Спутњик, 30. 10. 2024, Ово се управо дешава у Призрену: Милош Ковић разобличава нова албанска злодела

Стара разгледница Призрена крајем 19. века, Тврђава Призрен (Каљаја) и српски део града са куполом Цркве Светог Спаса Фото: Друштво пријатеља манастира Свети Архангели код Призрена

Поред убијања и протеривања српског становништва са Косова и Метохије, отимања дедовине, рушења гробова и демолирања манастира и цркава, Албанци се упорно труде да оно што нису уништили уврсте на списак светске културне баштине. Свакако да се нису сами досетили, јер од стварања албанске државе 1912. до данас, они играју по западним тактовима.

Такозвани премијер самопроглашеног „Косова“ Аљбин Курти обишао је три „традиционалне“ призренске куће које су недавно обновљене у оквиру припрема градског центра Призрена за УНЕСКО кандидатуру. Он тврди да је његова власт зауставила деградацију споменика, а изјавио је и да се настављају радови на обнови десетина њих широм „Косова“.

Универзитетски професор и историчар Милош Ковић осврнуо се за Спутњик на питање наслеђа, објаснивши да је у призренској чаршији, осим Срба и Турака, свакако било и Албанаца, али да свако ко се иоле разуме у историју града Призрена зна да су њега као трговачку варош изградили Срби.

То је, каже нам, евидентно свакоме ко оде да посети град на Бистрици и ту се не ради само о духовном наслеђу овековеченом у цркви Богородице Љевишке, Богословији Симе Игуманова, цркви Светог Спаса… Чак је и Синан-пашина џамија, која припада османском наслеђу, изграђена од камена са рушевина манастира Светих Архангела код Призрена, задужбине цара Душана.

Наслеђе на Косову и Метохији може се назвати византијским, може се назвати српским, може се називати и османским, па поново српским, односно југословенским. Тешко да се може назвати албанским било шта осим онога што је урађено у последњих неколико деценија у социјалистичкој Југославији у којој су Албанци имали сва права, па и много већа него Срби. Удео Албанаца у стварању Призрена је више него симболичан, осим ако не говоримо о последњих 25 година, стамбеним зградама и тржним центрима који су никли за то време, рекао нам је Ковић.

Курти говори о две или три куће које су обновљене и потпуно је невероватно, сматра Ковић, да неко на основу улагања у неколико трошних кућа у призренској чаршији почиње тврдити да би тај град требало у име „Косова“ бити проглашен за баштину УНЕСКО-а. Наравно да Призрен заслужује да се нађе на УНЕСКО листи, али никако се не може назвати „косовском“, односно албанском баштином.

Постоји ли албанска баштина на Косову и Метохији?

Албански допринос споменичком наслеђу Косова и Метохије свакако се огледа у статуама америчким председницима и НАТО, а поред њих широм јужне српске покрајине ничу и споменици перјаницама терористичке организације ОВК. О њиховој уметничкој вредности професор Ковић наглашава да не би говорио.

Посетиоци Призрена видеће још један споменик који је заиста вредан пажње у том граду, а то је споменик НАТО. Њега чини велика НАТО звезда окружена заставама НАТО држава и морам признати да никада нисам видео такав споменик, а доста сам путовао.

Поред ових задужбина посвећених северноатлантској алијанси, Ковић наводи да се на Косову уздижу и стамбене зграде, углавном празне, као и огромне и такође углавном празне тржне центре.

Не видим заиста која је то вредна богомоља, шта је то што је заиста вредно и које је то вишевековно наслеђе које су градили Албанци и којем могу да се похвале албански туристички водичи. Напротив, оно што сам видео на Косову и Метохији јесте да албански водичи воде странце да виде српске споменике, приликом чега, наравно, нагласе да се ради о споменицима „косовског“ наслеђа и архитектуре.

Верују ли Албанци у своје лажи?

Професор образлаже да они који се баве овом врстом пропаганде и отимачине и те како добро знају да присвајају и краду оно што је туђе, али да се преузимањем таквих модела размишљања у школском систему и у медијском простору лажи оживљавају и у њиховим главама – почињу да важе за истину.

То видимо не само на овом случају Косова и Метохије, то се готово свакодневно догађа и у Хрватској, односно у Крајини одакле је српско становништво протерано, то се догађа у Црној Гори где покушавају да асимилују српски народ, то се догађа у Северној Македонији где је такође у току асимилација српског народа… Дакле, ми видимо да се то догађа практично свуда где креатори нових нација и конструктори сећања могу да домаше.

У Украјини се, каже наш саговорник, најбоље може видети докле то доводи. Видимо генерације које заиста почињу да верују у лажи и које су чак спремне да за те лажи и умру. Из овог разлога, напомиње Ковић, не би требало потцењивати домашај лажи и не би требало потцењивати свест и решеност конвертита да бране оно у шта верују.

Шта ће њима наше цркве?

За професора Ковића прва асоцијација на отимање културне баштине је – геноцид. По дефиницији Уједињених нација, геноцид не подразумева само уништење једне, уз лишавање основних средстава за живот, већ и уништење самих трагова те цивилизације и те заједнице.

У томе се албански шовинисти угледају на своје учитеље. То су некада били Турци, а данас су то Американци. Дакле, то је класичан пример геноцида, а највећи пример геноцида у историји човечанства дали су Американци уништавањем староседелаца америчког континента. То су радили и Шпанци, али Американци, односно енглески колонизатори, поставили су тај геноцидни стандард који су Албанци само прихватили.

Први корак је оптуживање датог становништва за сва зла и зверства која су људском уму замислива. У случају америчких староседелаца, то су канибализам и приношење људских жртава, а у случају Срба оптужбе за ратне злочине, Велику Србију и геноцид. Затим се приступа уништењу заједнице, убијању и протеривању, након чега следи пљачка материјалних добара.

Дакле, пошто истребите дату популацију, онда уништавате и њене трагове. Ви их можете уништавати онако како су албански шовинисти разорили велики број српских светиња и готово сва српска гробља до којих су могли да дођу, или их присвајате и проглашавате својим.

Оно шта се сада догађа са покушајем Аљбина Куртија и његових сарадника да српско културно наслеђе прогласе „косовским“, односно албанским, јесте класичан пример геноцида. Очигледно је да су у Приштини, односно Вашингтону, Берлину, Бриселу, Лондону, Паризу, закључили да је геноцид над Србима приведен крају и да је сада дошло време за присвајање и преименовање српског културног и духовног наслеђа, закључује Ковић.

 
Милица Тркља