СРНА, 7. 4. 2025, Сјећање на излазак посљедње групе Срба из затвора у Тузли и Зеници

Жица, илустрација Фото: Pexels, Lolimjoshingyou

Удружење ратних војних заробљеника „Вијенац, Возућа и остали“ обиљежило је данас крсну славу Благовијести и 28 година од изласка посљедње групе Срба из муслиманских логора у Тузли и Зеници.

Чланови Удружења, који су у логорима прошли најгоре тортуре, истакли су незадовољство што извршиоци и налогдавци ни данас нису доступни руци правде.

Потпредсједник Удружења Нинко Ђурић у заробљеништву је провео седам мјесеци прошавши седам казамата на подручју Тузле и Сарајева, а слободу је угледао тек 24. марта 1996. године.

Позвао је на српско јединство у околностима када су јединствени сви ратни и повратни непријатељи како у БиХ тако и у земљама региона, наводећи да се потежу неке потјернице, а истовремено пресуђени ратни злочинац Сакиб Махмуљин „ужива и пландује у Турској“.

Указао је да ниједан муџахедин није одговарао за најмонструозније злочине почињене у најозлоглашенијим логорима за Србе у Каменици код Завидовића са чим би сваки Србин требало да буде упознат, гдје су „моторним тестерама и сабљама одсијецане руке, главе, ноге“.

Он за логор Каминицу рекао да је био пакао на земљи са предворјем у сабирном центру у Кестенима, гдје је списак смрти правио командант петог батаљона 328. муслиманске бригаде Изет Карахасановић који је, умјесто да буде процесуиран, свједок одбране начелнику Генералштаба тзв. Армије РБиХ Расиму Делићу.

За седам мјесеци у заробљеништву, Ђурић каже да је у самицама провео 139 дана под посебним третманом у намјери да се од њега исклеше лажни свједок за суд у Хагу, што је одбио.

„Дато ми је 159 имена значајних Возућана да било шта лоше кажем о њима. Међутим и Сеаду Делићу и Мехмеду Жилићу, односно команданту и безбједњаку Другог корпуса тзв. Армије БиХ сам отворено рекао да злочина на подручју Возуће није било“, изјавио је Ђурић.

Ђурић је указао на витешке моменте српских јединица и навео примјер када су заробљеног и тешко рањеног припадника тзв. Армије БиХ Смају Буљубашића здравствено збринули, а за разлику од њега до данас није пронађена ниједна кост заробљених Срба из логора Каменица.

„Откривена је масовна гробница у Стогу, 21 тијело од тога 17 без глава. Чим је откривена, одмах преко пута ње, односно порте цркве, измјештена је друга гробница са 33 српска тијела. Не зна им се за кости“, рекао је Ђурић.

Свечаности је присуствовао предсједник Савеза удружења логораша Републике Српске Анђелко Носовић који је истакао да настављају мисију доказивања страдања српског народа у БиХ.

„Боримо се са неправедним судовима и окупаторима у облику Кристијана Шмита“, рекао је Носовић и додао да несигурност уносе и тајни састанци странака опозиције у Српској са мешетарима из Њемачке.

Некадаши српски логораши и данас због претрпљених траума нерадо говоре о свом страдању. Данко Михајловић из Кртове у Лукавцу рањен је и заробљен у Тузли 15. маја 1992. године, прије почетка ратних сукоба у БиХ. Био је припадник резервног састава ЈНА ангажован као возач да евакуише младу војску.

„Договор је био да кривицу сноси онај ко наруши договор о повлачењу. Мато Зринић, водник у ЈНА, већ је био именован за командира чете у Патриотској лиги и пуцао је из колоне по задатку. Све је било исценирано, ми смо нападнути без могућности да се бранимо“, рекао је Михајловић.

Његов сувозач је тада погинуо, а он је рањен искочио из запаљеног камиона, повукао се ка згради гдје су га дочекали и кундацима ударали припадници резервног састава полиције у служби муслиманских паравојних јединица.

Михајловић је навео да је за злочине током заробљеништва одговарао једино полицајац Иван Колар, и то мизерном затворском казном од годину дана.

Удружење, чије је сједиште у Добоју, данас броји око 160 од некадашњих 300 чланова.