СРНА, 14. 11.2020, Романија његује сјећање на своје Солунце

Соколац: Обиљежен дан почетка пробоја Солунског фронта Фото: СРНА, Архива

СОКОЛАЦ, 14. НОВЕМБРА /СРНА/ – Соколачки и романијски солунци још живе у сјећањима људи овога краја, а о њиховим судбинама и јунаштвима постоји безброј прича.

Бранимир Ђурковић, предсједник соколачког Удружења потомака и поштовалаца дјела српских добровољаца учесника у одбрамбеним ратовима Србије од 1912. до 1918. године, истиче да је окупљање код Споменика солунском добровољцу на Сокоцу прилика да се његују сјећања на сељаке-слободаре из ових крајева.

Они су „смогли снаге да се одупру великој царевини и помогну браћи са друге стране Дрине у одбрани отаџбине“, наглашава Ђурковић за Срну.

Он подсјећа да Удружење потомака и поштовалаца дјела српских добровољаца од 2008. године обиљежава 15. септембар – Дан почетка пробоја Солунског фронта и 11. новембар – Дан примирја у Великом рату.

На овај начин најбоље се чувају од заборава јунаци са подручја Сокоца и околине, који су се прикључили српској и црногорској војсци у одбрани Србије у ратовима од 1912. до 1918. године, а сјећање на њих преноси се са генерације на генерацију.

Из сјећања старијих потомака солунаца са Романије, Ђурковић се радо сјећа приче о јунаштву Саве Боровине из соколачког села Долови, за којег у вријеме регрутовања у аустроугарску војску нису могли да нађу одговарајући број униформе јер је као млад и кршан момак имао 110 килограма.

„Боровину су, према причама сабораца, погубили бугарски војници након што је тешко рањен сам убио шест нападача у рову“, испричао је Ђурковић Срни.

Међу добровољцима са Романије остала је и прича о Јовану Зековићу са Гласинца, међу пријатељима познатом као „великом путнику“, који се послије седам година вратио у родно село.

Ђурковић помиње и добровољца Миливоја Ћајића из села Неправдићи, подно Романије, који је својим потомцима након повратка кући пренио све податке о пробоју до Одесе и формирању Прве српске добровољачке дивизије.

Из разговора са потомцима добровољаца занимљива је и животна прича Митра Бакмаза из села Калиманићи, који се као млади регрут нашао у аустроугарској војсци у покрету на Србију.

„Успио је да се са пријатељем сакрије испод познатог моста на Жепи, а потом прикључи црногорској војсци, пређе Албанију и врати кући након завршетка Првог рата“, наводи Ђурковић.

Tреба напоменути да је са истом пушком Бакмаз изашао и из Другог свјетског рата и умро шездесетих година прошлог вијека у родним Калиманићима.

Добровољац Перо Шкиљевић из села Крајишићи, на линији између Олова и Сокоца, према причи која још живи у том крају, био је један од пратилаца војводе Живојина Мишића.

У породици Крсмановић из Бијеле Воде, каже Ђурковић, преносе младим генерацијама како њихов Арсен није могао да препозна свог старијег брата преживјелог солунца Максима када га је срео при повратку у родно село.

У соколачком селу Крушевци, наводи Ђурковић, и данас живи сјећање старијих мјештана да се један од добровољаца из породице Радовић из ропства у родно село вратио након седам година, и то на дан када је његова супруга требало да се преуда, али се, чувши глас да муж стиже, предомислила и остала у Радовићима.

Ђурковић наводи да је са подручја тадашње општине Гласинац, која је припадала Рогатичком срезу, један од најмлађих добровољаца био Миливоје Гавриловић из села Маргетићи.

Он се и данас присјећа приче старијих, према којој је, у знак захвалности добровољцима са Гласинца и Романије, краљ Александар Карађорђевић личним средствима помогао да се од 1936. године изгради водовод са извора Геруша до Павичића на Гласиначком пољу, са којег се и данас напаја више од 10 села.

Ђурковић напомиње да су на Споменику солунском добровољцу уписана 363 имена добровољаца из ових крајева, међу којима има и муслимана, који су заједно са комшијама Србима, пошли у рат против окупатора.

Он истиче да се потомци добровољаца и даље обраћају Удружењу потомака и поштовалаца дјела српских добровољаца учесника у одбрамбеним ратовима Србије од 1912. до 1918. године са захтјевима да се имена њихових предака упишу на ово спомен-обиљежје, те поручује да за то треба да прибаве потребну документацију из неког од архива бивше Југославије и пријаве се Удружењу.

Према ријечима Ђурковића, о судбинама добровољаца написане су многе књиге, али животни пут сваког од њих је прича за себе које потомци чувају као успомене на вријеме у којем су сељаци-слободари, пролазећи Албанску голготу, стали на пут Централним силама и промијенили историју и карту тадашње Европе.

Приредила: Добрила АБАЗОВИЋ