Srpska24.me, 5. 12. 20204, Дејан Бешовић: Владика Серафим (Јовановић), чувар православља и у Албанији [Мапа]

Владика рашко-призренски Серафим (Јовановић) 1875-1945. Фото; Srpska24.me

Епископ Серафим (Сава Јовановић), рођен је у Призрену 29. 11. 1873. године. Школовао се у Богословији Св. Кирила и Методија. Био је свештеник, војни свештеник и суплент. Рукоположен је за јеромонаха јуна 1902. у Цркви Светог Александра Невског у Скадру. Од 1908. до 1912. студирао је на Московској духовној академији и дипломирао са научним степеном кандидата богословља. Замонашио се 1909. у Српском подворју у Москви. По повратку, постављен је за наставника Богословско-учитељске школе у Призрену. Био је војни свештеник у Штипском гарнизону и Штабу Вардарске дивизије.

Док је служио као војни свештеник у Солуну, одликован је златном медаљом за ревносну службу. Јануара 1914. унапријеђен је у чин синђела, а марта 1919. у чин протосинђела. Од 1919. до децембра 1920. био је професор у штипској гимназији. Године 1920. као ментор у штипској гимназији одликован је орденом Светог Саве V степена. За епископа злетовско-струмичког рукоположен је 23. децембра 1920. За ревносну службу одликован је 1921. године орденом Светог Саве III степена. Провео је годину дана као делегат СПЦ у Прикарпатској Русији гдје је радио на враћању унијата у вјеру Православну . За епископа рашко-призренског изабран је 29. октобра 1928. године .

Да је српски владика Серафим сахрањен на албанском гробљу у Тирани, аутору овог текста рекао је у Манастиру Дајбабе готово прије четири деценије дугогодишњи професор призренске богословије протојереј-ставрофор Василије Ивошевић у народу познат као добри Прото Васо, ученик Светог Старца Симеона Дајбапског (Поповића), један од најбољих пријатеља столпа Цркве Светосавске Св. Јустина (Поповића).

Касније смо дуго трагали по радничком гробљу у Тирани са блаженог помена Митрополитом црногорским и скадарским Амфилохијем (Радовићем) и пронашли тамошњег свештеника Иринеја који нас је одвео до гробља на коме се налази владичин гроб.

На градском гробљу Туфина у Тирани гдје на парцели 13 почивају посмртни остаци епископа рашко-призренског Серафима (Јовановића), затекли смо једну догорелу свијећу, мермерну књигу и споменик на коме је исклесано: „Овдје почивају кости Серафима призренског који је умро 13. јануара 1945.“ Његов чин „влафика“ избрисан је са споменика. У истом реду, један гроб даље, сахрањењен је и архиепископ тирански Кристофор Кисит 1883–1958, савременик владике Серафима. После помена који је одслужио Митрополит Амфилохије, свештеник Иринеј нам је кратко, са тугом у очима, као да жели да сакрије неку срамоту и озлојеђеност, рекао: „Однесите његове свете мошти одавде“ целивајући руку цетињско-скадарском Митрополиту и горостасу. Митрополит је инсистирао да се што дуже задржимо на гробу а у међувремену придружио нам се Свако Драгов Брајовић, некада високи функционер МУП-а Албаније. Митрополит га је питао: Савко палиш ли Ти овдје свијеће? Палим и палићу док сам жив Владико. Митрополит се окрете па ће рећи: Што од Тебе остало миром Божанским цвјетало.

Савко нам је и испричао следеће: У вријеме Енвера Хоџе, зарад изградње модерног насеља надомак Тиране, крајем педесетих година прошлог вијека, гробље гдје је владика првобитно био сахрањен, Вари и Бамит (гробље Бам), пресељено је на друга нова гробља, Туфину и Шаре. Тако су раздвојили српске војнике и владику Серафима“.

У библиотеци Српске патријаршије пронашли смо мањи рад љетописног облика о животу и служби епископа рашко-призренског Серафима (Јовановића), који је забиљежио епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски.

Из тих година остало је много тога нерачишћеног у вези са епископом рашко-призренским Серафимом и Православном црквом Албаније у контексту италијанске политике на Балкану, тачније, на територији Епархије рашко-призренске. Италијански планови и њихов протекторат ‘велика Албанија’ жељели су да у њима посебно мјесто има тзв. Албанска православна црква, која је искористила ратне неприлике, па је проширила своју јурисдикцију над парохијама на Косову и Метохији. Пропаст Италије септембра 1943. године осујетио је тежење Албанске православне цркве за даљим ширењем на области под јурисдикцијом СПЦ.

Последње две године живота епископа Серафима прекривене велом тајни.

О животу и раду владике Серафима, кога је капитулација Краљевине Југославије затекла на трону Рашко-призренске епархије, готово да нема трагова после децембра 1942. године, током које је, судећи по документима сачуваним у Архиву Албаније, два пута долазио у Тирану. Разлог његовог доласка био је да умоли италијанске власти да ослободе интерниране Србе и свештенство из Фира и Пуке, али и да тадашњег архиепископа Албаније Кристофера Кисија упозна са страдањем свештенства, монаштва, Срба.

Албанска страна наводно не зна поуздано узрок смрти нити поље дјеловања владике Серафима (Јовановића) после повлачења Италије 1943. године и слома идеје о територијалном и институционалном уједињењу.

Ни у Православној Цркви Албаније нису могли да нам дају више информација о животу и боравку владике Серафима у Тирани, с обзиром на гоглоту коју су цркве и вјерске заједнице у Албанији доживјеле у вријеме комунистичког режима Енвера Хоџе од 1967. године, када су сви верски објекти затворени а исповиједање вјере забрањено.

Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

По речима Атанасија (Тано) Банушевића, глумца a по речима светских критичара: ’оца саверемног албанског глимишта‘, владика Серафим је пријатељевао са Епископом Аполиније Иринејем, Банушевићем стрицем, који је током Другог светског рата био не само владика и духовник, већ и водећи борац против италијанских власти. Сахрањени су недалеко један од другог на гробљу Туфина у Тирани.

Шта се дешавало с владиком после пада Италије 1943. године? Да ли је владика Серафим на силу задржан у Албанији, или је из неких разлога морао, или је својом вољом остао у Тирани? Да ли је био у кућном притвору и гдје? Од чега је преминуо? Само су нека од питања која се сама по себи намећу, чије одговоре очекујемо. Једно питање се намеће из извештаја о његовој сахрани у Гласнику СПЦ.

„Зашто владика рашко-призренски Серафим, ако је у Тирани био добровољно, није имао своју одежду за сахрану, зашто му је нису донијели свештеници из Призрена који су дошли да га испрате на вечни починак, већ је сахрањен у позајмљеној одежди?“

На та и остала питања инсистирамо и инсистираћемо јер без њих нема нормализације односа са Албанијом.

 
Др Дејан Бешовић