СРНА, 28. 9. 2023, Вукмировић: У Јасеновцу сам изгубио 20 чланова уже и шире породице

Деца са Козаре Фото: ЈП Доња Градина

Имао је само седам година када су их усташе и Нијемци као стоку, гладне, жедне, прљаве и босоноге пјешке дотјерали до Јасеновца, гдје су му побили породицу и са мајчине и са очеве стране

Осамдесетосмогодишњи Миле Вукмировић из Костајнице преживио је голготу у концентрационом логору Јасеновац, гдје је изгубио 20 чланова уже и шире породице и са очеве и са мајчине стране.

Са сузама у очима, Вукмировић се присјетио како су њега, као седмогодишњег дјечака, његову мајку, сестре и браћу, Нијемци и усташе тјерали да са Козаре иду пјешке до Јасеновца.

На том мучном путу је, каже Вукмировић, посљедњи пут видио свог оца, али и свједочио првом убиству.

„Један наоружани Нијемац нас је истјерао на поље и једном сељаку дао сандучић од муниције и онда га убио. Метак му је прошао кроз грло и врат и само се јадни човјек срушио на земљу. То је прво убиство које сам видио“, навео је Вукмировић у изјави за Срну.

Вукмировић је испричао и да је свједочио бруталним убиствима жена којима су пред свима сјекли стомак како би унијели страх међу људе.

Према његовим ријечима, они су у Јасеновац дотјерани као стока, гладни, жедни, босоноги, крвави и том терору се није назирао крај.

„У логору крај капије са жицом шета усташа, а кад мало одмакне, ја се приближим и провучем руку кроз жицу како бих убрао мало траве да поједемо мајка, сестре и ја“, присјетио се Вукмировић.

Он је рекао да су свако јутро из Јасеновца одводили логораше у Доњу Градину гдје су цијели дан копали раке, а увече би их усташе побиле и убацивале у те исте раке.

„Построје нас, држе пиштоље у рукама уперене према нама и бирају, па одводе људе. Нико се из Доње Градине није вратио“, испричао је Вукмировић.

Један дан су му сестре онемоћале од жеђи, а он се отргнуо из мајчиних руку и од усташе који је чувао капију затражио само мало воде.

„Сјећам се да ме питао: `Мали, шта хоћеш?`, а ја сам му рекао да ми треба воде јер ми сестре умиру, а онда је рекао да и он има сина мог узраста, али да мисли да га више никада неће видјети“, навео је Вукмировић и са тугом у очима се присјетио да му је усташа дао воде, али и запријетио да ће га заклати уколико то некоме каже.

Вукмировић је рекао да усташе, захваљујући медицинској сестри која их је пописивала, нису смјеле све да их побију, па су послати у села по Славонији, гдје је остао код тетка Станка Јурића, Хрвата, који је успио да спасе и његову сестру.

Он се присјетио да су били у селу Пакленица, у којем су били принуђени да просе како би преживјели, а спавали су у штали са коњима.

„Никада нећу заборавити мирис и укус комада хљеба који сам успио наћи, а мама га чувала у њедрима“, навео је Вукмировић, који је једно вријеме био одвојен и од мајке, која је, како је рекао, прешла у Босну.

Вукмировићу су признате три године, три мјесеца и 24 дана радног стажа од 1950. до 1953. године, када је имао само 15 година, а како је рекао, судбина му је таква да се цијели живот борио.

У Бањалуку је стигао 1959. године, оженио се, добио дјецу, преживио и Одбрамбено-отаџбински рат, у којем је учествовала његова кћерка која је љекар.

Доња Градина је највеће стратиште у систему концентрационих логора Јасеновац, који је формиран у августу 1941. године, непосредно послије проглашења Независне Државе Хрватске.

Према подацима Јавне установе Спомен-подручје Доња Градина, у злогласном логору Јасеновац током Другог свјетског рата страдало је 700.000 жртава усташког злочина, међу којима је живот изгубило 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја, 127.000 антифашиста.

У Јасеновцу је страдало 20.000 дјеце.

Разговарала: Данијела ДАНОЈЛИЋ