СРНА, 23. 3. 2025, Станови: Служен парастос жртвама ’Крвавог прољећа‘ усташких јединица 1945. [Мапа]

Спомен, илустрација Фото: СРНА, детаљ

У добојском насељу Станови данас је обиљежено 80 година од усташког злочина над 30 српских мјештана, међу којима је било 12 дјеце, а најмлађа жртва је имала само четири дана.

Парастос је служен пред спомеником страдалима код Цркве Рођења Светог Јована Крститеља у Становима.

Стана Горановић потомак је Драге Нинковића који је 20. марта 1945. године изгубио два сина, жену, сестру, мајку.

„Причао ми је како се то десило тог кобног дана када су сакупљени сви из комшилука почевши од Томанића, Билића, Кузмића, Алаџића који су дотјерани у двориште мога оца, затим су мајке и жене голоруке са дјецом у наручју у подруму живе запалили“, изјавила је Горановићева, згрожена да постоји људски ум способан да изврши такво нечовјечно дјело.

Према казивању њеног оца Драге, у ватру је прво бачен његов најстарији син, а када су из наручја прве супруге узели и најмлађег да баце, заједно са њим је скочила и она.

Горановићева, која је име добила по убијеној баки, каже да јој отац о овоме причао тек када је напунила осам година јер се о злочину ћутало послије окончања рата, а као нијеми подсјетник су биле преживјеле породице које су на гробљу оплакивале своје страдале.

„Моја сестра је добила име по тетки Јагоди, која је исто била дијете када је страдала“, присјећа се Горановићева и истиче да су преживјели мјештани давали имена дјеци према погунулим члановима породице.

Новак Лукић каже да су тог дана страдали родитељи његове мајке из породице Томанић, која је покољ преживјела јер се седам дана прије злочина удала и одселила.

„У рано јутро опасали су куће и на спавању убијали људе. Живи су сами себи копали јаме у које су их убацивали након што су их убилим, а затим су јаме запалили бензином“, присјећа се Лукић.

Према мајчином казивању, од родитеља је затекла само пепео.

Живку Мишкићу убијен је дјед Симеон из Осретка у Станарима, који је према казивању оца тог кобног дана у Становима био на сахрани пријатеља.

Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

„Опколили су их све, бацили у једну јаму. Једни причају да је то извршено хладним оружјем“, изјавио је Мишкић, коме су ту причу потврдила и његова три стрица.

Он је захвалан Хаџи Драгану Нинковићу који је заједно са породицама и потомцима преживјелих прије пет година јавно указао на овај догађај.

„Они су направили ове споменике. У једној гробници је и по пет жртава, а ја сам нашао свог дједа Симеона“, рекао је Мишкић.

О овом злочину познатом као „крваво прољеће“ остао је запис Живка Ђедовца на основу свједочења шестогодишње дјевојчице Невенке Алаџић, једине преживјеле из масакра тог 20. марта 1945. године, у којем је изгубила мајку Стану (31), брата Бошка (9) и сестру Марицу (12).

Према њеном свједочењу, злочинци су у подруму куће Николе Бјелобабе одвојили дјецу од жена. Жене су стријељане на оближњој њиви Марка Кузмића, а дјеци је наређено да легну на леђа након чега су усмрћена рафалима.

Након што су заустављене у крвавом пиру, усташке јединице су се повукле из села, а Невенкин отац Станко је заједно са другим мјештанима са три локације покупио остатке запаљених тијела својих најмилијих, који су потом сахрањени у неколико заједничких гробница на локалном гробљу.