљени почетком маја 1945. године*.

Војвода свештеник Радојица Перишић Фото: Слободна Херцеговина, приватна архива аутора

Девић је напоменуо да је мање познато и да преговори Павла са Дрљевићем преко посредника нису важили за Херцеговце.

– Дакле, Херцеговци нису били обухваћени тим планом о предаји и даљој евакуацији. Мање је познато да су тада избиле на површину и старе српске поделе и регионалне омразе нажалост које нас прате и до данашњих дана. Неки од Херцеговаца, о томе пише Милош Куреш преживели командант Билећке бригаде, били су обманути да одлазе од Драже у марту 1945. године. Надали су се да је то део једног истог договора и да ће се и генерал Михаиловић касније придружити овим снагама у Словенији.

Девић је напоменуо да многи записи свједоче о томе да је безгробна војска била и Христољубива војска.

– Ти дани расплета априла и маја ‘45 године били су и дани Васкршњег поста. Војска је била потпуно изнурена, гладна, поједена вашима, оболела од тифуса, далеко од свог завичаја где је прослављала своје крсне славе и Божић одвојено од породице, у полугодишњем бесциљном лутању. Међутим, та војска је у свом последњем маршу постила. И кад нађете последње писмо мајора Предрага Раковића, команданта Другог равногорског корпуса, пре него што ће комунисти у Божићном посту пре ‘44. на ‘45. да га опколе и ликвидирају, његово последње наређење његовим потчињеним официрима јесте „наставите пост“. И ова наша војска ‘45 у свом последњем маршу, иако једног тренутка личи на војску живих костура, наставља пост, причешћује се, иде на службу Божију – рекао је Девић закључујући да ни у какву будућност не можемо да идемо док јаме не опојемо.

На крају програма скуп је поздравио Војин Поповић, један од сродника команданта Милорада Поповића, који је говорио о слободарској традицији овог братства и историји јуначког Дражљева, у коме је укључујући жене и дјецу, сваки трећи становник био солунски добровољац.

У току програма наступио је и један од најбољих српских народних гуслара Срђан Авдаловић који је казивао стихове епског пјесника Николе Никчевића инспирисане славним гатачким командантом Милорадом Поповић.

Овом скупу, између осталих присуствовали су велики српски пјесник Матија Бећковић, Велимир Ђоковић (шеф кабинета предсједника Скупштине Црне Горе), Жељко Тепавчевић (предсједник Синдиката РИТЕ Гацко), Мирослав Хрго Вуковић (предсједник Удружења добровољних добровољаца давалаца крви Гацко), Миладин Милошевић (бивши директор Архива Југославије), Жељко Чуровић (предсједник Савеза Срба из Црне Горе), Миодраг Љумо Хрњез, Миливоје Мишо Албијанић, др Љубо Минић, професор Петар Бумбић, Вера Црногорац, чланови Клуба Гачана, као и представници и чланови братских херцеговачких удружења из Београда.

Снимак комплетног догађаја можете видјети овдје

Текст и фотографије: Трифко Ћоровић
Слободна Херцеговина

* Напомена: Датум погубљења официра ЈкВ тачно је утврђен из бројних докумената и сведочења током претходних деценија и зна се да су погубљени 21. априла 1945. године.